Пред вама је први том (најподеснија ријеч) мисли једног од најзначајнијих професионалаца у писаним медијима РС.

За људе који пишу да би се прехранили, увијек сам сматрао да је и више него природно да своје одговоре доставе у писаном облику. Када је коначно то учинио и наш данашњи пропитаник, у редакцији Фронтал.РС је настао тајац.

Ситуација је парадоксална, јер данас дуге текстове, и посебно интервјуе, можемо наћи још само у штампаним медијима; док интернет, који нема та финансијско-техничка ограничења, његује много краћу форму као обавезност. Тако смо, након вијећања, одлучили да мисли Саше Бижића подијелимо на пола и представимо је нашој јавности без скраћења.

Бижић је један од оних људи које би наши доносиоци одлука редовно требали консултовати прије насртања ждријелом на јагоде, а то на нашу општу жалост не чине. Саша је аналитичан, детаљан, уопште се труди да својим одговором минимализује могућност за погрешну интерпретацију и "хватање за ријеч". Све то узрокује опширност, у којој ће уживати сви они који цијене оно што уважени колега из Новог Репортера има, а да се тим може похвалити мало ко на нашој новинској сцени: човјек зна да пише.

Управо због тога – наше прво питање је тражило оцјену медијске сцене у РС генерално.

- Да желим да се ушуњам на споредна врата у кружоке «напредне интелигенције» у Републици Српској, реаговао бих на ово питање тако што бих се згрозио над свеопштом тамом која куља са новинских страница и из телевизијских програма. Превртао бих очима због послушничког односа медија у РС према власти. Хватао бих се за стомак од мучнине при помисли на некомпетентност, неписменост и непрофесионализам багре која вјерује да се бави новинарством. Наравно, пошто сам и сам какав - такав актер те сцене, надмашио бих и Драгомира Бабића из «Народног фронта» када бих почео да се посипам пепелом по глави. У сваком случају, послушао бих савјет Илије Чворовића у «Балканском шпијуну»: «Што лепо не одеш и пријавиш се као човек у полицију и кажеш – грешио сам и желим да ми се суди».

Међутим, пошто ме поменуто трендовско пренемагање не занима, о медијској сцени у РС изјаснићу се на бласфемичан начин – није лоше, али може и боље. Знам да је већ таква оцјена, бројем дефинисана као, рецимо, три плус, довољна да ме надобудни критичари свега постојећег топло препоруче за психијатријски третман, али, не пада ми на памет да им повлађујем. Прије свега, да рашчистимо са дилемом – да ли су Републици Српској уопште потребни медији? Јесу, сложиће се и они којима је све сјајно и бајно, и они који до подне мрзе себе, а од подне читав свијет. Ипак, када се та сагласност преточи у куповину новина на киосцима или потражњу за маркетиншким простором на електронским медијима, испостави се да од Новог Града до Требиња влада толика глад за информацијама да би је хладно задовољила једна ТВ-станица и исто толико штампаних издања. Тај неумољиви математички податак изазива врисак – али, то је неприхтављиво, то би значило једноумље, треба нам плурализам.

И тако долазимо до медијске сцене која, игноришући крајње скромно интересовање тржишта, ипак обезбјеђује плурализам, бар у квантитативном смислу те ријечи. Упркос потпуном изостанку луцидних савјета самозваних домаћих нобеловаца за економију и спасоносних рецепата за тржишни опстанак медија с тих адреса, у РС функционише шест дневних листова, ако у ту категорију, осим «Гласа Српске», «Независних новина» и «Фокуса», с разлогом, сврстамо и бањалучке редакције београдских новина – «Пресса», «Блица» и «Вечерњих новости». У коликој мјери је овдашње новинарство сизифовски посао, види се и по стању у фаху недељника. «Нови Репортер» је усамљен, уз «Екстра магазин» који је, колико ми је познато, у фази својинске трансформације и излази спорадично.

На крају, долазимо до бар три телевизије на републичком нивоу са релевантним информативним програмима -  РТРС, АТВ и БН, уз пар солидних регионалних канала, од Прњавора до Источног Сарајева. Извињавам се што не помињем колеге са радио – станица, јер ту област данас слабо познајем, пошто сам одавно изгубио племениту навику шетње по скали некада драгог апарата.

