Док код 99 одсто невладиних организација и урбаних прегалаца све врви од "пројеката" и "хепенинга", а ефекта, сем у причи, углавном нема нигдје, Антикултурни театар Алија Сиротановић се држи легендарног узвика хероја социјализма из свог назива: Треба радит' другови.

Ова неформална група несталног чланства се апсолутно аматерски, без простора за пробе, са буџетом у износу од 0 КМ (словима: нула марака) бави смишљањем скечева које по принципу „комедије с ногу", (ала Надеалисти или Монти Пајтон) изводи по бањолучким локалима, а за потребе сцене у Дому младих их уобличи и у парапредставу са музицирањем. Иако се не може говорити о неким небеским дометима, вишегодишње истрајавање у својим наканама иако од њих нема никакве финансијске користи је изузетно ријетко у данашње вријеме.У њиховим скечевима стварност се изврће наопачке: Аквана постаје Локвана, састанак богова на Олимпу је заличио на састанак Владе, политичари постају врачаре, доктори умјетници, умјетници кркани, колоне избјеглица учесници у маратонској трци Книн - Београд; да би се у тој изврнутој, разобличеној стварности добила њена права суштина.Прича о Сиротановићима, којима је дуго времена име било "Атеље" "Самосталних" "Драмских" "Умјетника" (умишљајно све ријечи под наводницима) је почела прије пар година. Једина заједничка особа од тад до данас је Душан Јокић, главни инспиратор групе, који је са још двојицом колега историчара одлучио да властити хумор прикажу у клубу Кастра.

Данас потпуно нова и већа екипа своје кабарее организује у Дому младих, наступе најчешће у Пабу, а уз помоћ познаника договарани су и играни наступи у Прњавору, Градишци, Дрвару, Српцу, Шипову, као и најефектнији, наступ пред питомцима казнено - поправног дома на Туњицама.

25. новемба у Дому младих су организовали прославу самопрокламованог Свјетског дана свињокоља (алијас свињокољијада) на којој су посјетиоцима понуђени чварци за конзумацију. Треба ли духовитије пародије на свеприсутне промоције? Једна од најбољих критика коју су чули била је да што они смију јавно рећи о нашој свакодневици, може чути још једино на затвореном састанку опозиционих партија.

Зашто све ово радите?

Душан: Па јако смо беспослени, тако ти је кад школованим људима не обезбиједиш посао. Ма јако нас нервира све око нас, и да се не би нервирали и трошили живце, исмијавамо се на рачун свега.

Марко: Дуле је једноставно такав, ми га само пратимо и помажемо. Треба видјети како су код њега у кући сви чланови различитих странака, или како критикује бабу која је била у партизанима што се није удала за официра краљевске војске, јер бии сад били у Америци. Једноставно, читав живот му је зајебанција.

Зашто сте одабрали овакав видом јавног наступа, има ли ту неког перверзног задовољства у таквом показивању и приказивању публици?

Душан: Бавимо се јер ја ни на који начин не могу да нађем дјевојку па су момци одлучили да ми мало помогну а и они ако ушићаре успут нешто, тим боље. Наравно, ми смо у сваком погледу перверзни, док неки пуцају од здравља ми пуцамо од перверзије; перверзија је свуд око нас живјела перверзија!

Марко: Као што би бивши, али свеприсутни члан Дурбавко рекао, шта те брига, лијечи фрустрације. Наступи су једна терапија за нас, ваљда и публлика изађе под сличним утиском.

Како изгледа наступ на Туњицама, између очекивања прије, и утисака послије наступа?

Душан: Прије наступа је било доста узбуђења, јер увијек наступамо у другачијим просторима и пред другачијом публиком. Послије смо били поносни. Наступ је прошао одлично, толико смо им се допали да су хтјели да нас задрже, посебно им се допао Џига, чак су га неки од кажњеника звали на туширање.

Бранко: Пошто смо прошли кроз Туњице са предством, више због истог (не)дјела не можемо у затвор.

Како описујете оно чиме се бавите?

Душан: Једна врло добра и озбиљна зајебанција.

Да ли вас публика схвата озбиљно?

