Зашто Јуришић није крив, зашто не вјерује у извињења и зашто је ситуација у региону боља него икад у посљедње двије деценије?

Разговарала: Маја Бекчић-Петровић

Лидер СДП БиХ, Златко Лагумџија, градска је "фаца" и дијете из угледне породице - мајка професор, отац својевремено и градоначелник Сарајева. Иако је, како сам каже "заграбио шесту деценију живота" (рођен је 26. децембра 1955), често о њему говоре као о "младићу". То је, ваљда, остало из ратних времена, кад је као (политички) младић увијек био негде уз Алију Изетбеговића, мада наглашава да је у тој причи био опозиција.

Уз ратног лидера Муслимана, Лагумџија је био и у Добровољачкој улици, кад је 3. маја 1992. из засједе нападнуда колона ЈНА. Само што то, по Лагумџијином мишљењу, није био злочин, већ обрачун наоружаних група. Уствари, он избјегава да прецизно карактерише тај догађај - истичући да ће "о томе да се изјасни суд".

Иствовремено, нема сумњу да је за злочине у БиХ крив Радован Караџић. Не сумња ни у невиност Илије Јуришића - иако га је суд у Београду прогласио кривим и првостепено га осудио на 12 година због напада на "Тузланску колону".

"Случај Јуришић заиста не доприноси ни правди ни помирењу. И у судском процесу је врло јасно речено да је Јуришић човјек који је путем радио везе пренио команду свог команданта која је гласила 'на ватру узвратити ватром'. Командант који је дао ту наредбу, да је он пренесе, рекао је да 'није човјек (Јуришић) то наредио, то сам ја њему рекао'.

То је као када оптужите спикерку на јавном сервису кад каже да је предсједник умро, па онда њу гањате зато што је обавестила народ да је предсједник умро, још не дај Боже да је предсједник убијен, па да њу гањају због тога што је предсједник убијен. Илија Јуришић је неправедно осуђен".

Лагумџија је 3. маја 1992. био у колони ЈНА која се повлачила из Сарајева. Са генералом УНПРОФОР-а Луисом Мекензијем био је у првом возилу, испред возила у којем је био Изетбеговић са генералом ЈНА Милутином Кукањцем.

"Ја сам у првом возилу био са Мекензијем, а у оном другом возилу, оклопном, које се често појављује на снимцима, били су генерал Кукањац и предсједник Изетбеговић. Ми смо дошли до Скендерије и тада је колона стала.

То смо знали само нас четворица. Мене је генерал Мекензи извео из возила, довео до оклопног возила, куцнуо пар пута, извео генерала Кукањца, одвео га у џип, мене ставио унутра. Ми смо се вратили у Предсједништво, а Кукањац је са Мекензијем отишао у Лукавицу. Тако се завршила та Добровољачка тог дана".

Лагумџија је о случају Добровољачка испитан и у Тужилаштву БиХ, а у интервјуу Танјугу је, на питање о "злочину у Добровољачкој", узвратио тврдњом да се "злочин десио дан раније, кад је Кукањац покушао да изврши војни удар". Он се тог 2. маја 1992. са Изетбеговићем и његовом ћерком, која је била преводилац, вратио из Лисабона и ЈНА их је привела на аеродрому и пребацила у касарну у Лукавици.

"Ја сам свједок тог времена, јер сам био заробљен и размјењен за Кукањца. Другог маја је уствари ЈНА покушала да направи државни удар у Сарајеву и то је она тачка у којој су запаљени трамваји на Скендерији, кад су они нишки специјалци кренули према предсједништву и та прича је мање више позната. Другог маја, војни удар је пропао, Изетбеговић је заробљен и ја сам заробљен.

Дакле, 3. мај је уствари био врло, врло неодговоран покушај представника међународне заједнице да се извуку из цијеле те гужве, а генерала Кукањца да се извуче из града - кад није успио да заврши државни удар.

Ту у Добровољачкој су вођене борбе... Злочина је било 2. маја. Много више него 3. маја. Другог маја је покушано да се направи државни удар. Државни удар није успеи. Трећег маја су у обрачуну у Добровољачкој убијени неки људи и томе треба суд да да своју оцјену".

Према подацима српске стране, у Сарајеву су 2. и 3. маја 1992. убијена 42 припадника ЈНА, 73 рањена, 215 заробљено. Лагумџија говори о укупно седам жтава из Добровољачке и тврди да је Хашки трибунал тај догађај окарактерисао као "сукоб оружаних формација".

Предсједник СДП БиХ био је рањен током рата у Сарајеву. Он нема дилему да је главни кривац за ратна дешавања Радован Караџић. Ипак, суђење ратном лидеру Срба у бившој СР БиХ "слабо прати" и сматра да Кадаржић жели да "уђе у читанку, а не да изађе као слободан човјек".

"Деведесеттреће, у мају, шетајући са Економског факултета, 100 метара од 'Вјечне ватре', ја сам се у једном тренутку нашао на земљи и гледао главну улицу кроз своју ногу и гледао поред себе жену која вршти и која престаје да вршти, јер је умрла, убијена...

