Model novčane multiplikacije

Kada sam pre mnogo decenija studirao ekonomiju, činilo se da su stvari relativno jednostavne. Udžbenici ekonomije, pa i najčuveniji – poput „Ekonomije“ nobelovca Pola Samjuelsona, koja se čitala kao neka vrsta biblije – učili su nas da kreiranje novca kontroliše centralna banka. Bankarski sektor je u toj interpretaciji samo posrednik, neutralni agent preko koga se depoziti privrede, građana i države transformišu u kredit.

Shodno tome, da bi banka odobrila kredit klijentu A, potrebno je da klijent B položi depozit u banku, ili da neko uplati novac na račun klijenta B. Dakle, svakom novoemitovanom kreditu prethodi novi depozit bez koga nema kreditne ekspanzije. Banke znaju da položeni depoziti, bez obzira na ročnost, neće odmah biti povučeni, a pogotovo neće svi depoziti biti povučeni u kratkom periodu. U modernom bankarskom sistemu novac stalno kruži, depozitno stanje banaka se menja ali nema drastičnih povlačenja novca, sem u situacijama velikih bankarskih kriza. Kako ekonomije u pravilu rastu – nominalno ili realno, svejedno – sa privrednim rastom će rasti i depoziti i kreditna aktivnost.

Polazeći od opisane logike, banke mogu sa visokom verovatnoćom izračunati koliko depozitnog potencijala mogu pretočiti u kredit a da ne ugroze svoju likvidnost. Likvidnost podrazumeva da banka u svakom trenutku ima dovoljno slobodnih sredstava da bez kašnjenja može izvršavati sve svoje obaveze prema klijentima i/ili trećim licima. Ako bi i došlo do iznenadnog šoka i privremenog poremećaja, solventne banke mogu pozajmiti novac na međubankarskom tržištu od drugih banaka, ili ga mogu pozajmiti od same centralne banke i tako ostati likvidne.

Kroz trivijalan i pojednostavljen primer kakav se često sreće u literaturi, opisaću kako se od depozita stiže do kreditne multiplikacije.

Banka može odlučiti da od 100 dinara novog depozita emituje 80 dinara kredita, a da 20 dinara zadrži u obliku rezervi. (Koliko će rezervi ostati u gotovini, a koliko će biti na računu poslovne banke kod centralne banke je nebitno u ovom primeru.) Koliko će banke zadržati u obliku rezervi najčešće zavisi od regulative centralne banke. U ovom teorijskom slučaju, banke uvek zadržavaju 20 procenata depozita u obliku rezervi.

Kada je kredit emitovan, dužnik može iskoristiti ceo iznos svog odobrenog kredita (80 dinara) za kupovinu robe. U scenariju u kome prodavac robe ima račun kod druge banke, započet je proces multiplikacije novca. Banka prodavca dobija 80 dinara novog depozita, i sledeći logiku prve banke, emituje novi kredit u iznosu od 64 dinara, zadržavajući 20% priliva(16 dinara) u obliku rezervi.

Proces multiplikacije se nastavlja i treća banka, čije je klijent dobio 64 dinara, sada može emitovati svoj kredit od 51.2 din, zadržavajući 12.8 dinara kao rezervu. Kroz nekoliko iteracija proces će se iscrpeti i emisija kredita okončati.

Ako je ovaj mehanizam kreiranja novca tačan, tada centralna banka, propisujući stopu obavezne rezerve, teoretski može kontrolisati ukupnu količinu kreiranog novca, kao i novca u opticaju. U našem teorijskom slučaju, na svakih 100 dinara novog depozita i uz stopu rezerve od 20 procenata, moguće je kreirati dodatnih oko 400 dinara kredita kroz multiplikaciju (model beskonačne geometrijske serije). Ako bi centralna banka želela da kreira 900 dinara novih kredita, dovoljno bi bilo da stopu obavezne rezerve spusti na 10 procenata.

Iza ovog monetarnog mehanizma stoji sledeća logika – između količine novca u opticaju i BDP-a postoji manje-više stabilna relacija. Kontrolišući količinu novca u opticaju, centralna banka kontroliše i rast BDP-a. Koliko će biti novca u opticaju centralna banka kontroliše određujući visinu stope obavezne rezerve.

