Предстојећи локални избори у општинама на сјеверу Косова и Метохије нису заузели ни приближно простора у српским медјима, колико су добили избори на Вождовцу или у Аранђеловцу.

Чини се да тензија око најскупље српске ријечи полако пада након више од двије године једнострано проглашене приштинске „независности“.

Тражећи особу која ће што приближније осликати стање у покрајини ни на небу ни на земљи, оцијенили смо да је за о најзахвалнији један од ријетких гласова који умногоме одудара од сталних саговорника на тему Космета, као што су Јакшић, Трајковићева, Ивановић...

Новинарка Нове српске политичке мисли Ана Радмилови схватила је као комплимент овај разлог Фронталовог избора за интервју. Ана је на Косову, занимљиво је да пише и на НСПМ и има блог на Б92 истовремено,  а њени текстови су највјернији прикази стања свакодневног живота јужне српске покрајине

Питао: Марко Шикуљак

Ко данас има власт на Космету?

Јужно од Ибра Срби немају апсолутно никакву власт. Северно од Ибра постоји један привид српске власти, међутим судску, законодавну и извршну власт има међународна заједница која све више преноси надлежности на тзв косовске институције.

Уколико бас неко нападне, зваћете КПС (косовску полицију, чији су припадници на северу Косова - Срби, али њихови шефови су у Приштини) а нећете звати председника српске општине или пензинисане МУП-овце да вас заштите. Они немају извршну власт.

Живот на северу изгледа сасвим другачије него живот на југу Косова, где су Срби све више помирени са фактичким стањем јер су у албанском окружењу и јер тамо српске институције готово немају никаквог утицаја.

Шта Срби могу да очекују од избора на северу, које расписује влада Републике Србије?

Не знам шта могу да очекују.  Странка које победи или странке које ће направити коалицију након тих избора биће непризнате од међународне заједнице (ако и не узимамо у обзир албанске власти на Косову) и, у зависности од тога која опција победи на изборима, они могу да наставе политику „тврдог севера“ или да буду нека врста моста између Београда и Приштине.

Уколико победи тврда национална опција,  север ће још неко време остати ван система Републике Србије и ван система Приштине. Уколико победе „демократе“ или неко од удржења грађана која заступају мало флексибилнију политику, те власти би можда могле да представљају неку врсту моста између Београда и Приштине.

Судећи по реторици свих кандидата, север Косова се нада подели Косова и не пристаје да дели судбину својих сународника са југа Косова. Да ли им за идеју о подели подршку даје Београд и неки представници ЕУ, то ћемо ускоро видети.

Какав је однос Кфора, Еулекса и приштинске владе?

Број војника Кфора се смањује. Полако они предају надлежности косовској полицији (која сада, на пример, чува Газиместан) и повлаче се са територије КиМ. Еулекс  је званично подржан и добродошао и од стране београдских и од стране приштинских власти. Рецимо да је у „добрим односима“ са тзв политичким мејнстримом, а јавно се против мисије Еулекс-а буне „рубне групе“.

Еулекс није по вољи екстремним групама попут „Самоопредељења“ Албина Куртија чији су припадници пре око годину дана у Приштини окретали возила Еулекс-а и бацали каменице, и не одговара (тј јавно се против њега буне и не прихватају га) појединим лидерима Срба са севера и Скупштина заједница општна КиМ - тело  сачињено од представника српских општина на Косову, које Албанци и међународна заједница сматра паралелним инсититуцијама које држава Србија још увек држи на овој територији, а која представља тренутно нешто као тврду српску нациолану линију која се противи свакој врсти преговора са Албанцима.

Да ли је пристанак на мисију Eулекса један корак ближе признању независног Косова?

Сада се на неефикасност Еулекса жале обе стране, мада такво одржавање статус кво ситуације, на неки начин одговара свима који умеју да „лове у мутном“

Показало се да јесте. Ми увек можемо да кажемо да је боље да имамо мисију Еулекс која ће покушавати да посредује између представника српске и представника албанске власти на Косову, што је понекад (као у случају царинских пунктова на адмистративним прелазима на северу Косова) показује као релативно добро решење, али које заправо отвара још веће могућности за манупулације.

Сада се на неефикасност Еулекса жале обе стране, мада такво одржавање статус кво ситуације, на неки начин одговара свима који умеју да „лове у мутном“ док обичан свет и нема неких додирних тачака са представницима Еулекс полиције и админстрације.

Колико Србија финансијски помаже косовско-метохијске Србе?

Србија је у једном тренутку заиста великим новцем помагала српске институције на Косову, а велико је питање колико је тај новац стизао до оних којима је требало да буде намењен. Пре годину и нешто дана у српским медијима почеле су да се све гласније чују приче о огромним сумама које су представницима косовских Срба послужиле за разне махинације, крађе па и учешће у криминалним пословима.