Једна новинарка ме питала: 'Златко, шта би ти рекао човјеку који је сједио горе негдје, повукао учкур, испалио гранату и није ни знао да ће тебе да потрефи?' Прво, не бих волио да га видим. Шта год би човјек рекао било би глупо. Јер знам једну ствар - није он крив.

Крив је онај који га је довео дотле да због неких дивљака, злочинаца, сједи ту на једној ливади крај Сарајева, повлачи учкур и гледа кога ће доле да убије и баш га брига. Није он крив. Само бих волио да људи који су таквог човјека довели у позицију да сједи и да повлачи учкур и да гађа гранатама град у којем живи пола милиона људи, волио бих да те људе једном видим како им је пресуђено.

Ја гледам на суђење Радовану Караџићу као на један мали парчић правде, који ће мени омогућити, који ми је омогућио, да немам никаву мржњу ни према коме ко је учествовао у том рату као војник, као неко ко је у крајњем случају убијао друге као дио неке организоване формације, јер - нису они криви.

Криви су људи као што је Радован".

Упркос злочинима који су обиљежили босанскохерцеговачки грађански рат, Лагумџија не вјерује у међусобна извињења представника (недавно зараћених) народа, јер сматра да је "прва и основна ствар правда, а не извињење".

"Ми овдје у БиХ морамо наћи начин да живимо заједно, а не једни против других. И у региону морамо тражити начине да то радимо. То није могуће без правде. Суд у Хагу мора завршити своје послове. Ратни злочин не смије никад застаријевати.

Суд БиХ мора да ради свој посао док има и посљедњег ратног злочинца, а предсједници држава, не народа, треба да помажу да правда овдје долази и да они не буду ти који ће манипулисати злочинима и сводити све на извињења...

Овдје сви на апотекарску вагу покушавају да броје та извињења. Да будем врло јасан, сматрам да су посљедњи потези који су се дешавали у том смијеру позитивни помаци. Не треба се нико извињавати у име народа. Борис Тадић треба да се извини у име државе Србије. Јосиповић у име државе Хрватске. Онај ко води Босну и Херцеговину треба да то уради у име БиХ, уважавајући овде да су злочини почињени над припадницима свих народа.

Не вјерујем да је велика срећа ако нас хоџе и попови узајамно буду извињавали".

По мишљењу Лагумџије, чија се странка - како сам каже - залаже за реформистичку, европску политику и на тој платформи ће изаћи на изборе у БиХ 3. октобра, ситуација у региону је боља него икад у посљедњих 20 година, кад је ријеч о политици Београда и Загреба.

"Кључ за регион сигурно јесте у Србији, али врата су 'вамо, у БиХ. Врата пакла или раја, зависи шта отворите тим кључем. У региону, објективно гледано, нисмо имали у задњих 20 година бољу ситуацију...

У БиХ, с друге стране, имамо проблем - заглављену политичку ситуацију, економску и сваку другу, социјалну, па чак и моралну, и мислим да ће октобарски избори уствари донијети потпуно ново преслагање и математике, а вјерујем и логике у БиХ. И мислим да је за читав регион то уствари шанса за њен нови почетак.

Ви имате данас у Загребу практично никад бољу политику када је у питању пут према ЕУ и нека врста покушаја смиривања ситуације у региону и грађење низа другачијих односа. Не ради се само о Јосиповићу, него се ради и о ХДЗ-у под вођством госпође Косор или господина Милановића, као алтернативи. Практично имају и једни и други жељу да буду ближи Бриселу него Бугојну и да овде у Бугојну траже неке нове ливаде за мало већу Хрватску.

С друге стране у Србији, такође имате ситуацију која са те тачке гледишта, ја мислим, најповољнија у последњих 20 година. Тадић је, како ја бар видим ствари, добио мандат грађана Србије пре двије године отприлике, да Србију брже поведе у реформе, да је брже приближи ЕУ и уопште евроатлантским интеграцијама.

Ја вјерујем да је и Тадић данас свјестан чињенице да он може добити нови мандат грађана Србије, само уколико на том путу да резултат. Не може он добити мандат од грађана Србије за двије године зато што је ближи Братунцу или Бања Луци, него Бриселу. Уз пуно уважавање према локалним специфичностима".

Лагумџија, професор менаџмента и љубитељ фудбала, у духу побољшања односа у региону на Мундијалу у Јужној Африци ће навијати за Србију - додуше, ако "пукне" Бразил.

"Још кад сам био мали волио сам Бразил. Био сам велики навијач Југославије. Навијао за своју земљу, али ми је Бразил увијек био драг. Сигурно ћу опет навијати за Бразил.

Оно што је Борис (Тадић) рекао неки дан овдје у Сарајеву - 'навијајте за Србију, она игра за све нас': било ми је криво, с једне стране, јој што бих ја волио да могу рећи - 'навијајте за Босну и Херцеговину, она игра за све нас', а с друге стране, било ми је драго што има неко за кога ћу моћи навијати. Не као за Бразил, али сигурно више него за многе, многе друге.

У сваком случају желим Србији, фудбалској репрезентацији Србије успјех на Свјетском првенству у Јужној Африци и сигуран сам да ћу њихове резултате и успјехе доживљавати као нешто што ће ми поправити расположење".