Gorana Sultanovića mnogi bolje znaju po glasu nego po liku. Glumačka sudbina je takva da vrlo često oni najbolji nemaju dovoljno prilike da na filmu iskažu svoje umeće i talenat. U pozorištu, posebno kabareu, Sultanović je napravio najbolje uloge. Karakterističan baršunasti glas pozajmljuje klijentima u brojnim televizijskim reklamama. Važi za jednog od poslednjih beogradskih boema.

Spremate povratak na beogradsku scenu kabareom “Ja pevam svoj bluz”. Zašto vas nije bilo dosta dugo?

Nisam igrao u Beogradu taj kabare poslednjih godina, od kada nije radila “Moderna garaža”, ali ćemo to ispraviti 24. juna i svi koji žele mogu da dođu da nas vide. Pet puta smo bili u Zvorniku, četiri puta u Parizu, tri puta u Kanadi, a nema grada u Srbiji gde nisam sa kabareom bio bar dva puta. Istina, nije me bilo u Beogradu. A Beograd je moj grad.

Pa kako to?

Nije nas bilo iz dva razloga. Jedan je što je Braca Petković u jednom trenutku postao ministar i nije imao ko da brine o “Garaži”, nije imao ko to da vodi. A onda je bilo i neprimereno da mi radimo kod ministra kulture. Ja sam nepismen čovek 21. veka, ali sam pritiskajući neke dugmiće na kompjuteru uleteo u neke od ovih modernih medija i pročitao da sam se uvlačio svima i išao od partije do partije. Ako sam se i pojavljivao na nekoj manifestaciji, bio je to deo mog profesionalnog angažmana, deo posla. Nisam bio aktivista, ni član partije. Ali sam izgubio druga kada je otišao u ministre, odnosno u politiku. Prestao sam da radim kod njega kabare zato što nisam hteo da me vezuju za stranku. Jer, ja i kad govorim o politici uglavnom kritički govorim i dan-danas.

Jeste li se bavili politikom?

Uglavnom ne pominjem niti držim stranu nijednoj partiji, ne pominjem imena i kritički se odnosim i prema politici i vlasti, od Miloševića preko demokrata do sada naprednjaka, opet koristeći iste stihove. Suština je u tome što se ništa kod nas ne menja, a stihovi koje je napisao Dis pre 116 godina, kojim počinje moj kabare, svaka partija u opoziciji je podržavala. Kako dođu na vlast njima “Naši dani” ne valjaju. Eto, to je kabare.

Nema vas u medijima poslednjih godina, retko se pojavljujete čak i kad imate povoda?

Da dam intervju, a na strani preko puta mene Dara Bubamara ili Đoša? Nemam želju da se nađem u takvom društvu. Naveo sam dva nevešta primera, ali takvih je milion. Soraja ili Stanija… Šta ću ja u takvim novinama u kojima se 40 odsto tiraža puni nekim starletama i trivijalnim temama, a o ljudima koji uzimaju zlatne medalje u fizici i matematici ni reda. Nažalost, postali smo društvo koje juri skandale. Nemamo mnogo velikih imena, ali se odnosimo prema njima tako bahato kao da nam se svake godine rađa po jedan Branko Ćopić.

Kabare koji već 17 godina radite zvao se najpre “Tri ratna druga”, pa “Putuj, Evropo”, a sada “Ja pevam svoj bluz”. Kakva je to tajna veza između vas i Balaševića?

Nikakva, osim što ga znam dok još nije bio popularan i slavan. Bio sam jedini gost na njegovom koncertu otpora 2000. godine i tad sam recitovao “Putuj, Evropo”. O Balaševiću kao čoveku i kolegi ne bih pričao, smatram da je on jedan od najboljih pesnika sa samog kraja 20. veka.

Pesnik, ne kompletni muzičar?