То је вероватно великим делом истина, али та прича је у исто време послужила као добро оправдање да се престане са слањем милиона и милиона евра на српско Косово. Јавност у Србији се поприлично уморила од тих прича о „очувању Косова и Метохије“ на такав начин, поједини лидери Срба приказани су (у чему такође има доста истине) као манипуланти, а становништво Србије које је све сиромашније је све мање расположено да се бави Косовом.

Одговор је да Србија и даље помаже Србе на Косову али знатно мање него што је то био случај пре на примeр две године.

Гдје је завршавала та помоћ и на које начине се врше проневјере?

Од неколико грађевсинских фирми на северу Косова које су познате по томе да су градиле неке путеве које нико никада није видео, преко тендера за изградњу зграда за интерно и интерно - интерно расељена лица...

Најотужнији пример је био директор једног српског некадашњег гиганта који је своју кућу фиктивно преписао на своју албанску комшиницу, да би је затим сам од себе откупио новцем своје државе

Ја сам прошле године, док су трајали тзв нереди у насељу Брђани изнад Косовске Митровице, где су Срби протестовали због издрадње пар албанских повратничких кућа, писала о једном од „акционих планова“ који се односио на откуп албанских имања. „Посао“ се одвијао тако што су прдседници српских општина, некакви директори грађевинских агенција и слични кадрови уговарали  откуп од Албанаца по пет до десет пута нижој цени него што су је касније приказивали у уговору. Уговор би наравно плаћала Република Србија а новац би се делио међу уговорачима „посла“.

Најотужнији пример је био директор једног српског некадашњег гиганта који је своју кућу фиктивно преписао на своју албанску комшиницу, да би је затим сам од себе откупио новцем своје државе.

Када су избили тзв нереди у насељу Брђани, радило се заправо о томе да Срби нису благовремено исплатили албанског продавца имања, да је неко „замрзао“ новац намењен за откуп и када су Албанци кренули са обновом и изградњом својим имања, српски лидери су окупили пар организација (чији су чланови углавном старији малолетници или млађи пунолетници са кривичним досијеима) које су демонстрирале и сукобљавале се са КПС и Еулекс полицијом.

Након пар недеља, успели су да добију новац од Републике Србије да започну изградњу на том месту. То се десило пре годину и пар месеци, а „изградња“ још увек није почела, а по свој прилици неће је ни бити.

Шта је позадина смјене владике Артемија? Коме и зашто то највише одговара?

Званично, разлог су малверзације које је, уз његово пристајање или без, радио круг људи око њега. Међутим, поједини верски аналитичари су сукоб у СПЦ најављивали још пре неколико година. Према једнима, ради се о расколу у СПЦ, ради се о сукобу у вези са календаром, у вези са екуменом, у вези са доласком папе у Србију...

Неки други, опет, мисле да је владика претерао, да је почео да идентификује „борбу за КиМ“ са својим опстанком на месту епископа рашко - призренске епархије... Ја наравно не знам шта је политичка позадина, знам само да је прича о подели и у цркви лоша прича и да је тзв обичан свет прилично збуњен. Када је владика прово  привремено смењен, када су на свим тв станицама били снимци туче у порти манастира Грачаница, ја сам била на северу Косова. У Звечану.

Има неки народ који је остао тамо, који је навикао да дессет година прима плату и „косовски додатак“ на (у стварности) непостојећим радним местима, да не плаћа струју, да верује да је његов једини посао да остане на Косову

Реакција тог „обичног света“ била је тужна. Продавачица у радњу где сам куповала сваки дан је рекла „ето, ми ни цркву више немамо“, Мислим да је народ уморан и од тог захтева да се стално за некога или нешто опредељује. Ја намерно не желим да улазим у ту причу дубље. Доста сам писала о томе на НСПМ и неки људи су ми замерили.

Да ли је актуелна српска власт у Београду пустила Космет низ воду?

У неким тренуцима изгледа као да јесте. Рецимо, измештање координационих тела МУП-а Србије које сам поменула. Изузимање грађана Косова и Метохије из новог визног режима. Све мања средства која Србија шаље на Косово. Опет, из ове перспективе можда би било поштеније рећи да је једна друга власт у Београду пустила Космет низ воду 1999.

После десет година углавном офрље осмишљаваних, јавности углавном непознатих „акционих планова“ које је Београд имао за Косово, а чија је једина последица било богаћење једног броја људи и држање у једном нереалном свету велике већине српских становника на том Косову, можда ова садашња власт у Београду са оваквом наслеђеном ситуацијом и нема много избора.

Има неки народ који је остао тамо, који је навикао да дессет година прима плату и „косовски додатак“ на (у стварности) непостојећим радним местима, да не плаћа струју, да верује да је његов једини посао да остане на Косову и онда, када то одједном укинете - ви сте наравно издајник и „пустили сте Космет низ воду“.

Шта би Србија могла да уради да би побољшала свој статус у борби за Космет?

