О нетранспарентности финансирања политичких кампања и партија, али и о другим актуелним темама, о тужбама ТИ против Независних новина и Гласа српске.

У јесен прошле године казали сте како се надате да ће се борба против корупције моћи наметнути као једно од приоритених питања у предизборној кампањи за изборе 2010. Незванично, кампања је одавно почела, вјерујете ли да ће проблем корупције бити близу листе приоритета, јер већ видимо националистичку реторику, хомогенизацију?

- Нажалост, све предизборне кампање у протеклих 15 година у БиХ су се базирале на националистичкој реторици и застрашивању властитих бирача у циљу хомогензације бирачког тијела по етничким шавовима. У свим досадашњим кампањама то је била добитна комбинација, па су оне политичке партије које су имале најрадикалније ставове обично и освајале највећи број гласова. Ми смо практично од почетка ове године заједно са нашим партнерима констатно покушавали кроз читав низ активности наметнути питање корупције као једно од кључних, посебно политичке корупције и илегалног финансирања политичких партија као друштвено најопаснијих облика корупција. Колико је то било успјешно показаће сама кампања, али и резултати избора.

Према посљедњим истраживањима ТИ, илегалним финансијским токовима у оквиру финансирања политичких партија представљају почетак корупције у БиХ, а грађани управо партије оцјењују као најкорумпираније. Како од таквих странака очекивати да се боре против корупције?

- Проблем са илегалним финасирањем политичких партија постоји и у много развијенијим земљама од БиХ. Видимо и посљедњи примјер из Аустрије који то потврђује. Међутим у БиХ је сасвим сигурно он веома присутан, а до сада је постојала завјера ћутања о том проблему. Тренутно стање које имамо је потпуно апсурдно, јер стриктнија правила о финасијском пословању важе за трафику него за политичку партију. Са једне стране имамо ситуацију да грађани према свим истраживањима већ годинама политичке партије перципирају као далеко најкорумпиранији сегмент друштва, док политичке партије нису показивале ни најмању вољу да унесу више транспарентости у финансијски аспект свог дјеловања. То се сигурно неће промијенити док не буде постојао притисак цјелокупне јавности али и чланства политичких партија усмјерен на то да подаци о финасирању и расходима политичких партија буду јавно доступни.

Политичке партије управо “захваљујући” непостојању закона који их на то приморава не приказују финанцијске извјештаје, извјештаји које подносе ЦИК су такође непотпуни, а казне минорне. Да ли је реално да политичари донесу законе који ће их приморати на транспарентност и шта их на то може натјерати?

Нажалост, владајућа коалиција не само да није учинила ништа да унаприједи законски оквир када је у питању финасирање политичких партија, већ је потпуно супротно свим демократским стандардима на потпуно нетранспарентан начин измјенила законски оквир послије расписивања избора. Овако нешто карактеристично је за тоталитарне режиме, јер се практично правила игре мијењају за вријеме утакмице. Садржај измјена је такође проблематичан јер је практично дерогиран постојећи законски оквир, на начин да се подигне минимум дозвољених донација од стране физичких и правних лица са досадашњих осам просјечних плата током једне године на петнеаест. Док су донације из иностранства потпуно забрањене, иако је пракса у већини европских земаља супротна томе, као и мишљење Венецијанске комисије. Јасно је да се овим измјенама настојала опозиција довести у неравноправан положај, јер је управо она била највећи корисник средстава из иностранства.

Док са друге стране у ФБиХ још увијек не постоји закон о финансирању политичких партија, што наравно практично значи да се из буџета може захватати колико коме падне на памет. Тако су нпр. уплате странкама из буџета градова у ФБиХ за 2009. годину достигле чак преко 230 % планираних средстава. То је најбољи показатељ потпуног хаоса у овој области.

На примјер, СНСД је за кампању 2008. премашила лимит у финансиорању за пола милиона марака, и ништа се није догодило. Хоће ли ова кампања, с обзиром на улог, бити још скупља и са још више нелегално стеченог и утрошеног новца у игри?

