Овај економиста очигледно зна о чему говори. Нажалост, многи који такође виде економску реалност, не смију или не желе говорити о њој. Наш саговорник није један од њих.

Разговарао: Дани(ј)ел Симић

Жалосна је чињеница да ће питања у овом интервјуу, имати несмањену актуелност још исувише дуго. У односу на дневну политику, озбиљна прича о економији је код нас табу тема. Лакше се покреће и медијски распирује јавна расправа о промјени устава, што је у другим земљама смртно озбиљна прича, него о другдје уобичајеним стварима, као што је питање од чега се тренутно пуни буџет РС. Лаички речено: Од чега живимо? Зато, у овом скраћеном курсу из економије, разговор са Дамиром Миљевићем опет почињем овим питањем.

- Мислите од чега они живе? Пошто ми сви не живимо од буџета. Од буџета отприлике у РС живи једна трећина становништва. Они који су запослени у буџетским организацијама, у органима власти и њихове породице. Ми остали не живимо од буџета.

А буџети се пуне од онога што грађани уплате, највећим дијелом купујући робе и услуге, значи преко ПДВ, и онога што фирме уплате увозећи ту робу. То је највећи извор прихода тренутно, док је порез на имовину и порез на доходак грађана врло мали извор. Негдје око 75 одсто свега што улази у буџете, на основу је ПДВ и по основу царина. Фактички, они живе од пореза, а ми живимо од свог рада.

Нажалост, у посљедњих годину дана, постоји још један додатни извор пуњења буџета, а то је од средстава приватизације. Под под паролом позајмице, упумпавају се средства у социјални мир, и то на два начина.

Једно су оне дотације које се дају пензионом фонду да би се пензије редовно исплаћивале, и с друге стране, онај дио новца који је отишао у Фонд здравства да би се одржале плате на овом нивоу. Говоримо о средствима, у овој години, негдје између 220 и 300 милиона марака тог новца.

Двије трећине које нијесу на терет буџета, које привредне гране их запошљавају?

Двије трећине људи запошљава у принципу пољопривреда, која је негдје око 20 до 30 одсто радне снаге, а њено учешће у друштвеном бруто производу је далеко мање. Затим иду индустрија и дио услуга, с тим што је учешће индустрије у нашем друштвеном бруто производу негдје око једне трећине. Све остало је услужни сектор, гдје спада и финасијски, и угоститељски, и слично.

Како ви оцјењујете улагања која су добијена од продаје телекомуникационог сектора?

Па, реално гледано, прво се поставља она велика дилема: да ли уопште продавати златну коку, односно породично сребро, или га не продавати? Ја сам био присталица тога да се то прода из једног једноставног разлога. Вријеме ће то показати, али државни телеком оператери су увијек један од основних извора политичке власти с једне стране, и корупције с друге стране.

Телеком РС је успјешно продат и добивен је одличан новац за то. Сад се постављало питање шта с тим новцем. Концепцијски, по мом мишљењу, једна трећина је требала бити стављена на страну за будуће генерације, једна трећина да оде за нове развојне пројекте, првенствено оне које доносе нешто. Преостала трећина, евентуално, могла је отићи у реформу пензионог система, али у реформу не у потрошњу, односно изградњу недостајуће инфраструктуре. Многи људи људи немају воде или струје, и ред је онда да се од тог новца дио искористи и за то.

Узет је један други модел, по којем је дјелимично финансирана текућа потрошња, значи помоћ Фонду здравства и Фонду ПИО. Огроман новац је изливен у непроизводну инфраструктуру, спортске дворане и такве ствари, а један дио новца је отишао у привреду. Нажалост, тај дио новца је првенствено отишао моралнополитички подобним фирмама, односно фирмама које нису генератори развоја, већ су блиске владајућој структури. До тога да је чак премијер дао свом сину три милиона марака, што најбоље оцртава концепцију којом се ишло. Зато мислим да ће ефекти инвестиција бити јако мали.

