У јануару 2009. године тадашња Влада РС припремила је програм изласка из кризе која је узрокована глобалним економским поремећајима. Иако нисам био политички активан, тада сам, због професионалног интересовања потрошио много времена и проучио цијели овај пакет тзв. мјера и написао анализу.

ДРУГИ ДИО

(*С обзиром да је анализа мало опширнија, редакција Фронтала је донијела одлуку да је објави у наставцима).

Наставак првог дијела

У нашој економији у којој су све банке приватизоване и дио су неког од банкарских ланаца (Рајфајзен, Уникредит, Хипо алпе, Фолкс, НЛБ, Комерцијална и сл.) или су приватне и релативно мале по потенцијалу за регионалне размјере као што су Нова банка и Балканинвестемент банка, до кризе ових банака није дошло, јер су све релативно нове, и за размјере опште кризе са релативно малим пласманима за своје централе. Није дошло до неликвидности банака, а тиме није дошло ни до повећане неликвидности привреде. Ове банке нису имале ризичних пласмана због врло рестриктивне регулаторне и контролне улоге Агенције за банкарство, високе обавезне резерве, и ниске привредне активности .

Иако је могло доћи до поремећаја, прије свега да се десила масовна појава повлачења новца са штедње и депозита, до тога није дошло због правовременог реаговања Централне банке БиХ која је смањила ниво обавезне резерве банака као и због повећања гарантованог депозита са 5000 КМ на 20000 КМ.

До драматичног повећања камата није дошло, али оно што се десило је промјена политике пласмана ових банака у сектору кредитирања станоградње и релативно веће широке потрошње, гдје су банке увеле ригорозније услове клијентима са новим осигурањима ризика пласмана, тако да је ова област банкарских услуга редукована.

Још увијек новца за пласирање у привреду има, скупљи је и сада као и раније него у Европи, иако се каматне стопе смањују, али нема довољно квалитетне реалне економије која га може повући. Још увијек има новца за инвестиције у банкама, апсурд цијеле ситуације је да га има знатно више од реалне тражње, што банкари оцјењују да се дешава јер нема квалитетних пројеката. Страх од ризичних пласмана је већи , па се мјере банака за заштиту од таквих пласмана повећавају. Дакле банке са тог аспекта утичу на смањење тражње, што је добро ако је предмет кредитирања роба из увоза, а није добро ако је предмет кредитирања домаћа роба или услуге.

У том смислу, да би се подстакла домаћа потрошња, било би добро увести подстицаје, тј. стимулације односно субвенције за кредитирање домаће потрошње.

Ако банке добију захтјеве за кредитирање потрошње (производне или крајње) која се реализује за домаће робе или услуге Влада из средстава од приватизације преко ИРБ треба :

• До одређеног износа задужења (рецимо 5000 КМ годишње) субвенционисати цијелу камату.Рецимо за 50 мил. КМ такве потрошње износ субвенција би био око 5 мил КМ (10%)
• За све кредите за куповину роба или услуга од домаћих произвођача Влада може са пословним банкама постићи договор да ти кредити имају дужи грејс период ( 12 мјесеци) што би влада компензовала орочењем дијела својих депозита код тих банака чиме би им повећала потенцијал пласмана и увести субвенционисање дијела камате или цијеле камате као у претходном ставу

Влада би требала брзо сачинити посебан програм подстицаја домаће станоградње која је за неколико мјесеци вишеструко стагнирала, а на тржишту некретнина активност је драматично смањена.

Станоградња је грана која је великим дијелом ослоњена на домаће ресурсе, како грађевинског материјала тако и радне снаге. Проблем су нереално високе цијене стамбеног простора, и неспремност банака да пласирају кредите за куповину станова под већим ризицима.

• Влада може дио средства од приватизације (прецизно одредити суму) преко ИРБ комерцијално инвестирати у станоградњу

Генерално, подстицање крајње потрошње мјерама владе врло је опасно за земљу у којој је платни дефицит са иностранством огроман. Подстицање потрошње у ствари се може претворити у подстицање увоза, јер је увоз много већи од извоза, а будући да код нас Централна банка БиХ нема емисиону функцију већ функционише на принципу валутног одбора (КМ има тачно онолико колике су девизне резерве) могло би доћи до смањења количине КМ у оптицају, а то значи до повећања неликвидности. Мјере за подстицање потрошње морају се усмјерити на кредитирање домаће а не увозне потрошње.

Влада мора прецизно да квантификује колико новаца из буџета, а колико из других извора, нпр. од средстава приватизације, планира за ову годину овако палсирати, затим преко којих банака ће то урадити, и које услове требају задовољити клијенти да би добили овакве стимулације.

(наставиће се)