Ključne implikacije ovog modela su prvo, da centralna banka ima punu kontrolu nad kreiranjem novčane mase i drugo, da bez štednje nema kredita, a time ni investicija, ni razvoja. Implicitno, investicije se mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje – bilo kroz kredite ili kroz strane investicije.

Opisani model novčane multiplikacije i kreiranja novca je pogrešan i ne odgovora stvarnosti modernih ekonomija. Ta činjenica nije sporna i postoji veliki broj radova najkompetentnijih autora i institucija koji su razbili mit o tome kako se novac kreira i kakva je uloga poslovnih banaka u tome. Najveći broj autoriteta koji pobijaju koncept monetarne multiplikacija dolazi iz redova stručnjaka sa iskustvom rada u centralnom bankarstvu[1].

Model bankarskog kreiranja novca (endogena monetarna teorija)

Za razliku od teorijskog modela koji sam opisao, realistični model kreiranja novca počiva na bankarskom sistemu kao osnovnom kanalu kreiranja novca. U ovom modelu banka nije neutralni akter koji depozite samo transformiše u kredite, već je institucija koja kreira novac (depozite) emitovanjem kredita. Novac-depoziti se kreiraju „iz vazduha“, jednostavnom knjigovodstvenom operacijom. Tu je koren monetarne ezoterije koju sam ranije pomenuo[2].

Iako izgleda kontraintuitivno, štednja ne povećava depozitni, a time ni kreditni potencijal banaka. Ovde je važno sagledati bilans bankarskog sistema kao celine, a ne samo bilans jedne banke. Kada radnik primi platu, za iznos plate koja je stigla na njegov tekući (depozitni) račun, smanjen je depozitni račun poslodavca. Rasta depozita ovde nema, radi se samo o prelivanju depozita – ili u okviru jedne banke (kada preduzeće i radnik imaju račun kod iste banke), ili sa banke na banku (kada su računi u različitim bankama). U oba slučaja ukupan, zbirni iznos depozita ostaje nepromenjen. Kupovni potencijal jednog aktera se povećava na teret drugog, ali zbirni potencijal ostaje nepromenjen.

U sledećoj fazi radnik će potrošiti deo novca i stanje na njegovom tekućem računu će se smanjiti. Za koliko se njegov račun bude smanjio, za toliko će se povećati računi (depoziti) prodavaca roba i usluga. I još važnije, nepotrošeni deo plate koji ostaje kao štednja, ni na koji način nije povećao depozitni potencijal banke. Kupovna moć u ekonomiji nije povećana, niti je povećana suma depozita u bankarskom sistemu.

U drugačijem scenariju, ako radnik uzima kredit, banka kreira depozit koji je radniku stavljen na raspolaganje. Kada je kredit odobren, na računu radnika se pojavljuje nova količina kreiranog novca i to je nova kupovna moć. Znamo de je reč o novoj, dodatnoj kupovnoj moći jer ovom emisijom kredita nijedan depozit u banci nije smanjen i nije došlo do prelivanja. Ovaj novac je nastao „iz vazduha“ i bilans banke je uvećan (i na strani imovine i na strani obaveza) za iznos odobrenog kredita.

Suprotan proces nastaje kada dužnik vraća kredit. Svako razduživanje (vraćanje kredita) je istovremeno proces poništavanja novca i kupovne moći i dovodi do smanjivanje visine depozita u sistemu. Kao što je u procesu emitovanja kredita došlo do povećavanja i imovine i obaveza banka za isti iznos, kod otplate kredita, za isti iznos se smanjuju i obaveze i imovina banke.

Banka ne odobrava kredit zato što je neko deponovao novi novac, već zato što postoji tražnja za kreditima. Banka veruje da će klijent kome je kredit odobren biti u stanju da ga vrati sa kamatom i da će u tom procesu banka zaraditi. Ovo je ključni momenat koji stoji iza procesa kreiranja novca. Strah od nevraćanja kredita je najveća prepreka prekomerne kreditne ekspanzije.

Naravno, banka je samo jedan od tri aktera koji učestvuju u procesu kreiranja novca. Drugi akter je dužnik čija će tražnja za kreditom biti određena visinom kamata i drugih bankarskih troškova. Treći akter je centralna banka koja bi svojom regulativom trebalo da prisili banke na opreznije poslovanje (npr. visinom kamatne stope centralne banke, propisivanjem stope obaveznih rezervi, propisivanjem visine kapitala koje banke moraju imati, propisivanjem pravila za izračunavanje rizičnih plasmana i sl.).