- Проблем је у томе што политичке партије могу кршити закон некажњено са великом вјероватноћом да неће бити ни откривене. Тако да се оне свјесно и намјерно одлучују на кршење закона. Финасијске извјештаје које достављају ЦИК-у нико не провјерава, ревизија пословања политичких партија се обавља са закашњењем од двије године, недавно смо имали прилику да видимо извјештаје за 2008., кога занима сада шта се дешавало прије 2 године. И поред тога те ревизије које ЦИК проводи нису темљне нити свеобухватне. Тако да политичке партије практично могу да раде шта год хоће без икаквог страха од посљедица.

Као најтежи примјери наведени су случајеви у којима јединице локалне самоуправе странкама бесплатно додјељују просторе у јавном власништву на бесплатно кориштење. Чини ли вам се да грађани тако нешто прихватају као нормално и да не виде ништа лоше у томе што начелник општине својој странци додијели простор?

- Изгледа да је то постала пракса. Међутим то је само један од начина илегалног финасирања. Поред тога присутна је пракса непријављивања донација, посебно оних у чињењу, робама и услугама. Затим кориштење јавних средстава и средстава јавних предузећа у кампањи. У прошлости смо имали примјере да су политичке партије директно користиле буџетска средства за своје потребе и да је то пролазило наравно без посљедица.

Већину прихода странака чине средства из буџета и за пет година процјењује се да им је “упумпано” 110 милиона марака. Да ли је ненормално да сиромашна земља каква је БиХ толико новца издваја за странке, и да се новцем пореских обвезника финансирају странке које они и не подржавају?

- Управо тако. У протеклом периоду дошло је до енормног раста износа средстава за политичке партије које се уплаћује из буџета.Тај износ се у протеклих неколико година утростручио. Поставља се питање шта су бирачи имали од тога. Да ли су политичке партије постале демократичније, транспарентније, отвореније према бирачима, компететније. Бојим се да нису већ да је тај новац потрошен у знатној мјери на потпуно нетренспарентан начин.

Каква су искуства у свијету?

- У великој већини развијених демократија је пракса финасирања политичких партија из буџета и из приватних извора. Међутим, такође је у поменутим земљама препозната неопходност транспарентости и снажног надзора над финасирањем и трошењем финасијских средстава од стране политичких партија

Када би се смањила средства из буџета, колико би странке које су доказано склоне корупцији “поклекнуле” пред изазовима узимању новца од приватника?

- Мислим да се стање не би суштински промијенило осим што би дошло до уштеде буџетских средстава. Мислим да политичке партије тешко могу бити нетранспарентније и корумпираније. Мислим да је суштина у томе да грађани имају информацију о томе на шта се троше средства које приме из буџета. Рецимо тренутно је немогуће утврдити за шта се троше средства које добијају посланички клубови у парламентима.

Колико су данас, и поред огромног издвајања из буџета, странке под индиректном контролом одређених економских кругова?

- Ово се питање може и другачије формулисати. Колико странке контролишу јавна предузећа, процесе приватизације и јавне набавке и колико користи извлаче из тога? Мислим да су у питању милијарде, које сваке године нестају из буџета на свим нивоима власти и сливају се у џепове политичких елита и њима блиских тајкуна. Овђе се то чак и не крије, свака од странака има неколико јавних предузећа које контролише и из којих извлачи новац. Слично је са приватизацијом и јавним набавкама, ко контролише одређену институцију или процес,  он из тога извлачи корист. То се у теорији зове ефекат заробљене државе, то је дакле ситуација у којој је јавни интерес у потпуности подређен приватним интересима уске групе на самом врху пирамиде власти. Та уска група уједно креира прописе који јој омогућавају легалну пљачку државе и грађана и напросто и државу и грађане држи као таоце.

Грађани у скоро свим истраживањима говоре како не вјерују странкама, и поред свега годинама гласају за исте људе и странке. Како то објашњавате?