Muzičar je nešto drugo. Kao autor muzike on ima predivne balade u kojima uživate, ali kad otvorite njegovu knjigu “Dodir svile” gde su i pesme poput “Putuj, Evropo”, ali i mnoge druge, i kada pročitate te stihove, vidite koliko je on dobar pesnik. I kakvu ima filigransku veštinu da slaže reči. Meni trebaju dve rečenice da iskažem misao, a on to napravi u dve reči. I objasni sve. Postoje dva čoveka na ovim prostorima koji imaju tu veštinu. Ako ne znate neke prečanske izraze to vam ništa ne smeta da shvatite Đoletovu poetiku, kao ni to što ne znate dalmatinski ne smeta da razumete Olivera Dragojevića kad kaže “S ponisrte se vidi Šolta”. Vama te reči ništa ne znače ako niste bili u Dalmaciji, ali vam ne smeta da razumete emociju o kojoj on peva. Napravite anketu i videćete da pola ljudi ne zna ni šta je ponistra, ni fenistra ni lencun, ali kad slušate Olivera to vama nije problem, vi znate o čemu on hoće da peva i ta emocija prelazi na vas.

A kako gledate na njegova politička uverenja?

Njegova politička uverenja su njegov problem. Njegova politička uverenja, na koja on ima pravo, jesu njegov stav. I pri tome, mogu vam reći, koji ja vrlo cenim. Poštujem to što je on jedini čovek koji ima svoj stav. Svi oni koji su pljuvali po Srbima i Beogradu dolaze ovde po peti, šesti put i prave koncerte i njih primamo, iako su nas do juče hranili govnima, a mi pohrlimo da napunimo tri Sava centra da bi kao “srušili neki zid” i slušali neke polupevače. Čovek je rekao neću, i to je za poštovanje. Može vam se dopasti ili ne, ali je to za poštovanje.

I vi važite za nekoga ko drži do svojih stavova na sličan način, je li to teško u današnje vreme?

Nije teško, ali sve košta. Kod nas kad neko hoće da vas nagovori da nešto od stavova promenite nudi vam 5.000 evra, a ako je malo nudi 5.500 ili 5.600. Ozbiljni igrači nude 5.000, 10.000, 15.000, 25.0000, 45.000, 105.000, milion i pet. I vi negde na tri miliona pristanete. Kada bi mi neko ponudio neki ozbiljan novac kojim bih obezbedio svoje praunuke, ne znam… Kad sam bio mlađi bilo je – ne dolazi u obzir. Ali iskustvo je čudo, kilometraža je čudo. Za sitne pare neću da se prodam. Suština je u tome da, ako se prodam prodaću se, da kad me budu pljuvali kao Pašića i Nedića mogu da kažem: “Bar sam ostavio potomcima.” Bandoglav sam čovek. I ta neka budala koja je svojevremeno napisala da ne izlazim iz dupeta raznim političarima ne zna da ja sve te ljude poznajem iz perioda kad su bili niko i ništa. I Miloševića i Lilića pre, kao i sve političare od 2000. naovamo znam lično, kad nisu bili političari na vlasti. Od Mila Đukanovića do Tome Nikolića. Ali je istina da nisam bio član nijedne partije niti hoću da se prodajem za mandat, niti hoću da budem u Skupštini.

Ne interesuju vas funkcije?

Za vreme bombardovanja bio sam upravnik Beogradskog dramskog kad niko nije hteo. Onda je došla Gorica Mojović kao član Gradskog komiteta od svoje 17. godine, a tada provereni demokrata, i napisala u “Politici” da sam ja JUL-ovac. Zovem je i pitam: “Pa jesi li ti normalna?” Reče: “To je ovaj novinar napisao.” Oni su posle objavili demanti na istom mestu, ali to je kao ona priča Duška Radovića o prosutom perju. Dao sam ostavku posle dve godine. Nisam valjao ni sebi, ni ženi, ni prijateljima, ni kolegama. Ali i sad kad ponekad prođem radnici pozorišta sa Krsta izađu da me pozdrave. Nisam bio ni pripadnik SPO-a, ni demokrata, ali kad sam čuo da je Gorica Mojović gradski sekretar za kulturu pozvao sam i rekao da dajem ostavku. Rekao sam da je to rešena stvar i da sutra ne dolazim na posao. Ta moja drugarica Gorica je posle renovirala pozorišta, pune novine su bile zahvalnosti. Kao da je dala pare iz svog džepa, a ne neke naše pare iz nekog budžeta. Na moju veliku nesreću puno ljudi poznajem privatno, ali nesreća je u tome što je nevaspitano loše pričati o ljudima jer imaju decu. To su ljudi od 25, 30 godina i onda kao što je jako ružno da moja deca ispaštaju zbog mojih greha, ružno je to činiti tuđoj deci.