Чему ово набрајање? Да бих нагласио да та медијска сцена у РС - постоји, али да је велико питање да ли уопште живимо у друштву којем је неопходна било каква медијска сцена, била она добра или лоша.

А онда слиједи примједба – скоро сви ти медији дувају у исту тикву, хвале власт и пљују по опозицији. Е, па неће бити да је баш тако. Не желим да будем ничији адвокат, али, као гледалац могу да региструјем различите ставове, посебно на АТВ-у и БН-у, али и на сатанизованом јавном сервису РС. Као читалац, такође видим спектар пристојне ширине, нарочито у «Прессу» и «Еуро Блицу», али и у такозваним аутохтоним бањалучким дневницима.

Као новинар, урадио сам за «Нови Репортер» апсолутно нецензурисане интервјуе са свим могућим опозиционим политичарима у РС, али, нема те критичке опсервације мојих саговорника о актуелној власти која би задовољила псеудовисоке стандарде ликова који инсистирају на тврдњама о сопственом безгрешном зачећу и потонућу остатка планете у каљугу. Својевремено ме је то љутило, сада се само присјетим Штулићеве варијације на Библију: «А да је лијепо видјети трун у туђем оку, а не видјети балван у свом, и то знамо, је л' да».

Немам намјеру да идеализујем ствари. Волио бих, генерално, да видим да у медијима РС све политичке опције имају савршено уравнотежен третман, мјерљив апотекарском вагом. Било би ми драго када би сваки криминалац у Републици Српској, без обзира на страначку књижицу, завршио иза решетака, захваљујући и медијима. Међутим, и када новинари у РС обаве највећи дио посла тужилаштва и полиције – а вјерујте да такве ситуације нису биле ријетке од 1997. године, од када се ја бавим новинарством – оно што ме увијек изнова изненади није инертност надлежних структура, већ потпуно одсуство реакције нечег што би требало да буде јавно мнење. Данас је та аномалија добила занимљив облик – од равнодушности, трансформисала се у арогантно пљуцкање, тако да медијима држе предавања углавном они који их уопште не прате.

Отворен сам за сваку аргументовану критику, али, немам често прилику да је чујем, па тако о наводном очајном нивоу медија у РС попују добро ситуиране фаце, које, ипак, сматрају да ће учинити тежак злочин ако издвоје од пола марке до 3 КМ за било какве новине, сврставајући штампу у фасциклу у властитом мозгу са ознаком «то је оно што прелистам у кафићу, између два монолога против система».

Иритира ме нихилизам који не нуди алтернативна рјешења. Ако ово што имамо на медијској сцени не ваља, шта ваља? Онда у том снобовском миљеу, тек да ти нешто одговоре, чујеш трагикомичне малограђанске опсервације типа: «Јутарњи лист је супер», иако та стерилна колекција папира, коју и сами Хрвати читају без икакве фасцинације, нема никакве везе с простором РС и БиХ. Или: «НИН је много добар», мада је, опет, ријеч о магазину који, без обзира на респектабилну традицију, осим одличних текстова Бране Божића, ни раније није имао много додирних тачака са овдашњом проблематиком, а с друге стране, ради се о новинама које се, након приватизације прије неких годину дана, налазе у озбиљној силазној путањи. Затим слиједи поента: «Дани и Слободна Босна баш растурају».

Па, сјајно, генијалци - ако је «Нови Репортер» катастрофа, уживајте у остварењима два Сенада. Уколико су РТРС, АТВ и БН јад и биједа, дивите се БХТ-у, ФТВ-у и «Хаjату». Када вас «Пресс», «Еуро Блиц», «Глас Српске», «Независне» и «Фокус» смарају, откривајте тајне универзума у «Авазу» и «Ослобођењу».

Шта нас и у којим облицима очекује у медијима за вријеме предизборне кампање?

Очекује нас рутина, и у медијском праћењу кампање, и у начину на који ће политичари водити ту кампању. Не искључујем могућност да се десе тек повремени изузеци од тог правила. Када говорим о рутини, том појму не приписујем негативне особине, то не мора да буде нешто обавезно лоше. То је, једноставно, знак да је за осамнаест година постојања Републике Српске ово друштво прерасло неке дјечје болести и да улази у стабилнију фазу, бар кад је ријеч о одређеним елементарним вриједностима.

