Текасашки гувернер Rick Perry, у својој књизи „Fed Up“, назвао је систем пензионог осигурања Понзијевом шемом и монструозном лажи. То је узбуркало цјели свијет и подсјетило на многе дебате које се дуго воде на ову тему.

Понзијева шема је варка којом је Чарлс Понзи, италијански досељеник у САД, у двадесетим годинама XX вијека преварио на стотине људи. Овај једноставан, али ефикасан модел, иако је осмишљен још у XIX вијеку, захваљујући људској похлепи одржао се и до данас.

Суштина шеме је да се улагачима у неки фонд или банку обећају приноси који су неколико пута већи од оних које нуде банке на орочену штедњу. Овакве шеме углавном почињу тако што „предузетни менаџер“ објави да има профитабилан посао или атрактиван фонд и да прикупља улоге. Први улагач који сазна за ову понуду даје „предузетнику“ позајмницу са роком враћања од 90 дана и каматом већом од десет процената. За то време „предузетник“ налази нове улагаче и обећава им исти принос. Први улагачи који изађу из система добијају свој улог увећан за камату. Међутим, тај „принос“ није зарађен, већ је добијен од улога нових улагача. Након почетних исплата, велики број људи се полакоми и не подиже свој новац већ, засљепљен нереализованим приносом – још улаже. Број лаковјерних улагача се повећава, а они који посумњају у систем буду исплаћени одмах. Тако рејтинг „предузетника“ расте, а он и без стварног оплођавања улога, стиче углед као озбиљан и одговоран менаџер. Чак и они који наслуте пропаст система, надају се да ће убрзо „извући“ свој новац.

Преваранти не бијеже од медија већ увек и свуда одговарају на сва питања. Циљ им је да потенцијални клијенти чују оно што желе, па причају о брзом богаћењу, високим приносима, добрим и провјереним партнертима. На класичну Понзијеву шему су током деведесетих, залуђени заносним приносима и сјајном причом, насјели многи Југославени.

Сличне Понзијевој шеми су финансијске пирамиде и ланац среће. Ове шеме се, такође, базирају на надању у високе стопе поврата. У Понзијевој шеми, сплеткар је сам, а „пирамида“ расте, тако да они који увуку нове чланове добијају зараду. Сваки члан увлачи нове, па сваки новоформирани ред улагача има већу шансу да пропадне. На крају, кад нема нових чланова - систем пропада.

Пирамидалне шеме пропадају много брже, јер оне, за своје одржавање, захтијевају експоненцијално повећавање броја учесника. Понзи преваре могу преживјети без зараде и уз минималан прилив нових улагача, увјеравајући већину учесника да је њихов новац сигуран.

Преваре се открију тек кад организатор нестане са улозима или објави проблеме у исплати или банкрот, „због поремећаја на тржишту“. Те кризе ликвидности су углавном окидач за почетак панике и „јуриш по новац“.

Многе преваре не би се откриле да није наступила рецесија. Бранећи се, преваранати криве рецесију и заклињу се да, ако им власти дозволе да наставе да раде, могу да врате новац улагачима. Наравно, власти им не дозвољавају. Нажалост, преварени више вјерују преварантима и често, несвјесно, постају саучесници у превари јер, из разних разлога, одбијају да сарађују са властима.

Погрешно је поредити пензиони систем и Понзи шему. Пензиони систем је као цјевовод. С новцем тренутних учесника, по одређеним квотама, исплаћују се пензије. Овај систем се најтачније описује као систем „међугенерацијске солидарности“ са претпоставком да, кад једна генерација оде у пензију, долази нова.

Проблеми са пензионим програмима настају након baby booma, ратова, рецесија, фалсификовања пензија и повећања просечне животне доби. Систем социјалне сигурности увијек је био и биће "pay-as-you-go " систем и дјелимично се унапред финансира. Његова структура, логика, и начин рада немају ништа заједничко с Понзи шемама, ланчаним писмим или пирамидалним шемама.

Или још мислите да има?

(текст објављен у додатку ЕуроБлица – Новац)