S obzirom da je moj tekst - Zašto „Propala Srpska“?, izazvao muku gospođi Radmili Trbojević, morao sam prekršiti svoj postulat po kome se ne raspravljam sa onima koji ne razumiju šta sam napisao, jer se radi o starijoj gospođi, te bi bilo krajnje nekorektno sa moje strane da joj ne obezbijedim ovu terapiju klometola.

Naime, gđa Trbojević svojim tekstom „Zašto Srpska nije propala“ me svrstala na jednu političku stranu, čiji dio nisam, a ona je bila – dugi niz godina, valjda zbog nekog ko je ispod mog teksta ostavio komentar. Takođe, moj tekst je doveden i u vezu sa presudom Radovanu Karadžiću, pa je navedeno i da ga ne volim, što je tačno, i po čemu se vjerovatno razlikujemo, imajući u vidu pozicije porodice Trbojević za vrijeme vladavine istog, ali opet Radovan Karadžić niti je bio tema mog teksta, niti sam ga spomenuo.

Dalje mi je gđa Trbojević sugerisala da osnujem svoju političku partiju, valjda misleći da sam jedan od mnogih koji žele biti svezani na budžetske jasle i narodna leđa, na kojima je i dotična, a da i pored svojih 70 godina starosti nije shvatila da postoje ljudi koji stvaraju novu vrijednost, finansiraju budžetsku bahatost, a da ih politika zanima samo onoliko koliko ih koči da budu najbolji u onom što rade, odnosno nemamo svi bolesne i neostvarive političke ambicije.

U nastavku je gđa Trbojević pominjala revoluciju, penzionere, mačke, miševe, Federaciju, sudove i Maoču, a ja sam mlad i glup da to shvatim, pa će me gospođa razumjeti, bar onoliko koliko ja razumijem nju.

Draga g-đo Trbojević, jesam mlad, ali nemojte mi Vi pričati o krvi boraca, sin sam ratnog vojnog invalida, nemojte mi Vi pričati o tajkunima, oni su produkt Vašeg vremena, a ne mog, nemojte mi Vi pričati o hrabrosti, jer i Banj brdo zna ko je koliko hrabar, i nemojte mi Vi pričati o Otporu, malo ste zakasnili.
Moj tekst je bio sarkastičan, i znam da su ga mladi i glupi poput mene odlično shvatili.