У претходном одговору поменуо сам да не видим једноумље на медијској сцени РС. Иако овдје не цвијета баш маоцетунговских хиљаду цвијетова, сигурно их је знатно више од једног. Сада бих додао – ако у нечему данас постоји готово стопроцентна сагласност у медијима, али и на политичкој сцени Републике Српске, онда је то став, која се већ излизао од претјеране употребе, али није изгубио истинитост: да РС треба да буде трајна категорија.

То је велика ствар, јер, у протекле двије деценије није увијек било тако, односно, било је периода у којима је постотак о коме говорим био осјетно мањи и непоузданији, иако се људима који нису «инсајдери» може учинити другачије. Логично, то је поново повод за «напредну интелигенцију» да се згрози над «патриотским новинарством» и да нас подсјети на ултра-гига-мега-професионалне, пацифистичко-хуманистичке западне узоре, који не тако давно нису имали никакав етички проблем да, сви до једног, од ЦНН-а до ББЦ-ја, од «Њујорк тајмса» до «Њусвика», од «Гардијана» до «Либерасиона», аплудирају НАТО-бомбама које су падале на Србију, нити су се трудили да сакрију чињеницу да им се смјешкају брци на могућност да трупе Атифа Дудаковића 1995. уђу у Бању Луку.

Када о основном националном интересу нема крупних спорења у медијима и политици РС, сва остала подметања имају другоразредни значај. Можда у једном дану препуцавања о томе ко је украо милионе, а ко је правио непримјерене дилове са федералцима, изгледају велика као свемир. Али, већ за неколико недеља то завршава у архиви тричарија.

Дакле, отрцана фраза «ово ће бити најпрљавија кампања до сада» за мене нема никакву тежину, јер сам је чуо бар десетак пута до сада, па се испостављало да се нису десиле никакве спектакуларне гадости. То је као са чувеном прогнозом социјалних немира, који се од Дејтона до 2010. најављују из године у годину, уз причу «ово ће бити врућа јесен». Али, апокалиптичари никако да дођу на своје, јер ту грчку варијанту са барикадама и Молотовљевим коктелима још не видјех у мирнодопској РС, бар кад је ријеч о економско-финансијски мотивисаним протестима.

Наравно, има хиљаду повода за незадовољство у том домену. Међутим, ствари су далеко од тачке кључања, а примјећујем да одсуство политичко-социјалне експлозије, са катализаторском улогом медија у том процесу, нарочито љути двије категорије људи у Републици Српској.

Рецимо, поједине огорчене адолесценте, који због вишка енергије желе револуцију у сопственом дворишту, па праве натегнута поређења локалне ситуације са драстичним примјерима из окружења и свијета. Затим, и пробране конвертите средње и старије генерације, који су до сада промјенили неколико система вриједности, па у актуелној фази немилице потврђују правило: «Ко о чему, курва о поштењу». Сложио бих се с првима, када не бих имао черчиловских четрдесет година из досјетке: «Ко у младости није бунтовник, нема срца. Ко у зрелости није конзервативац, нема мозга». Повјеровао бих другима, када бих имао веома селективну меморију.

Како ће утицати додјела помоћи Владе РС медијима и како генерално гледате на тај феномен?

Да живимо у идеалном свијету, рекао бих да новине искључиво треба да живе од продаје. Чак бих поздравио и забрану маркетиншких огласа у штампи у таквим околностима. Међутим, живимо у реалном свијету, гдје таква матрица може да се примјени само на листове са Далеког истока. Једино њима расту тиражи, једино «Јомиури шинбун», «Женмин жибао», «Тајмс оф Индија» и остала издања с тих меридијана шире већ постојеће милионске базе читалаца. Новине у Европи и Америци, без изузетка, налазе се у дефанзиви пред телевизијом и Интернетом.

Свако може да каже – али, новине те не примају паре од својих влада да би се избориле с таквим проблемима, а ја одговарам да је то прича за наивне и да финансијска релација политике и медија у САД или широм Старог континента итекако функционише, мада не на овако директан начин. Хоће ли ме неко прозвати параноиком и теоретичарем завјере ако примјетим да нема ничег спонтаног у унисоној подршци комплетне америчке медијске главне струје Бараку Обами уочи посљедњих предсједничких избора? Или, у Саркозијевом мјешању у одлуке о власничкој структури «Монда», да не помињем Берлусконијев монопол у Италији, затим, директорску позицију Боде Хомбаха, шефа кабинета бившег канцелара Герхарда Шредера, у утицајном њемачком ВАЦ-у, као и мноштво сличних примјера.