Има ли икаквог видљивог резултата од тих улагања?

Па неког видљивог резултата у појавном облику има. У смислу спортских дворана, асфалтираних путева и слично; што је више било у функцији предизборне кампање за локалне изборе прошле године, него што је било у функцији развоја.

Економски гледано, обзиром да се истовремено с улагањима десила и економска криза, јако је тешко рећи да ли би, да није било економске кризе, та улагања дала ефекте. Обзиром да је новац отишао првенствено политички подобнима, онда не би дало ефекте. Мислим да неких видљиви економских резултата у развојном смислу нема, него је то више новац који је уложен по принципу "држи воду док мајстори оду".

Видите ли ви могућност за отпочињање радова на аутопуту Бања Лука - Добој?

Иначе, БиХ је земља чуда. А РС је исто тако земља чуда. Према томе све је могуће, али није вјероватно. Када се кретало у реализацију те идеје око аутопутева, и тада се знало да Европска инвестициона банка и Свјетска банка, ни у лудилу неће дати новац некоме ко није добио посао на транспарентан начин. И Штрабаг је знао, обзиром да га је добио на нетраспарентан начин, да за тај посао неће моћи добити новац од њих. Ипак сви су заједно одлучили да иду у такво нешто.

Можда би до реализације тога и дошло, да није било свјетске финансијске кризе. Вјероватно су рачунали да ће Штрабаг наћи новац, не од ових озбиљних институционалих инвеститора, него од комерцијалних банака. Међутим, пошто су и они спустили клапну на инвестиције, не видим да ће доћи до било какве реализације у догледно време.

Истина, постоје  ови договори са Европском инвестиционом банком, који више иду у смислу да "ето нисмо транспарентно додијелили основни посао, основном извођачу, али, Боже мој, кад будемо бирали подизвођаче, онда ћемо бити транспарентни". Тако би евентуално нешто могло да се деси, али у односу на план, а план је био да се ове године почне са изградњом аутопута, од тога нема ништа. Тако да ћемо каснити, ако ништа друго, бар да двије до три године.

Какво ја ваше виђење тржишта капитала у РС и да ли Бањолучка берза, са дневним прометом какав остварује, уопште у прилици да се третира као нека озбиљна берза, поготово у поређењу са окружењем?

Кад је дошло до формирања комисије за хартије од вриједности, ми смо прво имали неки вид фетишизације тржишта капитала. Боже мој, ето сад смо ми добили неки инструмент, у којем се могуће обогатити без рада. Ишло се чак до тога, да је дио прописа прављен да се неке ствари морају урадити преко берзе, иако не постоји ниједан објективан разлог да се то ради преко берзе.

На тај начин створен је утисак, да су берзе мјеста која су суштина одвијања економске активности. То је вјероватно учињено на оном концепту Мартина Фридмана, због којег смо сад сви пропали, односно због чега је уопште дошло до финансијске кризе.

Бањолучка берза је тако имала је један велики углед, нарочито прије три - четири године. Појавили су се чак и неки инвеститори извана, па су и они ушли на ту берзу из разноразних мотива. Већином су мотиви били спекулантског карактера, који су потпуно оправдани. И онда се десило оно што се десило.

На случају Гацко влада је показала шта мисли о власницима хартија од вриједности, уколико они нису велики власници. То је довело до повлачења великог броја играча с тог тржишта, јер озбиљни играчи неће неозбиљне услове. Истовремено се почело дешавати ово с финансијском кризом и ми смо данас ту где јесмо.

И Бањолучка и Сарајевска и Загребачка, а богами, и Београдска берза; све заједно кад их скупите, не можете их назвати озбиљном берзом. Што се тиче тог дијела финансијског тржишта, морало би доћи до неког вида повезивања и окрупњавања. Да ли је то могуће у оваквим политичким, националним и другим односима? Ја мислим да није. Вјероватно ћемо наредних годину или двије, јер за даље је врло тешко предвиђати, имати ову ситуацију. Те локалне, мале пијаце капитала.