Na prvi pogled izgleda kao da bankama ne trebaju klijenti koji deponuju novac, već samo klijenti bez para koji su željni kredita. Ako banke same kreiraju depozite, šta će im štediše i čemu potreba da se štediše privlače i da im se plaćaju kamate?

Ovde ova pomalo dosadna priča mora preći na još dosadniji, tehnički teren bankarskog poslovanja. Banka, kao i svaki drugi entitet ima svoj „tekući“ račun i drži ga kod centralne banke. To je već pominjani račun rezervi. Pojednostavljeno, sistem funkcioniše ovako:

– Banke će svakog dana imati plaćanja koje njihovi klijenti izvršavaju prema klijentima drugih banaka. Sva takva plaćanja će se vršiti sa računa na račun banaka kod centralne bake.

– Kako je besmisleno da banke svaki čas vrše hiljade i hiljade plaćanja, sva plaćanja će se grupisati i u bloku prenositi između banaka. Kako banke istovremeno imaju i prilive i odlive, samo će neto salda biti prenošena sa računa na račun banaka. U tom procesu nečije rezerve (saldo na računu) će rasti, a nečije će se smanjivati.

– U normalnim vremenima, banke će viškove rezervi pozajmljivati jedna drugoj. Npr. upravo su LIBOR kamate one po kojima banke pozajmljuju rezerve jedna drugoj.

– Bankarska drama nastaje onog trenutka kada se rezerve tako smanje da banka ne može izvršavati naloge svojih klijenata. Pri tome, ona ne može novac pozajmiti ni od druge banke, niti od centralne banke, jer su finansijski akteri procenili da je ta banka nesolventna. (Problem nesolventnosti banaka nije neposredno predmet ovog teksta, pa se na tome neću zadržavati.)

Ključno je razumeti da kroz proces emitovanja kredita banke ne mogu povećavati svoje rezerve, ne mogu povećati stanje na svom računu kod centralne banke i ne mogu pomoći sebi za slučaj problema sa likvidnošću.

Svaki kredit je i potencijalni likvidnosni rizik, jer se kredit može potrošiti na plaćanje klijentu u drugoj banci. U tom trenutku, banka koja je emitovala kredit mora deo svojih rezervi (u visini kredita) da prenese na račun druge banke, čime se njene rezerve smanjuju. Svaka prekomerna ekspanzija kredita povećava ovu opasnost, jer banka rizikuje da su joj odlivi po osnovu emitovanih kredita veći od priliva po raznim osnovama. Kada bi samo jedna banka vršila kreditnu ekspanziju, potencijalni gubitak rezervi bi bio ogroman. Srećom, kako obično sve banke istovremeno vrše kreditnu ekspanziju, neto efekat gubljenja rezervi je mnogo manji.

Najveća opasnost za banku je kada klijenti ne vraćaju kredite. Tada se rezerve banke ne popunjavaju tempom koji je potreban za likvidno poslovanje. Sličan udar nastaje i kada, u trenucima panike, građani povlače svoje depozite. Takvo povlačenje direktno smanjuje saldo na računu rezervi banaka.

Zbog svega rečenog, za banku je važno da privlači depozite „sa strane“, dakle one depozite koje nije neposredno kreirala. Stanje na računu rezervi se može povećati onda kada banka dobija uplate od neke druge banke, ili kada građani npr. stavljaju novac na račun banke. Otuda i napor banaka da privlače klijente, pogotovo one koji dugoročno štede. Dugoročna štednja daje stabilnost bankarskom poslovanju, budući da ti depoziti neće biti brzo ili iznenadno povučeni.

Banka ne privlači depozite da bi ih replasirala, već da bi jačala svoje rezerve i kroz to olakšala autonomno kreiranje kredita „iz vazduha“. Depoziti pomažu proces kreiranja novca, ali nisu izvor iz koga se kreira novac. Konačno, štedni depozit npr. je obaveza banke prema klijentu, a ne imovina banke.

Naravno, što je banka veća, veća je verovatnoća da se dobar deo bankarskog prometa odvija u okviru nje same, dakle bez potrebe da se rezerve troše. Velikim bankama je mnogo lakše da kontrolišu svoje tokove priliva i odliva novca. Nije slučajno ni da u trenucima kriza, prvo stradaju male banke jer su njihove rezerve najizloženije udarima, a kako nisu sistemski važne, centralna banka ih može pustiti niz vodu.

