Српски сабор Двери прави проблем медијима који их желе класификовати у екстремне десничаре, мрачњаке, клерофашисте...

Један од разлога је што Двери на списку циљева немају ставке борбе ПРОТИВ, већ борбе ЗА. Некако су највише пажње привукли Породичном шетњом, коју су неки видјели као Контра геј параду, али нису могли рећи ни једну ријеч против њених позитивних порука које је истицала.

Породична шетња је по први пут организовали и у Српској, у Бијељини, а том приликом Фронтал.РС је разговарао са Бошком Обрадовићем, првим човјеком Српског сабора Двери.

Разоварао: Марко Шикуљак

Колико постоје Двери и Српска мрежа, и чиме се све бави?

Идеја српске мреже је проистекла из Сабора српске омладине, које је прије десет година иницирала организација Српски сабор Двери. Српска мрежа постоји већ три године, и заснована је на идеји обједињавања, умрежавања и сарадње на основама великих националних пројеката различитих група, појединаца институција и патриотских организација из свих српских земаља и расејања.

Радимо неколико пројеката по којима смо познати, најпре хуманитарне акције за Косово, помоћ вишедетним породицама на Косову и Метохији, народним кухињама, Покрет за живот као борбу против беле куге, имамо зајдничку интернет презентацију која промовише српско јединство и теме на глобалном нивоу, оглашавање поводом битних тема, као што су биле апел против доношења резолуције о Сребреници у скупштини Србије.

Српска мрежа се трансформише у оно што је народу потребно, и као испомоћ СПЦ у духовној мисији, и у хуманитарном, културном, медијском, али ето и у условно речено полиичком, када се треба заложити за српске националне интересе, не би ли спремнији дочекали изазове који се пред наш народ постављају у 21. веку.

Који су то изазови?

Тешко их је и побројати. На првом месту је да зауставимо тренд биолошког нестанка, да зауставимо белу кугу. Да популациона политика рађања, култ мајчинства и очинства постане приоритет број 1 српске државе, јер не видим шта има важније од тога.

На другом месту је заустављање дезинтеграцију српске државе на Балкану. Процес распарчавања бивше Југославије се није зауставио на републичким границама, већ да иде и по такозваним аутономним покрајинама. И не само на Косову и Метохији, које лагано клизи у потпуну независност, већ и на Војводини, и кроз такозвану регионализацију Србије, поставља се питање куда све то води.

Са друге стране Републици Српској се намеће утапање у БиХ, положај српске заједнице у Црној Гори је јако тежак, а да не говорим о независној држави Хрватској.

У том смислу, ми у 21. веку морамо да поставимо унутар српске интеграције као приоритет. И европске и светске интеграције су нешто у чему свакако Срби треба да учествују, али под условом да може сачува свој идентитет и оствари националне интересе.

Поистовјећују вас са десничарским организацијама, да ли то прихватате?

Могу говорити у име Српског сабора Двери, јер све организације сведоче свој поглед на свет и морају бити одговорне за оно што раде. Двери већ пуних 11 година сведоче да је нормално бити православни Србин у 21. веку, да немамо ни један разлог да се стидимо свог идентитета и своје историје, да имамо право да се залажемо за своје националне интересе као било који други народ, и да не смемо дозволити двоструке стандарде према нама.

Када имате такву организацију која ради позитивне ствари и нема ни једну мрљу, онда свим противницима српског родољубља остаје само да се лепе етикете. Ми се од оснивања суочавамо са најразличитијим етикетама, клерофашизам, неонацизам, антисемитизам, мрачни средњи век, заосталост, итд.

Тиме се жели учинити једна проста ствар, елиминисати друштвени утицај који Двери имају, избацити нас из друштвеног саобраћаја. Те етикете су препознате као највећа зла 20. века, и кад неког оптужите за нацизам или фашизам, он нема право за друштвено деловање. Али поставља се питање да ли се српки српски народ, који је први устаник у европи против нацизма, и имао два антифашистичког покрета, оптужити да може бити следбеник идеја које су желеле да униште наш народ.

Оптужница за нацизам и фашизам је увреда за српски народ, и они који то раде су изузетно злонамерни. Мислим да време тих етикета пролази, а и долази време када ће та медијска цензура морати да падне.

Какав утицај у Србији остварује групација коју зову Друга србија?

Мислим да су ушли у контрапродуктивну фазу. Настојали су да након 5. октобра денацификују Србију, да је отуђе од њених корена, да нас прогласе новим нацистима, да појава српског родољубља или црквености буде избачена из друштва.

Мислим да су тим крајње нетолерантним ставом, веома агресивним и отворено србомрзачким деловањем послали једну лошу поруку и немају утицај на српску јавност. Они јесу моћни, богати, имају подршку страних фондова, државе, медији су им отворени, али немају озбиљну подршку народа. Они су самозванци, нови просветитељи српског народа, који боље од самих Срба знају шта им је потребно. Оно што они нападају, то је поуздан знак да то треба бранити, и шта треба бити програм за 21. век.

Шта мислите о Соњи Лихт, која је од другосрбијанке постала миљеница актуелне власти?

И у тој Другој Србији постоје људи различитих профила. Од оних који су отворено родомрзачки, и оних који заиста верују у своје идеале, идеале ЕУ, људских права, демократије, који су у доброј мери извитоперени идеали у данашњем времену. Ти идеали више нису без мане, идеали који се не смеју критиковати.

Међу тим људима се лако могу поделити на оне који су тоталитарног карактера, и сведоче да су изашли из комунистичког шињела, и на оне који верују у демократију и дозвољавају другачије мишљење.