Могла би да почне са (када то не би био омражени израз) транспарентнијом политиком према Косову. Србија и даље прича једно,  ради друго а планира треће. Рецимо, званична порука Србима пред изборе које је расписала влада у Приштини била је да се не излази на те нелегалне изборе.

Након што су Срби ипак изашли на биралишта у већем броју него што су то очекивали они који нису пратили „ситуацију на терену“, неки званичници су давали изјаве како је ипак добро што су Срби освојили ту власт у својим општинама (тј у енклавама). Можда Србија и има неку тајну стратегију, али онда је та тајна заиста добро чувана пошто из онога што је видљиво делује као да Србија више једноставно не зна шта ће са Косовом ни са оним Србима који су остали да живе на тој територији.

Срби купују робу у албанским велепродајама које су јефтиније, у албанским радњама има много српских производа, људи се све слободније крећу и комницирају једни с другима

Шта стоји иза двојних управа у неким српским општинама, од којих једне признају Београд, а друге Приштину?

Па стоји то да те „паралелне власти“ (а на Косову је све паралелно и овде постоји једна паралелна стварност) званично једна другу не признају, незванично сарађују преко посредника у виду појединих представника тих власти (и једних и других) а та сарадња је углавном на корист тих појединаца, а не заједница које би требало да представљају.

Како се готово сви важни послови од јавног интерса на Косову одвијају тајно, једина сврха овог јавног међусобног непризнавања може да буде можда та - гласне националне пароле и са једне и са друге стране и велики новац који виде само учесници у тим властима.

Поред тога, народ који се не бави политиком одавно сарађује, Срби купују робу у албанским велепродајама које су јефтиније, у албанским радњама има много српских производа, људи се све слободније крећу и комницирају једни с другима. Тензију праве само „екстремне групе“  у виду неких организација и покрета, и док год оне постоје значи да се има потреба за том тензијом.

Да ли има Срба на Космету који би признали косовску независност?

Ако их и има, нико није спреман да то јавно каже. Постоји један велики део народа који је уморан од нерешеног статуса и тога да не зна како се зове држава у којој живи, и ти људи умеју да кажу „свеједно ми је, само да почнемо да живимо нормално“. И по овом питању постоји бита разлика између оних Срба који живе северно и оних јужно од Ибра. Мада је и тај народ на „тврдом северу“ постао уморан.

Осим косовских либерала, српске странке која је ушла у самопроглашену владу Косова, али ни они не дају такве изјаве за српске медије.

Србија је доста допринела том „умору“ када је прошлог лета изместила координациона тела МУП-а Србије где су Срби са Косова уместу где живе могли да ваде своја документа. Сада за то морају да путују у Београд, да чекају дуго, то наравно кошта а има народа који једноставно не може то да финансира.

Ти људи ће се или одјавити (макар фиктивно) са територије КиМ или ће узети косвска документа. Сада имамо апсурдну ситуацију, да по добијању нових пасоша - где су поново косовски Срби изопштени из визне либерализације - Албанци за Косова узимају српска документа а многи Срби са Косова немају могућности или новца за то.

То је што се тиче народа. Што се тиче политичара, ниједан српски политичар, чак и ако мисли да би требало признати или макар прихватити самопроглашену независност - неће то наглас рећи. Осим косовских либерала, срспске странке која је ушла у самопроглашену владу Косова, али ни они не дају такве изјаве за српске медије.

Да ли и међу косовским Албанцима постоје подјеле, и да ли је Србија могла играти на њих?

Србија се понаша као да Албанци не постоје, апсолутно их игнорише. Међутим, тешко би међу њима могла пронаћи неког савезника. Међу косовским Албанцима постоје политичка размиоилажења, али то још увек нема битног утицаја на живот Срба.

Тачијева најгласније опозиција је тренутно Рамуш Харадинај, који се ни по чему битно не разликује од Тачија. Нека врста грађанске опције, интелектуалне и која није учествовала у рату и не припада групи тзв шумских политичара је Ветон Суроји и неки млађи, школовани албански политичари који још  увек немају снагу да замене тренутну „елиту“.

Може ли пресуда МСП имати икакав утицај на Космету?

Мишљење Међународног суда правде може можда да продужи статус куо - де јуре. Де факто, ситуација се сасвим сигурно неће мењати у овој „рунди“. Де факто Косово још увек није држава, мада се велики новац улаже да то постане, али није ни јужна српска покрајина. Де факто, то је и даље место где постоји једна паралелна стварност.

Српске средине које су, једном некоректно изведеном децентрализацијом по Ахтисаријевом плану, постале назови општине (јужно од Ибра) и даље су као резервати где живе староседеоци као неко племе, готово ван система. Ван система Србије и ван система тог Косова. Какво год  било мишљење МСП-а, мислим да то стање ствари „на терену“ не може битно да се промени.