Kada se sa vama razgovara “Poslednji krug u Monci” se prosto nameće kao tema.

To je jedini film koji sam snimio. Ja nisam igrao ni u jednom drugom filmu. Protrčao sam kroz jedno 20 filmova, ali kako nisam dobar s tim moćnicima koji prave filmove, tako je to jedini film u kom sam igrao jednu od glavnih uloga. Prošetao sam kroz “Sutjesku” zahvaljujući tome što niko nije znao engleski u ono vreme, a ja sam zahvaljujući Džoniju Kešu znao od 50 do 100 reči i predao sam raport drugu Bartonu. I to je vrhunac moje filmske karijere, kad smo nas dvojica u kadru, on u krupnom planu, krupno ja, a iza nas pet miliona vojnika i aviona.

Zato ste u “Monci” igrali sa vašim velikim prijateljem Draganom Nikolićem? Koliko vam nedostaje Gaga?

Sedeo sam u “Taliji” sa njim, ali tamo više ne idem od kada je Gaga umro. Ne mogu više da sedim tamo. Kad je on bio glumac, ja sam bio niko i ništa, a pre njega sam upoznao Milenu. Ali kada smo se upoznali postali smo baš drugari. Mnogo ljudi odlazi svake godine, što je prirodno, ali me nikad nije pogodilo kao Gagina smrt.

Vi ste poznat kao čovek koji je često u kafani, koliko je kafana značajna?

Kafane čine ljudi, sa nekima sam pričao, sa nekima i ćutao, ali divno vreme provodio. Nema više ljudi sa kojima mogu da budem u kafani. Mogu, ali nije to to. Nije problem u njima, problem je u meni. Ja sam u kafani koja se zove “Mali Pariz” sa društvom znao da pojedem 20 ćevapa za onoliko para koliko koštaju dve kafe u “silikonskoj dolini”. Tamo sada čovek mojih godina, sed kao ja, ćelav kao ja, sa ofarbanom kosom u crno i trajnom sedi sa dve devojčice koje imaju ogromna usta, ali ne znaju da govore. I nemaju šta da kažu, ali su one starlete. Sad su neke televizije krenule njih da uzimaju za voditeljke, o njima pišu u novinama. Srbija je dobila novu elitu, polovina ovih koji su sada biznismeni, tajkuni, političari, do pre nekoliko godina nije imala jaknu i farmerke. Sad imaju brodove i pet, šest švalerki i to svi znamo. Šta ja sa njima imam zajedničko?! Niti ja to mogu da menjam. Da hoću bavio bih se politikom, a ja pevam svoj bluz bez namere bitne i najveće ribe za mene su sitne. To su sitne duše koje je mama vodila za ruku na fakultet, a onda im je prvo zaposlenje bilo predsednik parlamenta ili šef poslaničke grupe. Ljudi bez diplome ili sa falsifikovanim diplomama vode sve u zemlji, a ljudi sa tri fakulteta ne mogu da prodaju viršle ili rade kao kelneri.

Šta za vas znači stih “pevam svoj bluz bez namere bitne”?

Ja sam skoro shvatio da sam strašno bogat čovek, iako stalno dugujem 5.000 evra, banci, ne ljudima. Lepše je živeti kad imate veliku gajbu, dobar auto, ali ja sam bogat jer sam provodio noći sa nekim ljudima poput Brane Crnčevića, Izeta Sarajlića i nekih drugih. Ima jedna Kikina pesma u kojoj kaže: “Postoji nekoliko verzija priče o mom putu u Istanbul. Jedni su pominjali ljubav, po drugima razlozi su bili političke prirode, neki su pominjali drogu, a to što ja nikad nisam bio u Istanbulu – to nikoga ne interesuje.” To je priča o mom članstvu u partijama.