Дакле, иако бих могао рећи да медији у РС, БиХ и на простору бивше Југославије одавно нису никакве самоуправљачке организације удруженог рада, те да је моја једина брига да професионално и одговорно урадим свој дио посла и да ме се не тиче начин на који ће мој послодавац обезбједити новац за плате, јасно ми је да не живимо у Данској и да би таква, иначе сасвим легитимна реакција, била дочекана у стилу – овај се опасно прави луд.

Зато кажем – одлука Владе РС да медијима додијели два пута по пет милиона марака из републичког буџета свакако није уобичајена, али није ни перверзна, ни прљава. Била би таква да су Рајко Васић, Перо Симић или неко трећи послије трансфера новца телефонирали медијима и издавали директиве о коме, чему и на који начин да се пише и говори. Међутим, таквих позива није било. Не видим да је било ко направио заокрет у уређивачкој политици послије преузимања тих износа. Такође, није ми познато да је било који медиј одбио тај новац, укључујући и оне за које се сигурно не може рећи да су умилни према актуелној власти у РС. Није ваљда да смо сви «продане душе». Да би то било тачно, морао би бар неко у медијима Републике Српске да буде и «правовјеран», па да са гнушањем врати те паре, уз одговарајућу поруку с насловне стране или за вријеме ударног термина, која би гласила «пих» или «фуј». Значи, немам грижу савјести. Читаву ту ситуацију, док се не докаже другачије, третирам као начин да се преброди хронични раскорак између потребе да РС уопште има медијску сцену и скромних интересовања и куповне моћи народних маса, које немају потенцијал да тај релативно скуп спорт креирања медија учине самоодрживим у Републици Српској. Медији у РС би, углавном, преживјели и без тог новца, али би се то догађало далеко теже.

Може се рећи да у Републици Српској постоји на хиљаде повода који изискују далеко ургентнију финансијску интервенцију Владе РС. Али, ако би се тај резон примјенио механички и инфантилно, паралисао би не само овај ентитет, већ читаву планету. Уврнуто је тражити од запослених у Рафинерији у Броду и било којој добростојећој фирми у Републици, државној или приватној, да презиру себе што имају редовне приходе и да сматрају да на тај начин, напримјер, одузимају од уста људима који и даље живе у избјегличким центрима. Исто важи и за медије и фамозних десет милиона КМ.

Претпостављам да оваквим размишљањем могу да изазовем негодовање и подсјећање да «Фронтал» није дио те приче. Искрено, да ја дијелим тај новац, не бих се усудио да Интернет – медије укључим у листу «добитника». У том случају, број напрасно покренутих портала у РС вишеструко би премашио број политичких странака на првим послијератним изборима у БиХ, када је ОСЦЕ шаком и капом дијелио паре свим могућим и немогућим партијама, тако да бих изостанак финансијске инфузије за вриједан пројекат, какав је «Фронтал», у овом случају протумачио као колатералну штету чињенице да припадате специфичном медијском фаху, који ће несумњиво доминирати у будућности, али је, истовремено, објективно лакши за покретање и одржавање и веома погодан за разне манипулације, знатно теже оствариве у домену телевизије, радија или штампе.

Такође, имам апсолутно повјерење у интегритет Дани(ј)ела Симића. Али, памтим истоименог писца са листе резултата прошлогодишњег конкрса Министарства просвјете и културе РС за суфинансирање издавачке дјелатности. Сјећам се и сопствене љутње, када сам видио да је његова збирка приповиједака «Условна слобода» на самом дну тог списка, препуног разних медиокритета, а нагрђеног челном позицијом за Ирфана Хорозовића, коме нико не би требао да узме за зло чињеницу да је Бошњак, нити да заборави бањалучки дио његове животне и стваралачке биографије, али би онај ко је одлучивао о том новцу свакако требало да зна за бар двије његове књиге из средине деведесетих у којима је написао све најцрње о истој тој Републици Српској, која га је 2009. несебично частила. Што се тиче Симића – писца, не мислим да је учинио ишта лоше када је узео ту скромну своту од Министарства. Само подсјећам на принцип, који је идентичан у оба случаја. Култура или медији, свеједно. Двије хиљаде марака или 200.000 КМ, нема разлике. ОК, «Дејли телеграф» се сам злопати кроз живот, није га помагао ни Тони Блер, нити то сада чини Дејвид Камерон. Али, зар није исти случај био и са Џорџом Орвелом, Олдосом Хакслијем, Вилијемом Фокнером, Ернестом Хемингвејем, а поготово са кључним фигурама српске књижевности, од Милоша Црњанског до Борислава Пекића?