Душан: Како ко. Различити су фазони, од неких интелектуалнијих, па до неких гдје се поенте усложњавају са временом.

Драган: Толико смо озбиљни да нам не вјерују ни кад кажемо да је крај наступа. Не мичу се и чекају још, мисле да их палимо.

Душан: Једна новинарка ме питала, а ко је тај Дубравко кога стално спомињеш? Јел он постоји? Јел жив? Преозбиљно нас схватају.

Како се зезати са озбиљним стварима као што је маратон Книн - Београд, какве су реакције?

Душан: Мораш се зезати, тиме показујеш снагу духа, кад такве ствари прихваташ, и још се зезаш. Бране и ја смо доживјели ту трку лично па преко те зајебанције лакше преболимо недосањани сан, Карловац-Карлобаг-Вировитица. Људи различито регују, неки кажу да се превише спрдамо са трагедијама и несрећама нашег нарада (то је критика од здравих националних снага), а други су одушевљени (то су углавном слуге запада и издајници свога народа). Ми на то не кажемо ништа, ко смо ми?

Да ли ви уопште желите да постанете популарни и на који начин? Телевизија?

Душан: Па наравно, не изигравамо будале џабе. На начин да идем код премијера на славу, да будем у 60 мин., да ми Тадић дође на славу, да ми Путин честита рођендан, да ме Жељко Митровић позове на своју јахту јер хоћемо да будемо јачи него икад, што би рекао Миле Китић. Док не доћерамо цара до дувара тј.док не уђемо у ЕУ.

Бранко: Већ смо популарни. Препознају нас људи у кафани, на улици су нам пришли непознати људи. Упознали смо сву нашу публику. Има времена за телевизију, ако стигнемо од ових силних недуховитих хумористичких серија.

Данко: Мене је срео Огњен Тадић, каже супер сте, кад ће нова представа. Није нас подржао политички, да добијемо емисију.

Марко: Покушавало се и покушавамо. Толико глупости се снима на ТВ, и нема логике да не добијемо шансу. Ипак, гурамо се и кроз интернет, постављамо снимке на јутјубу, "разбијамо медијску блокаду".

Како изгледа хумористичка сцена на нашим ТВ екранима?

Душан: Укратко, као политичко-безбједносна ситуација у Ираку и Авганистану.

Драган: Како, а наши идоли, "Курсаџије" и "Нијесмо ми од јуче" : ) Наше свјетло на некој страни тунела.

Бранко: Све прежвакани и рециклирани вицеви, какав црни хумор, комерцијала и ужас.

Како стварате скечеве, ко доноси одлуке?

Душан: Као у Савјету безбједности, нестални чланови немају право вета, дакле што ја кажем тако буде.

Данко: Мало је незгодно кад је више чланова, свако има неке идеје како треба нешто да изгледа, али више људи може да смисли више занимљивих детаља. Сви помало смишљамо скечеве, само их Дуле просипа, он ваљда тако живи.

Који су најбољи фазони које сте смислили?

Душан: То је тешко рећи, има много добрих, некима се свиђају неки, нама други... Хитлер добро пролази, додјела оскара за тероризам, Квалификациона утакмица за Царство небеско 1389. Србија - Турска...

Марко: Фазон је кад на плакату најавимо «Недељу борбе против фетишизма», па заборавимо да одиграмо скеч, и тако редовно. Добри су сви гдје се исмијавају спортски коментатори, политичари...

Бранко: Турбо фолк литургија, Промоција чварака, Марш поводом рођендана Лауре Ејнџел, Ода радости као пјесма Мирослава Илића "Зовеш ме на лом", панк пјесме у народњачком фазону...

Данко: Сезона купања на Локвани, Скривена камера за папу, Косовски бој у продукцији земунског клана... Или онај о Олимпу: Херкулес је добар дечко, није уличар ни наркоман, нек сади маслине по Пиреју...

Драган: Има и спортских: Шахби, тенис, карлинг, па пренос утакмице.... "А млади Марко Пантелић, са гелом у коси, и предивном тиркизном дресу, иде ка голу, сам је, и, и, и, промашио је наравно"