Postoji anegdota vezana za vašu pravičnost i principijelnost, pa i zadrtost ako hoćete…

Igrali smo neku predstavu još dok sam ja bio u Narodnom pozorištu pa razmišljamo koga bi od mladih glumaca trebalo zvati, može ovaj, može onaj… Ajde Ivu Štrljić da zovemo. Dreknuše. “Ne može Iva Štrljić.” Zašto? Zato što je njen otac Milan Štrljić. E, baš Iva Šrtljić ima da igra ulogu. To da li je ona talentovana, luda, to je njen problem, ali to što je ćerka Milana Štrljića ne može da bude argument da ne dobije ulogu. Tako da je to ta moja narav, moj temperament, moja specifičnost koja može i da me košta. Sve nas, na neki način košta, od ljubavi, do braka, do posla kojim se bavimo, nema ništa džabe. To možda izgleda tako u trenutku, ali kad tad sve dođe na naplatu, za 10, 15 godina. S druge strane, toliko ljudi poznajem iz tog umetničkog sveta koji su sve partije promenili samo što u HDZ-u nisu bili, a iz Beograda su.

Za vas su vezane i priče o druženju s ljudima s asfalta?

Da, našao sam neke intervjue iz vremena kada sam bio mlad pa sam svašta voleo da pričam po novinama… O tome kako sam svašta radio, o odrastanju na Krstu, o Čuburi, o vitezovima asfalta sa kojima sam se družio. Bilo je tu i pitanje šta smo to sve radili. Pa to ni milicija nije provalila onda kad je trebalo, a sada ću ja da vama pričam. Nisam ja kao ovaj Milomir Marić koji je jedne nedelje za demokrate, sledeće za radikale, jedne nedelje pozove familiju ove ubijene pevačice, sledeće novinare da ih pljuju. Intelektualac koji vodi razgovore u “Parovima”.

Oprobali ste se kao autor i voditelj jedne TV emisije “Veče, vino, pijanino”, znate kako izgleda biti onaj koji intervjuiše?

Radio sam to dugo, ali sam prestao jer producent nije mogao više da nađe sponzore i emitera. Zvao sam uglavnom ljude koji su se bavili kulturom, sa kojima se slažem ili ne slažem, ali od kojih sam znao šta hoću. Ne da im izvrćem život ko čarapu, nego da mi ispričaju neke lepe priče koje ne treba da se zaborave. I to su poslednji razgovori sa nekim ljudima kojih više nema, kao što je Brana Crnčević, kao što je Duško Trifunović, Pera Kralj, Momo Kapor, sa nekim velikim ljudima koji nikada nisu kasnije objavljeni. Familija me pozove, pa odem u produkciju da pribavim neke snimke i dam im. To su razgovori u kojima su ljudi pričali neke stvari koje ih i nisam pitao, neki ljudi koji nerado pričaju za televiziju, ali niko me nikad nije odbio. Zvao sam ljude i sa kojima se ne slažem. Brana Crnčević je moj drugar sa kojim se ja nikada nisam politički slagao, ali sa kojim sam znao 12 sati da provedem u kafani. Ključna je bila ta njegova pripadnost Miloševiću, ja sam bio izraziti antimiloševićevac, ali to nije bio naš problem da razgovaramo. Ja sam ga napadao, pošto nisam imao njegovo znanje, ni obrazovanje, ni elokvenciju, tako što sam protiv njegovih političkih stavova koristio njegove stihove. Zvao sam i ljude poput Ljubiše Ristića ili Dejana Mijača koga poštujem kao reditelja, ali kao čoveka ga ne poštujem. Nisam se svađao ni sa kim, mi smo najnormalnije razgovarali. Vrlo sam ponosan na te emisije, tu je prošlo 100 ljudi koji su obeležili vreme u kome sam ja živeo.

Važite za glumca čiji glas ljudi prepoznaju i vole da slušaju čak i u TV reklamama?