Да се вратим на медије у РС и «два пута по пет милиона». Најконтроверзнији дио те саге уопште није у замјеркама – зашто сте узели тај новац? Најпоганији аспект је бијес неких међу онима који су добили много на оне које су добили далеко мање, по принципу «зашто ми нисмо добили све». Па се онда пјени на «Нови Репортер» који је добио у два наврата по 200.000, јер, забога, «има само пет запослених». Као да је то неки критеријум! Немам намјеру да објашњавам да се око «Новог Репортера» ангажује бар двадесет људи, што кроз стални радни, што кроз сараднички однос, што кроз ауторство, што кроз неновинарски - технички, административни или неки трећи допринос. Поента је у томе да ту ради онолико људи колико је довољно за функционисање једног недељника нашег капацитета, те да од оних који су фрустрирани због постојања «НР» нико није тражио да стварају «гиганте» са стотинама «прегалаца», у значајној мјери запослених по тетка-течо линији, на пословима које би, у реалним и рационалним координатама, сасвим уредно завршавала и трећина или петина постојећег особља.

Мени лично, најтужнији у свему био је податак да су те кулоарске свињарије о «Новом Репортеру» својевремено пронашле мјесто и у тексту једног колеге, кога тако ословљавам без сарказма, јер сам га упознао као сасвим регуларног човјека. Али, ако је он пронашао начин да у својој глави и професионалној биографији помири рад и за РТРС, и за БН ТВ, и за «Екстра магазин», и за «Дневни аваз», и за сарајевски «Журнал инфо» - Интернет верзију «60 минута», гдје је тих јадних пар реченица објавио, онда је све у реду. И с његовим широким новинарским распоном у који све може стати, и са биједним цинизмом с којим је написао: «На питање зашто је 'Репортеру' дато тако много новца, премијер Милорад Додик је рекао да је то 'једини наш недјељник, па га морамо подржати'. Када Додик каже ‘наш’, онда нема дилеме чије је то власништво».

Је ли укидање виза једино што нам ЕУ спрема послије избора, и како ви гледате на ове пробне балоне о «суперевропском» представнику којег наводно жели Кетрин Ештон?

Мислим да РС и БиХ од Европске уније послије избора неће доживјети ништа специјално. Не очекујем радикалне резове, већ повремене налете уобичајене гњаваже тупим ножем. Само, нисам сигуран да се било шта од тога «спрема». Прије ће бити ријеч о импровизацији, при чему се не бих кладио да ће се међу тим потезима, уобличеним у ходу, уопште наћи укидање виза, бар не у најављеном термину, од 1. јануара 2011. Да се разумијемо, ја нисам никакав мрзитељ Европе, чак могу рећи да сам велики еврофил, у културном и цивилизацијском смислу те ријечи.

Али, постоји незанемарљив број људи у Републици Српској, а посебно у Србији, који воле да себе сматрају мислећим, а живе у потпуно погрешном увјерењу да је Европа исто што и Европска унија. Што се мене тиче, то апсолутно није тачно, јер ЕУ углавном дјелује као ноторна антиевропска институција. У Европи с којом се ја идентификујем, налази се читава Русија, а не налази се ниједан педаљ Турске, чак ни њен узурпирани европски дио, који чини три одсто укупне данашње територије некадашњег злокобног Османског царства, чији актуелни изданак, како видимо, и даље истрајава на деструктивним плановима и за оне који баш не чезну за повратком анадолских правила игре на Балкану.

Добро, неко ће рећи «шта зна маргиналац са Балкана о томе». Можда не знам ништа, али, шта ћемо онда са народима којима нико не може да оспори да су аутентични Европљани - Французима и Холанђанима, па и Ирцима, прије мучног «поправног испита» - који су на демократским изјашњавањима увјерљивом већином одбијали кључни документ на коме треба да почива та Унија. При томе, то уопште није био глас против неквог «Устава», који је мало ко уопште и читао, већ против читаве те морбидне бриселске структуре, која упорно жели да претвори читав Стари континент у лошу копију Сједињених Америчких Држава. Ако грађани земаља ЕУ имају нешто против таквог правца, а очигледно имају, тим горе по њих, јер се такво гунђање без проблема одбија од бирократског леденог бријега на чијем врху су, формално, Кетрин Ештон и Херман ван Ромпеј.