Ми имамо сасвим нормалну комуникацију са онима који припадају другом вредносном систему али сматрају да и српски родољуби имају право да нешто кажу. Исто као што ми као хришћани и као Срби и као демократе признајемо њихово право да постоје, али имамо право д аукажемо да они често желе да промене карактер и идентитет српског народа.

Видите ли карактерне разлике између Срба са ове и оне стране Дрине?

Основна, не карактерна, него искуствена разлика јесте у томе што су овде Срби срадали у рату, што је РС створена на преко 20.000 живота положених у њене темеље. То искуство рата и одбране сопственог огњишта је учврстило српски народ у духовном националном идентитету, и што се тај ентитет, или држава од тренутка стварања вратила националном опредељењу и цркви и у војсци, и у просвети, и у култури, и у политици, и у медијима што је веома значајно.

И ми Републику Српску видимо као узор слободе националног изражавања и мисли, и озбиљног утемељења у духовној и националној традицији. И видимо ово пунолетство Српске као велику победу српског народа и као велики доказ да је могуће истрајати и организовати своју националну заједницу на начин на који ми то желимо.

Како становништво у Србији види Српску?

Мислим да ми у Србији веома мало знамо о Српској, вести о њој су веома слабо заступљене у информтивним програмима, немамо прилике да видимо како живи наш народ овде, да видимо репортаже о њој.

Те специјалне везе о којим се толико говори и на које имамо право нису најбоље заживеле, и нема их у областима медија, просвете, културе, економије, на онај начин на који би то требало и могло.

Ми се трудимо да кроз наше часописе, сајт, наступе и слично пренесемо информације из Српске, али мислимо да је се то недовољно, и да се у последњих 10 година погоршала слика информисаности о Српској у Србији.

Како оцјењујете званичну политику Србије према Србима у региону, нарочио у свјетлу Истамбулске декларације?

Држава Србија често заборавља да је она гарант Дејтонског споразума, и да је тиме гарант постојања Републике Српске, и да је обавезна да међународно-правно буде у функцији њене одбране. Али под притисцима извана, који су сигурно у дослуху са притисцима на Српску, долази до катастрофалних потеза као што су усвајање резолуције о Сребреници, или потписивања Истамбулске, или како је можда исправније названа, нове Исламске дкларације.

Ја не знам шта је разлог да политички врх Србије у овом часу тако лако ради против интереса Републике Српске, али се надам да ће смоћи снаге да не дозволе да буду у функцији било какве врсте притисака на њу.

Како онда изгледа подршка коју Милорад Додик пружа предсједнику Србије?

Не само Додик, већи цео српски народ у Српској је на један дирљив и чудесан начин заљубљен у Србију. Та љубав је неизбрисива, и шта год да та мајка, или матица Србија уради, немогуће је избрисати ту врсту љубави.

Чак и када Србија чини такве катастрофалне потезе, какви су својевремено биле блокада на Дрини, и тада под страним притиском, тако и неки једнако катастрофални данас, говоре да су поново јаки притисци са запада, али и да ништа не може поколебати љубав српског народа у Босни и Херцеговини према Србији.

Ја сматрам сасвим рационалним једну врсту еманципације политичког вођства Републике Српске од Србије, када она није у служби заштите већ у служби притисака.

Да ли Двери добијају подршку званичника Србије и Српске?

Веома ретко смо били помогнути на државном нивоу. У неклико наврата, неки наши пројекти су прошли у неким министарствима, у неким прошлим сазивима владе, или у локалним заједницама. У овом часу се то свело на ниво статистичке грешке, иако радимо неке пројекте који су од националног значаја, као што је борба против беле куге.

Са друге стране, наишли смо на велико разумевање и подршку свих нивоа у Републици Српској, све наше трибине и промоције су пропраћене на један пропорционалан и коректан начин, и готово све институције су се веома позитивно изразиле о нашим активностима.

Ми ћемо понудити садржаје који РС недостају, наше издаваштво, ТВ продукцију, трибине, кампање, и сигуран сам да постоји један огроман простор за сарадњу, а нешто од тих пројеката се већ припремају.

Да ли сте добили финансијску подршку од Владе РС?

Нисмо сада имали контакте на званичном нивоу и са тако високим институцијама. Ми смо започели комуникацију са братским организацијама, партиотским, православним, комуникацију са медијима, универзитетима, младима, као што смо то имали и у Србији.

Ми смо настали на једном академском нивоу, настојимо да своју мисију ширимо путем медија, трибина и другим активностима. Наравно да ћемо пројекте које мислимо да су на корист Српској понудити министарствима и локалним заједницама, и верујемо да ћемо наићи на разумевање.

Сви наши контакти у Српској иду преко СПЦ и братских организација, као што су светосавске омладинске заједнице. Ми немамо других контаката мимо СПЦ и патриотских организација, чланица Српске мреже.

Може ли се бити Србин, а не бити православац?

Апсолутно свако ко дели наш језик, ко дели наше писмо, заједничка историјска сећања, у крајњем случају крвно сродство, а тако се осећа и дефинише свој идентитет, и, у крајњем, тако се и понаша – он је члан српког корпуса.

Ми то ником не намећемо, али оно што јесте чињеница, јесте да је наша историја нераскидива од православне цркве, и то јесте једна од главних одређујућих црта нашег идентитета.

Међутим, толико је величанствених Срба јеврејске, муслиманске, римокатоличке вере било у нашој историји, а има их и данас, тако да то није препрека за припадност српском народу, већ слободан избор сваког појединца.