Svojevremeno jedna dama, koja je poznata, slikarka i voditeljka, iz vremena Trećeg kanala, koju sam poznavao samo sa televizije, zaletela se “pa, Gorane”, pa me grli, pa kao da se zabavljamo, zato što imam “taj” glas. Pušite četiri pakle dnevno i to uglavnom loših cigareta, 40 godina, operišite polipe i imaćete glas kao ja. Kao što kamera voli moju drugaricu Goricu Popović, mikrofon voli moj glas. Ja stanem pored nje, ne uspevam da je zagrlim, a kad stanemo pred kameru ona kao Tvigi, a ja u kadar ne mogu da stanem. Najskuplji sam prodavac glasa na teritoriji Srbije i Bosne. Ali snimam samo ove informativne reklame, ne radim crtane filmove ili neko kreveljenje. Svi rade za jedan honorar, ja radim za duplo. Gledao sam neko svetsko prvenstvo u košarci ili tenis i krenu reklame – od 20 minuta reklama 12 govorim ja. I onda sam rekao: “Nećeš više, Gorane!” Pa ko hoće da plati nek plati, ko neće neće – ne mora.

Pozajmljujete glas i u dokumentarnim filmovima?

Ponosan sam na film o Nikolaju Velimiroviću koji sam snimio sa đakonom Nenadom Ilićem. Uradio sam neke ofove za dokumentarne filmove i ponosan sam da sam deo te priče. Znam da govorim, imam dobru dikciju, imam boju glasa koju mikrofon voli.

Nedavno su reprizirane neke kultne serije “Više od igre” i “Volim i ja nerandže” u kojima ste igrali. Kako vam to danas izgleda?

Nekad uključim ujutru. Glupo je gledati sebe kad ste imali 25 godina jer se onda prisetite šta ste radili posle snimanja, a tih nekih ljudi više nema. Nekad su bili ljudine, nekad su bili glumčine, asocijacije naviru i uglavnom su setne. Ali je došlo neko novo doba da 20 godina gledamo “Policajca sa Petlovog Brda” i “Porodično blago” i 20 godina gledamo iste glumce. Ima li ova zemlja mladih glumaca, imamo pet glumaca koji poslednjih godina igraju u svim serijama. Pritom zemlja koja je poslednjih 20 godina imala ovakva dešavanja bavi se nekim trivijalnim temama. Osim “Marša na Drinu” nismo snimili nijedan film ili seriju o balkanskim ratovima i Prvom svetskom. Tematikom od devedesetih godina do dvehiljaditih niko se osim Siniše Kovačevića u “Gorkim plodovima” nije bavio. Pola mojih kolega se bavi produkcijom po principu – daj mi pare pa ću ja da ti snimim seriju i da ti je prodam. Od monodrama naprave seriju u kojoj igraju oba sina, snaje, šurnjaje i sva ostala familija. Bjela je napravio dve sjajne serije, “Vratiće se rode” i “Montevideo”. Ja ne mogu to da negiram kao kvalitet, predstavio je i plejadu sjajnih mladih glumaca za koje ne bismo znali da postoje. Ali to što radi RTS sa “Porodičnim blagom”, “Belom lađom” i “Policajacem sa Petlovog Brda” i tako 15 godina, to je strašno… Ne pada mi na pamet da učestvujem u tome, a vi raščeprkajte čije serije i za koje pare gledamo na RTS-u. Drugo su privatne televizije, oni za svoje pare mogu da snimaju šta hoće, tvoje pare, tvoj merak, tvoj ćef.

Kažete da nećete da učestvujete u tome?

Nedavno sam odbio jedan sitkom, nije me zanimao. Ne znam uopšte čemu to, zašto to postoji. Mogu da držim neki svoj standard, može mi se. Mogu da živim polupristojno od posla kojim se bavim. Da mi ponude 20 miliona verovatno bih pristao, ne znam. Ali neću da se brukam za male pare. Zašto bih u ovim poznim godinama dopustio sebi tako nešto? U pozorištu je slično, danas grad finansira jednu premijeru ako neko ima političku vezu. Nekad je bilo po sedam premijera za jednu sezonu u svakom pozorištu. Njima treba debilno biračko telo, ne računaju oni više na mene, ne računaju ni oni koji će doći posle njih.