Да ли је РС, као што често чујемо у тој фрази, заиста бољи дио БиХ у економском смислу?

Бољи дио! Бољи дио од лошег. Све је цјелокупно лоше, а ви мене питате има ли бољих дјелова. Па, мислим.... и да, и не (смијех). Просјечна плата – да, просјечна пензија – не. Буџетски дефицит – да, спољнотрговински промет – не. Према томе, та дефиниција "бољи дио лоше цјелине" је стварно бесмислена.

Ми у неким елементима јесмо бољи од Федерације, што није посљедица тога што смо способнији, већ резултат двије чињенице. Једна је уређење, односно РС је дубоко централизован ентитет или држава, док је Федерација апсолутно децентрализована. И у том смислу овде је једноставније – имате једну адресу.

С друге стране, Федерација није продала своје породично злато. Нити поклонила породично сребро. БХ Телеком је још увијек државни. Још увијек је БХ Телеком заслужан за изградњу 50км аутопута од Сарајева до Какња. Ми смо Телеком РС продали и имамо новац, односно оно што је остало од тог новца. Тако да данас можда јесмо бољи дио, што не значи да за шест мјесеци нећемо бити лошији. Али није поента у томе.

Ја бих волио да смо ми, оба дијела, најбољи у односу на друге. Оно што је жалосно, јесте да смо ми, као бољи дио БиХ, лошији од свих других. Нема никога у Европи, сем Молдавије, ко је лошији од нас. Чак и Албанија боље котира. Ту ја видим суштину проблема. Не требамо се ми радовати што је Федерација у огромним проблемима, а ми смо, ко бива, бољи. Требамо се окренути себи и трудити се да ми будемо што успјешнији.

Каква је ваша оцјена тренутног стања у економији ФБиХ?

Године 2006. сам написао текст под називом "Банкрот". Рекао сам да је БиХ банкротирала, а нарочито Федерација. Добио сам врло жестоке критике, поготово од ОХР, да то није тачно и да то се неће десити. Ево сад смо свједоци тога. Федерација је због идења линијом мањег отопра и додворавањем бирачима на посљедњим општим парламентарним изборима, урадила самоубиство преко оних борачких додатака. Зато је њихово стање економије и буџета катастрофално, и врло су близу банкрота. Ми не би смјели томе да се радујемо.

Задуживање код ММФ је са становишта ФБиХ неопходно, али пошто се не задужује један ентитет, већ оба, да ли је то дружење са главним свјетским зеленашима било потребно и РС?

Било је потребно. А зашто је било потребно? Зато што смо ми сами себе, односно они нас (кад кажем они, мислим на власт, и у РС, и у ФБиХ, и на нивоу БиХ) довели у ситуацију да нема друге. Ми смо, сви заједно, остали кратки ове године за 400 до 600 милиона марака у буџету. Пошто нема чаробног штапића којим се те ствари рјешавају, онда је чаробно средство био ММФ. То је потез који смо ми морали урадити.

Да ли смо ми себе требали довести у ситуацију да то морамо урадити, то је већ друго питање. Оно што је општа тенденција, односно сваком видљива појава у посљедње двије године, јесте да власти на било ком нивоу ништа не раде на развоју економије, запошљавању и бољем пословном амбијенту. Онда као посљедицу имамо то да трчите код свјетског зеленаша и тражите паре. Што он једва чека.

Какве ће бити посљедице тога?

Па посљедице тога по мене и по вас, односно по грађане, биће да ћемо за три године ми то морати почети отплаћивати. Немојте заборавити да је аранжманом са ММФ укупан спољњи дуг БиХ порастао за 53 одсто, на онај који је већ био. То ћемо ми дебело за три године да осјетимо на својој кожи, кроз повећање пореза или на други начин.

Напомена: Други дио интервјуа са Дамиром Миљевићем, на тему производних капацитета, енергетске перспективе, стратешког планирања и његовог политичког ангажовања, објављујемо ускоро.