Када говорим о непостојању било каквих дугорочних пројекција, везаних за БиХ, у централи ЕУ, не причам напамет. Као новинар, имао сам прилику да боравим на свим релевантним адресама, на којима се у последње двије деценије доносе одлуке о простору бивше Југославије – од Вашингтона, преко Брисела, до Хага. Међу особама које сам сретао у тим приликама, сигурно је било и протоколарних фигура, али и довољан број личности с политичком тежином. Прије тих путешествија, и сам сам имао илузије о томе да смо много важан дио свијета. Међутим, већ дуги низ година увјерен сам да у Бриселу не постоји никаква «визија» о будућности БиХ, осим жеље да једнократни политички слаломи ЕУ на том простору не буду повод за љутњу у Вашингтону. А у главном граду САД та «визија» о БиХ и западном Балкану уопште постоји само повремено, у циклусима, и то као ехо антисрпске инерције из деведесетих. Поједностављено и карикирано – сјете се да их иритирамо тек кад остале свјетске гужве дозволе да им уђемо у видно поље.

Када говоримо о узроцима неповољних расплета за Србе са вашингтонским потписом, ту нема емоција. Ништа лично, што би они рекли, ради се о пукој геометрији, за коју је небитно то што се милионима људи неће допасти «цјеловита» БиХ или «независно» Косово. Усуђујем се да кажем да би слично прошли и Хрвати, Бошњаци или Албанци, без обзира на подобнији религијски материјал, да су имали етнички територијални распоред с којим су Срби ушли у период оружаних сукоба у СФРЈ на почетку прошле деценије. Али, на нивоу посљедица, сигурно је било, има и биће острашћености у гарду америчких политичара, задужених за Балкан, што је нуспродукт невјерице да Срби једини на југоистоку Европе нису с беспоговорном лојалношћу реаговали на замисли «нових усрећитеља».   

Када се амерички и европски импулси споје у БиХ послије избора, рекао бих да се непосредно послије Нове године неће десити ни укидање виза, ни «суперпредставник». Чини ми се извјеснијим да ће Вашингтон и Брисел пустити да изостанак прве опције и стално присуство у ваздуху друге варијанте допринесу полаганом расту тензија и притиску на побједнике октобарских избора. А онда, средином 2011. године, када се заврши килављење с Валентином Инцком, не би требало бити изненађење да нас истовремено заскоче и визама и Ешдауном. Тек да помислимо да се нешто крупно иза брда ваља.

А и за брда нема ничега, осим промашене процјене да ће могућност слободних путовања бити шећер који ће Србима, па и Хрватима, ефикасно засладити сваки отров централистички интонираних уставних промјена у режији Ешдауна или неког сличног бахатог силеџије. Увјерен сам да је прошао воз за такав расплет. Антипатичној реинкарнацији сир Оливера то није успјело није прије пет година, када је оперисао наживо, са читавом свитом асистената, па неће ни у блиској будућности. Имаће анестезију за потенцијалне жртве, али не и скалпел одговарајуће величине.

Како оцјењујете рад власти, а како рад опозиције? Има ли разлике у односу на пређашње изборне циклусе?

Када је о томе ријеч, бескрупулозно бих извукао из контекста реченицу Дани(ј)ела Симића, који је прије, отприлике, двије године, написао – интерпретирам, а не цитирам - да је опозиција у РС једини савезник Милорада Додика у међунационалним политичким утакмицама на простору БиХ. На то бих додао – сматрам да важи и обрнуто, и што се прије и свеобухватније обе стране учврсте у свијести о томе, тиха већина у Републици Српској, којој страначка крв није ударила у острашћене мозгове, имаће мање разлога за зебњу када се буде одлучивало хоће ли институције РС од 3. октобра функционисати у знаку статуса кво или промјена.