Glasate li?

Ne više, jednom sam glasao kada sam dobio pravo glasa. Zašto da glasam kad znam rezultate glasanja. Koju mi demokratiju imamo kad je sin Alije Izetbegovića “direktor” Bosne, sin Tome Nikolića je “direktor” Kragujevca, sin Franje Tuđmana je šef DB-a u Hrvatskoj… Učesnici petog oktobra su se pokazali i doveli zemlju na rub propasti. A s druge strane, ako vam ovi ne valjaju, koga bi ste predložili? Koje druge? Lako je reći: “Ua Vučiću, ua Vučiću”, slažem se. Odlično. Dajte mi alternativu Vučiću. Onaj koga imamo taj nam je i najbolji. Mi smo narod koji je, osim Tesle koji je na vreme pobegao, sve svoje najbolje namazao govnima. I Karađorđeviće i Obrenoviće. Znate li ijednog Srbina koji je ostao poštovan u ovom narodu? Taj Pupin, o kome ništa ne znamo, isto je pobegao na vreme. Pa ja sam Disa upoznao sa 25 godina jer se kod nas u školama ništa ne uči. Nema ga ni u popularnim antologijama. Znate li koliko sam puta do opšte pojave interneta rukom prepisao “Naše dane” kao antimiloševićevsku pesmu? Kada sam rekao Disa, na proslavi 128 godina advokature objasnim da su to stihovi od pre više od 100 godina, svi od Hrvata do Crnogoraca su tražili da im prepišem. Samo je Radmila Hrustanović rekla: “Nije u redu, Gorane.” Bila je tada zamenik gradonačelnika. E, o čemu dalje mi pričamo? Nama treba puk koji će slepo da veruje svojim političarima, koji će da bude zadovoljan kad dobije posao, da radi za 300 evra. Sve to ide pravcem koji je neko zacrtao. To nije naša pamet, to je uvezeno. Nama vladu sastavljaju neki MMF-ovi, desetari koji donose abrove. Ne može Vučić da sastavi vladu kakvu on hoće. Može pola vlade, a pola vlade biće po nalogu, ne znam čije – mali sam ja da to znam.

Kajete li se zbog nečega?

Vrlo sam ponosan na sve što sam uradio kao glumac. Ima jedan kaseta koju sam snimio pre 20 godina na kojoj pričam viceve, na to nisam ponosan. Zbog toga me je užasno sramota, ali za to gotovo niko i ne zna. A na sve što sam glumački uradio mogu samo da budem ponosan. Da sam znao bolje, ja bih tako uradio. Ali suma sumarum nisam snimao filmove u kojima jurim vampire po Lepenskom viru ili slične budalaštine.

Kako vam izgledaju današnji mladi glumci? Kakva je njihova budućnost?

U vreme mog diplomiranja na Pozorišnoj akademiji u zemlji od 22 miliona stanovnika izlazilo je nekih 20-ak glumaca za celo srpsko-hrvatsko područje. Danas samo u Srbiji sa raznih glumačkih škola izađe preko 100 glumaca, a gde su reditelji, gde su pisci… Pravimo invalide. Gde će oni, šta će raditi?

Pratite li društvene mreže?

Kažu ima na Fejsbuku stranica koja je posvećena meni, ali ja to ne mogu da vidim jer nemam svoj profil, a ne pada mi na pamet da se igram. Nisu mi jasni ti ljudi: danas predsednik vlade ili države ustane i onda tvituje gde je bio sinoć. Opisuje na Fejsbuku šta bi uradio. Ima dva miliona stvari koje bih pre uradio. Pogotovo ljudi koji imaju ozbiljan posao i koji su na funkcijama. Meni kompjuter služi da mi pravi veliki font slova, da ne moram da stavljam naočare dok čitam jer ne mogu da držim u glavi sve stihove. Jako mi je dobro to što kad hoću da se podsetim, ne moram da tražim knjigu pola sata, već ukucam Mika Antić, ime pesme, pa mi to izađe.

Izvor: Vidovdan.org