Настојећи да докаже постојање Бога, француски математичар, физичар и филозоф Рене Декарт ушао је у анале науке која се зове Логика.

Дао је примјер који се најчешће користи ради илустрације грешке у доказивању "circulus in probando" - (лат. = круг у доказивању) израз означава логичку грешку у доказивању, у коме се теза која се доказује, користи као аргумент при доказивању аргумента којег се директно или индиректно доказује, вртећи се тако у кругу, настојећи да се двије тврдње докажу једна другом.

Наиме, Декарт је тврдио да је мисао о постојању Бога јасна и разумљива. Декарт даље доказује да су мисли и тврдње које су јасне и разумљиве уједно и истините, јер Бог који је праведан нас никад не би створио таквима да мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве буду неистините. Дакле, доказујући да Бог постоји, Декарт користи не само чињеницу да Бог постоји, већ и да је праведан, што он, уствари, тек треба да докаже.

Декадентна грађански оријентисана јавност и опозиција у РС намећу тезу: СНСД је аутократска и недемократска странка. Основне поставке се разлажу даље на:

• СНСД може сам доносити одлуке у РС (мада то не може без ДНС или СП РС),
• СНСД контролише медије у РС,
• СНСД занемарује проблеме грађана и производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом како би етнички хомогенизовао српско бирачко тијело и добио изборе.

Очигледно се настоји преписати матрица из времена Слободана Милошевића, те аутизам тадашње власти у Србији, која је:

• суверено владала Србијом,
• контролисала и вршила притиске на медије у Србији,
• занемаривала проблеме и низак животни стандард грађана и производила сукоб са читавим свијетом, у покушају хомогенизације грађана Србије.

Оно што је опозицији и невладином сектору у Србији тада, фамозног 5. октобра, успјело, је да на крилима незадовољства грађана, окрену комплетну јавност против власти, што је проузроковало свргавање режима Слободана Милошевића. Очигледно се покушава, на основу исте матрице, изазвати незадовољство грађана како би се опозиција домогла власти у РС. Али  заборавља се шта је узрок, а шта посљедица.

Сада би Декарт рекао: Мисао да су грађани незадовољни је јасна и разумљива. СНСД контролише медије у РС јер би се то силно незадовољство грађана актуелном влашћу морало далеко више очитовати у медијима, јер мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која занемарује проблеме грађана, и која контролише медије, може да учини мисли да су грађани задовољни јасним и разумљивим. Слиједи логичан закључак да само мисао да су грађани незадовољни може бити јасна и разумљива, из чега извлачимо тезе да власт контролише медије и да власт занемарује проблеме грађана.

Власт производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом, те прича о референдуму како би хомогенизовала српско бирачко тијело и добила изборе. Мисао да власт која производи сукобе не води рачуна о проблемима грађана је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која контролише медије може бринути о интересима грађана, јер та власт управо производи сукобе како би контролишући медије проблеме грађана ставила у други план. Када би сукоб са Бошњацима и ОХР-ом био посљедица дјеловања Бошњака и ОХР-а, а не власти којој је циљ хомогенизација српског бирачког тијела, тада би та мисао била нејасна и неразумљива, јер логично је да власт која може сама доносити одлуке то чини, јер контролишући медије занемарује проблеме грађана и зато је таквој власти у интересу генерисање сукоба са Бошњацима и ОХР-ом, па је мисао да таква власт не води рачуна о проблемима грађана јасна и разумљива.

Опет, мора се признати да медији који артикулишу проблеме грађана морају критиковати власт која занемарује проблеме грађана. Мисао да медији који критикују власт нису под утицајем те власти је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која не ради у интересу грађана и која производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом, и која се бави референдумом како би избјегла да се суочи са проблемима економско-социјалне природе, дакле немогуће је да би та власт могла контролисати медије који ту власт критикују, јер мисао да аутократска и недемократска власт контролише медије који ту власт критикују је нејасна и неразумљива. Логичан закључак слиједи: власт не контролише медије који је критикују.

Власт, дакле, не контролише медије у РС, јер медији у РС морају артикулисати проблеме грађана да би грађани пратили те исте медије. Мисао да власт која не контролише медије који артикулишу проблеме грађана, дакле мисао да је та власт приморана да се бави проблемима грађана је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која не контролише медије у РС може да производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом јер је та власт приморана да се бави проблемима грађана јер те проблеме артикулишу медији које та власт не контролише, што, опет, не може бити нејасно и неразумљиво. Логика је неумитна: власт се бави проблемима грађана.

Ако се власт бави проблемима грађана, и ако власт не контролише медије, мисао да сукоб са Бошњацима и ОХР-ом производе управо Бошњаци и ОХР је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да СНСД производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом пошто СНСД мора да се сконцентрише на рјешавање проблема грађана управо из разлога зато што не контролише медије, што је јасно и разумљиво.

Логика каже: медији артикулишу проблеме и незадовољство грађана, који су незадовољни јер тешко живе, али грађани неће казнити власт која рјешава њихове проблеме. Опозиција мора доказати да је у стању рјешавати проблеме грађана боље него власт ако жели да добије изборе!