Вијести са свјетских берзи већ неколико седмица подсјећају на оне од прије неколико година. Познато је да је много људи током 2006. и 2007. године без икаквог знања о функционисању тржишта капитала, а охрабрени „добрим вијестима” са берзе, почело да купује акције.

Велики број њих продао је аутомобиле, некретнине или другу имовину и сав тако добијен новац уложио у куповину акција.

Неки су чак посуђивали новац, схватајући свакодневни раст промета, броја нових улагача и цијена акција као добар сигнал за куповину акција. Међутим, умјесто реализације великих добитака, за већину нових акционара почела је да се остварује највећа ноћна мора.

Теорија веће будале

Како то увијек бива пред завршетак силовитог раста индекса, а убрзо након првих куповина нових акционара, повећава се број продајних налога. Такве продаје веома брзо „обарају” цијене и мијењају расположење на тржишту.

Смањење вриједности властите имовине људе много више погађа него што би их радовао њен раст за исти проценат. Најчешћа реакција на пад вриједности акција је докупљивање по новим, још нижим, цијенама, јер су људи убијеђени да њихове акције вриједе више и да куповином по новим цијенама само повећавају крајњи добитак.

Како њихова имовина вриједи све мање, тако све више сумњају у законску регулативу и рад институција на тржишту капитала, сматрајући да се са њима неко грубо поиграо и да су преварени.

Описано стање је међу берзанским посредницима и теоретичарима познато као „теорија веће будале”. Шаљиви назив указује на чињеницу да је на берзи могуће зарадити новац куповином акција, без обзира на њихову тренутну цијену, а потом акције препродати и остварити профит. Наиме, по овој „теорији” готово увијек ће се наћи неки улагач („већа будала” са истом логиком) који је спреман да за акције плати већу цијену. „Највећа будала” постаје онај који посљедњи купи акције - по највишој цијени. Његова несрећа је у томе што ће он први осјетити „пуцање балона”, јер неће имати коме да прода своје акције а да не оствари губитак.

Рационални инвеститори (али и они којима се могу додијелити епитети „манипулатори” и „шпекуланти”) повлаче се „на вријеме”, док балон још расте, реализујући своје добитке. Оптимизам на тржишту завршава пуцањем балона.

Значај едукације

Сматра се да се ови „балони” највише и надувају када се на трговини на берзи појаве слабо упућени трговци. Када је заслијепљеност константним растом акција на врхунцу, јако тешко је рационално трговати.

Долазак сваке рецесије додатно нагласи значај едукације. Дио пада цијена хартија од вриједности се и објашњава посљедицом понашања недовољно едукованих инвеститора. За разлику од земаља у транзицији, развијене земље су одавно схватиле да, осим законске заштите малих акционара, много труда и пажње треба посветити њиховој превентивној едукацији.

Да би се смањила вјероватноћа и посљедице понављања описаног сценарија потребно је, по узору на развијене земље, осавременити наставне садржаје из области финансијских тржишта у основним и средњим школама. Уз то, и медији би требало да имају више (едукативног) садржаја о финансијском тржишту. У њиховим извјештајима треба да се нађе мјеста за коментаре инвестиционих менаџера и савјетника о тренутном стању на тржишту капитала.

У Републици Српској ниједна институција, осим Бањалучке берзе, до сада није организовала семинаре о хартијама од вриједности за становништво, менаџере привредних друштава, новинаре и запослене у локалним заједницама.

О едукацији инвеститора је касно мислити када почне нови инвестициони циклус.