- То је заиста феномен који је јако тешко објаснити. У свим истраживањима грађани исказују огромно незадовољство постојећим стањем и радом власти, а из избора у изборе имамо исте структуре на власти. Вјероватно разлоге за то треба тражити у систематској пропаганди и манипулацији, која се посебно интензивира у вријеме предизборних кампања. Такође мислим да и сама уставна структура државе и политичког система генерише овакво стање. Али ипак не треба ни грађане ескулпирати од одговорности, у крајној линији власт је онаква какву заслужујемо.

Колико дуго ће странке плашење народа “од оних других” моћи користити као адут и колико штете ће таква политика нанијети?

- Таква политика је већ нанијела огромну штету овој земљи. Данас БиХ заостаје по свим развојним, економским и социјалним критеријима за земљама региона. Процес европских интеграција БиХ је потпуно блокиран док друге земље региона убрзано напредују на том путу. Само за такву ситуацију, односно плашење народа од оних других, ја видим кривицу прије свега у бирачима. Напросто све до сада кампање су се одвијале по тој матрици и то се показало као добитна комбинација за политичке партије и наравно да ће оне наставити то да раде све док им пролази.

Најављивали сте интензивирање мониторинга приватизације и функционисања јавних предузећа. Какви су резултати и на колико сте отпора наишли?

- Резултати до којих смо дошли су катастрофални. Јавна предузећа представљају плијен владајућих политичких партија у које оне постављају своје људе, а са друге стране они омогућују извлачење новца из тих предузећа у страначке и приватне џепове. Ситуација са приватизацијом је још катастрофалнија. Јако је тешко наћи случај приватизације који је проведен без кршења закона. Сада видимо да се актуелизује прича о ревизији приватизације, што је у принципу још један политкантски покушај владајућих структура да се обмане јавност. Како вјеровати да ће извршна власт која је најодговрнија за криминал у приватизацији ревидирати саму себе, када правосуђе као барем формално независна грана власти није успјело процесуирати криминал у приватизацији. Уствари правосуђе се налази у једној врсти хибернације, упорно игноришући случајеве корупције, а и оне које процесуира у двије трећине случајева завршавају условним пресудама.

Милорад Додик је тужио ТИ у Бањој Луци. ТИ је најављивао тужбу против Додика због клевете. У којој су фази тужбе?

- Јако добро је познато да премијер Додик, као и СНСД и паралелни центри моћи из РС нису бирали средства у обрачуну са ТИ, од пријетњи, застрашивања, монирања лажних оптужби… То је било у толикој мјери ескалирало да је ТИ био принуђен затворити своје канцеларије у Бањој Луци. Колико ми је познато у Тужилаштву БиХ се води истрага о позадини и наручиоцима напада на ТИ. Са друге стране ТИ је поднио тужбе против Додикових медијских кербера, Независних новина и Гласа српске.

Политичари у БиХ су чак и извјештаје Стејт Департмента али и бројних међународних организација о корупцији или тероризму у стању критиковати, позивајући се на заштиту националних интереса. Може ли се то сматрати бахатим понашањем, или се једноставно “не знају” понашати ван својих “торова”?

- Овдашње политичке елите се понашају по оној пароли уколико чињенице не одговарају нашем мишљењу утолико горе по чињенице. А видимо да свакодневно иступи домаћих званичника наносе огромну штету угледу БиХ који је и онако на врло ниском нивоу.

Како видите БиХ након избора 3. октобра? Има ли мјеста оптимизму?

- Истраживања јавног мијења показују да се односи снага на политичкој сцени неће драстично промијенити. БиХ је на извјестан начин већ постала изолована чак и од земаља региона. Ипак вјерујем да ће убрзавањем интеграција земаља региона притисак на носиоце власти у БиХ расти, тако да ће се ствари морати одвијати у позитивном правцу. Наравно остаје само питање колико ће нам времена за то требати, али то највише зависи управо од нас.

(Разгласај.ба)