Да ли сте сигурни да знате тачне одгворе на питања: Који је најповољнији кредит за куповину стана? Каква је разлика између лизинга и кредита? Колико више новца треба да вратим банци ако се каматна стопа повећа за 0,2 процента? Колико плаћам „минус“ на кредитној картици? Да ли је сигурнији поврат уложеног новца ако купим акције или обвезнице?

Наведена су само нека питања са којима се већина нас већ срела или ће на њих убрзо да наиђе. Цијена погрешне одлуке може бити веома висока. На примјер, ако се каматна стопа кредита за стан промијени за „само“ 0,2 процената, укупни трошкови за куповину стана, ма колико дуг рок отплате био, порашће за више хиљада конвертибилних марака. Сложићете се, познавањем принципа формирања и отплате ануитетног плана одлука о начину задуживања додатно добија на тежини.

Личне финансије и „финансијска писменост“

Пожељно је да се, прије доношења одлуке о улагању или задуживању, консултујете са неким ко је више од Вас  упућенији у финансије. Људи углавном не знају коме могу да се обрате када им је потребан финансијски савјет, па се углавном ослањају на сугестије породице и пријатеља. Нажалост, добијени савјет је углавном скуп жеља и често није везан за стварне потребе појединца.

За доношење одлука које се тичу личних финансија није нужно бити финансијски аналитичар, али је пожељно познавати основне принципе финансијске математике. Када одлучите да неку суму „склоните са стране“ или да се задужите, не морате да знате шта је релевантни EURIBOR, колика је референтна каматна стопа или колика је промјена вриједности берзанског индекса BIRS у првој половини 2011. године. Међутим, када након истраживања и консултовања одлучите шта ћете са новцем, потребно је да знате, да објасните, првенствено себи, зашто сте се, на примјер, опредјелили да уложите у неки инвестициони фонд, а не за штедњу у банци по каматној стопи од, на примјер, 6% годишње.

Вођење личних финансија постаје све компликованије и динамичније. Стога владе развијених земаља, с намјером да повећају разумијевање финансијских производа, услуга и приципа, теже да у што већој мјери повећају „финансијску писменост“ својих грађана.

Национални програм финансијског образовања

„Имајући у виду искуства европских држава, препоруке Свјетске банке и потребе хрватских грађана“, недавно је Управни одбор Хрватског уреда за осигурање усвојио иницијативу за покретање пројекта ''финансијска писменост у Републици Хрватској“. На основу одлуке Управног одбора упућен је и службени приједлог Министарству финансија, односно Влади Хрватске да се покрене пројекат ''финансијска писменост у Републици Хрватској“ и да се крене са израдом приједлога Националног програма финансијског образовања.

Ма како старомодно звучао овај пројекат, ради се о моделу који одавно постоји. Наиме, развијене земље и земље у развоју обликују, подстичу, помажу и усвајају националне програме финансијског образовања с циљем систематичног подизања нивоа финансијске писмености појединца. Овакве пројекте субвенционирају Европска комисија и OECD.

Европска комисија основала је чак и радну стручну групу (Expert Group on Financial Education-EGFE) која треба да усагласи приступе и моделе финансијског образовања држава чланица и пружи им помоћ у реализацији финансијске едукације. Словенија је усвојла овај програм током 2010. године.

Циљ оваквих програма „финансијског описмењавања“ је да се грађани упознају са основним финансијским производима и услугама (кредити, депозити, хартије од вриједности, инвестиционо савјетовање), значајем штедње и осигурања, односима ризика и добити приликом улагања новца и правима на добијање тачних информација приликом улагања новца. Стечена знања треба појединцу да олакшају разликовање важних информација о финансијским производима или услугама од рекламних савјета.

Одлука о усвајању нових знања је ипак на појединцу

Истраживања показују да и у земљама у којима је финансијски систем и ниво финансијске писмености на знатно вишем нивоу него код нас, висок проценат људи не разумије финансијске инструменте у којима се задужује или штеди. Парадокс је да је овај проценат већи у сиромашним слојевима којима је то знање потребније јер се они највише и најчешће задужују. Према мишљењу једне групе економиста, баш због те чињенице, држава треба да издвоји средства за додатно образовање јер ће имати мање посла у гашењу пожара касније.

Одлука да нешто (не)урадите или занемарите може имати високе посљедице. На примјер, игнорисање савјета стручњака прије узимања кредита или улагања новца још горе, занемаривање важности додатне штедње за старост може вам створити страшне проблеме.

Држава се може побринути око програма додатног образовања, али од искрености и одговорности према самима себи зависи како ћемо се носити са изазовима вођења личних финансија.

Године у којима, због неразвијености тржишта није било могућности за штедњу или за улагање, и у којима се неко други (држава или послодавац) бринуо о будућности и осигурању појединца су прошлост.