У односу на раније изборне циклусе, видим постепено кретање у позитивном смјеру управо на том нивоу. Ако се осврнемо на интензитет партијских омраза у РС у прошлости, лако ћемо примјетити да су оне 1997. биле на ивици крвопролића, 2000. са предиспозицијама за квалитетне модрице, 2006. у знаку искакања жила на вратовима, док су 2010. подигнуте обрве најсуровији говор тијела у комуникацији с неистомишљеницима. Наравно, увијек има оних који би мало испретурали ту хронологију и методологију, али, не вјерујем да сам у криву када помињем овакав главни ток.

Не знам да ли је то проблем или предност, али, када говорим о политичарима у РС, увијек посматрам читав период вишестраначја, од завршетка рата на овамо. На тај начин гледам и Додика и опозицију. Уз свјесни ризик да будем изложен виртуелном ципеларењу форумаша на «Фронталу», рећи ћу да сматрам да се Додик мијењао набоље. Од његових данашњих жучних критичара, мало ко помиње први премијерски мандат Милорада Додика. Тај период јесте резултирао извјесним економским и социјалним помацима напред, што вјероватно није било недостижно, јер је, у тим категоријама, РС тада, тек изашла из рата, била близу самог дна. Али, што се тиче сензибилитета за националне интересе, тај «орган» је заиста био закржљао код Додика од 1997. до 2000.

Много му је годила комотна позиција код страног фактора и чињеница да је био готово једини једини политичар из РС којег федерални медији и страначки лидери нису третирали као звијер са одијелом и краватом. Након пада с власти, имао је довољно времена за размишљање и спознају да је релација РС под његовим лидерством са међународним и бошњачким Сарајевом, уствари, била однос са много давања, а готово нимало узимања. Са новоткривеним националним гардом, када је под други пут постао премијер, кренуо је, по мени, у исправном смјеру. Није спорно, било је ту и свакаквих противрјечности, његови ставови су неријетко зависили од тога хоће ли устати на лијеву или десну ногу, али, главни правац је заслужио подршку. Док је 1997. донекле подигао РС са дна, јер ниже није могло, то је од 2006. чинио у контексту националне политике, пошто је Република Српска у фази када је Драган Калнић био предсједник Народне скупштине, а Драган Микеревић предсједник Владе, достигла најмизернију тачку у погледу односа према националним интересима. Сваки писар Перо из административног одјељења америчке и британске амбасаде или ОХР-а, тада је могао да дође у Бању Луку са листом ултиматума и да се врати у Сарајево са вишеструко већим уступцима од оних које је очекивао. То се олако заборавља.

Нисам слијеп, и мене љути кад видим се као доказ одлучности у борби против корупције представља пуштање Борислава Бијелића низ воду, са неопростивим закашњењем, у моменту када је и властитој фамилији вјероватно више личио на Фореста Гампа, него на Елиота Неса. Тајкунска братија која се хвалише с везама у власти до те мјере се распојасала да се више не може гурнути под тепих, а тамо нема мјеста ни за неколико нереално замишљених «капиталних инвестиција», чији се вишегодишњи издисај могао избјећи окретањем као већем броју пројеката средњег ранга, мање сензационалних, али потенцијално ефикаснијих од гламурозно најављиваних продора у области саобраћаја и енергетике.

Али, кад видим да је неко прешао пут од анационалног политичара до српског патриоте, и то у годинама када то уопште није фенси, ни профитабилно, ма шта ко мислио, онда не могу да будем дио хора који ће патолошки тражити длаку у сваком јајету с којим Додик и има и нема везе. У протеклих двадесет година нагледао сам се ликова у српској политици – од Вука Драшковића, преко Новака Килибарде, до несрећног Милана Бабића, да не отварам тему бројних таквих случајева у РС - који су у одређеним моментима «схватали да је сваки национализам погубан, а српски најпогубнији од свих». Ако икада будем толико претенциозан, па у некој пензији сједнем да напишем књигу о политичким темама, она ће бити о том феномену «освијешћених српских националиста», о тим сињим кукавцима, за које је и сјај лустера у НАТО-кабинетима био довољан да их доведе до драматичније нирване од оне коју је доживио индијски принц Сидарта Гаутама. А када неко направи крупан ход у обрнутом правцу, ја му скидам капу, јер се за такву трансфромацију више не дијеле награде у ововременом квизу «Тко жели бити милијунаш». Онај ко сада достиже такав статус, сигурно га не обезбјеђује «србовањем», већ управо супротним дјеловањем, ако то већ не оствари из разлога неполитичке природе.