Posledice bankarskog kreiranja novca

Kakva je privilegija data bankama, možda se najbolje vidi kada bankarski kredit uporedimo sa robnim kreditom koji preduzeće daje svojim kupcima. Preduzeće mora proizvesti robu da bi je u kreditnom aranžmanu prodalo kupcu. Banka ne proizvodi ništa, već kredit stvara iz vazduha i na tome zarađuje, koristeći privilegiju koja joj je sistemski data. Pri tome, u najvećem broju slučajeva je reč o privatnom monopolu na štampanje novca.

Činjenica da banke mogu kreirati novac iz vazduha, u velikoj meri po svojoj volji, može dovesti do destabilizacije ekonomskog sistema. Kreditna ekspanzija banaka je uvek prociklična. Kada je ekonomija u ekspanziji, kada vrednosti imovine (kuća, stanova, akcija i sl.) rastu, banke ubrzavaju i podgrevaju te procese što dovodi do velikih tržišnih „mehurova“. Suprotno, u vremenima kriza, banke obustavljaju kreditiranje i produbljuju krizu. U pravilu stradaju mala i srednja preduzeća koja najviše i zavise od bankarskih kredita.

Kako banke brinu pre svega o sigurnosti plasmana, najveći deo kredita odlazi na finansiranje prometa nekretnina, budući da hipotekarni kredit predstavlja najbolji oblik osiguranja. Ovakva politika dovodi do skoka cena nekretnina i obično završava slomom i padom cena nekretnina. Kada se to dogodi, obično izbijaju i bankarske krize.

Banke ogroman novac pozajmljuju i industriji finansijskih špekulacija, jer se u „normalnim“ vremenima mogu osigurati zalozima hartija od vrednosti. Nevolje počinju onda, kada se, kao u Velikoj recesiji, ispostavi da vrednosni papiri ne vrede ništa, ili vrede mnogo manje od kredita koji je banka dala.

Banke finansiraju ono što njima odgovora, a ne ono što je interes privrede i društva. O ovom fenomenu sam već pisao u tekstu „Kada kreditni sistem ubija ekonomiju“[3]. Nejasno je zbog čega su i centralne banke i države odustale od kreditne kontrole iako je potpuno jasno da kreditni sistem služi pre svega potrebama finansijskog sektora i da je sistem inherentno nestabilan već decenijama.

Iako, u teoriji, centralne banke mogu kroz kvantitativnu restrikciju rezervi uticati na smanjivanje emisije kredita, u praksi se to najčešće ne događa. Centralne banke prate kreditnu ekspanziju i obezbeđuju dovoljno rezervi kako bi sistem funkcionisao. Na neki način banke iznuđuju kreiranje rezervi od strane centralne banke. Uz to, kontrola kreditne aktivnosti kroz određivanje visine stope obaveznih rezervi je praktično napuštena.

Osnovni monetarni instrument je danas bazna kamatna stopa koju određuje centralna banka. Podizanjem ili spuštanjem svoje kamatne stope, centralna banka pokušava da podigne ili smanji troškove zaduživanja banaka, i tako smanji ili podstakne kreditnu ekspanziju, dakle da destimulišu ili stimulišu kreditnu aktivnost.

Za zemlje poput Srbije, koncept kreiranja novca nije akademska tema. Ako je tačno da banke kreiraju novac iz vazduha i da visina štednje nije opredeljujući faktor kreditne emisije, tada je prostor za kreditiranje privrede mnogo veći nego što zvaničnici i bankari tvrde. Onda nije neophodan transfer tobožnje inostrane štednje i besmisleno ino zaduživanje. Mala zemlja može podstaći samostalni razvoj planiranim usmeravanjem i kvalitetnom kontrolom kreditne emisije. To je iskustvo gotovo svih uspešnih modela razvoja.

Suludo je da sistem dopušta bankama da imaju monopol u efektivnom „štampanju“ novca, kao i da im dopušta da tim novcem kreditiraju šta im padne napamet. Ovo tim pre, što je i Velika recesija pokazala da bankari, puneći svoje džepove, troškove svojih loših odluka uvek ispostavljaju društvu. Sloboda koja je data bankama je verovatno najveći ekonomski i etički skandal bar poslednjih trideset ili četrdeset godina.

Autor:: Nebojša Katić