Као што се занемарује чињеница да је врхунац националног мазохизма у политичкој хронологији РС био владавина тандема Калинић – Микеревић, тако се потцијењује најопаснија алтернатива власти СНСД-а са Додиком, а то је СНСД без Додика. Ако би се у неком расплету садашњи премијер повукао с власти, а његов утицај преузели појединци из другог и трећег ешалона актуелне владајуће партије, чини ми се да би РС лако дошла у ситуацију да и на поразни учинак ДС-а Бориса Тадића у току 2010. у Србији гледа као на оличење љутог патриотизма. Мислим да се један релативно моћан дио људи у форумима СНСД-а – говорим о функционерима, а не о чланству – уопште не поистовјећује са Додиковом националном причом. У најбољем случају, на то гледају по принципу «немам појма о чему он говори, али, ваљда шеф зна шта ради». У најгорем случају, присутна је замисао «пустимо га да изгори, а онда се појавимо као спасиоци», а једини предмет спасавања у том случају биће онемоћали вашингтонски и башчаршијски концепт БиХ.

Уз дефинитивну опасност да посјетиоце «Фронтала» почнем да подсјећам на блесавог хипика, са утопијском перцепцијом «живот је лијеп, људи су добри», нагласићу да и у СДС-у видим позитивне промјене од доласка Младена Босића на мјесто предсједника. Након ратне и ране послијератне фазе у којој СДС јесте био националан, али са доста грубих грешака уз злоупотребу тог предзнака, услиједили су периоди када је тај национални профил странке био потпуно изгубљен, под Драганом Калинићем, или бар мутан, у доба Драгана Чавића. Затим је тај идентитет поново постао јасан, када је Босић постао предсједник.

Међутим, он има други проблем - укочен је у комуникацији са гласачима, и сигурним и евентуалним. Што би се рекло: «Када би дјеци у вртићу дјелио бомбоне, слаткише би узео сваки шести клинац». И ја бих сигурно прошао слично у сусрету са младим и старим ширим народним масама. Али, ја немам амбицију да будем политичар, а он је има, па то постаје неспоран хендикеп. Дакле, Босић има идеју, али нема личну харизму. Код Чавића је обрнуто, док Калинић нема ни једно, ни друго, али до бола познаје сваку нијансу балканског политичког макијавелизма, што му, нажалост, омогућује да заиста проживи свих девет политичких живота о којима је говорио, нажалост, негдје на половини свог метузалемског политичког битисања.

ПДП има Младена Иванића који јесте у пуној форми када је ријеч о реторичкој кондицији. Заиста је био супериоран у досадашњих неколико телевизијских надметања са осталим првацима водећих странака у РС, вербално удара конкуренте као никада до сада. Али, ту усмену набилданост користи за политичко позиционирање које мени није блиско и које више подсјећа на Додика од 1997. до 2000. него на самог Иванића из иницијалних дана и мјесеци ПДП-а, када је уистину било основа да се повјерује да та странка има далеко јаче програмске и перосналне адуте од израубованих супарника из «Слоге» и СДС-а.

Лоше је што се остали у врху те партије не усуђују да кажу капетану да лутају на пучини, а добро је што бар потпредсједник ПДП-а Слободан Наградић повремено узме идеолошко кормило у руке, па спасава што се спасти може. Али, и то ће бити недовољно ако Иванић дође у прилику да утиче на креирање власти у РС, а не извуче никакве поуке из најкрупније грешке коју је направио у протеклих десет година – именовања Драгана Микеревића за предсједавајућег Савјета министара БиХ, а онда и предсједника Владе РС.

Чини ми се да ни Иванић, ни његови сарадници, још нису свјесни каква је то увреда била за људе који су их подржавали, колико је у том очајном кадровању за двије најважније функције у ентитету и земљи било потцјењивања интелигенције првобитне, стварно импозантне критичне масе грађана који су се почели окупљати око ПДП-а. Мотиви за трагикомични гаф са Микеревићем више нису битни – лоше је ако је Иванић знао за његове лимите, али није желио никог компетентнијег на мјесту десне руке, а још горе је ако је и даље увјерен да је то био сјајан персонални избор, чију ће величину и мудрост недотупавне масе у РС схватити тек у далекој будућности.

Питао: Дани(ј)ел Симић

(други дио интервјуа, везан за конкретне изборне пројекције, слиједи чим проварите први)