Godinama, ako ne i decenijama, nijedno ostvarenje na ovim prostorima nije privuklo toliku pažnju medija, političara i komentatora opšte prakse, a činjenica da je prikazan samo trejler još nezavršenog filma ponajviše govori o „genijalnoj” kreativnosti kreatora kampanje.

Iako podseća na naslov iz rubrike „Verovali ili ne”, kreator ove savršene ideje nije niko drugi nego Benjamina Karić, gradonačelnica nekada multietničkog Sarajeva. Da je, kojim slučajem, pre nekoliko godina Andželina Džoli znala za njen talenat, promašaj od filma „U zemlji krvi i meda” u najgorem slučaju bi imao mnogo veću medijsku pažnju, na neviđeno, poput Halijarda.

Ali, što bi naš narod rekao, talenat je blago, a blago se čuva za trenutak kad će postati najpotrebnije.

Da Benjamina nije zatražila ostavke odgovornih u SFF, zbog, kako je tvrdila, „širenja četničke propagande”, uz reči da je „Draža Mihailović presuđeni ratni zločinac, a da su pokušaji rehabilitacije četničkog pokreta u Sarajevu nedopustivi”, „Heroje Halijarda” niko ne bi spominjao.

Ovako, kao mastermajnd, napravila je lančanu reakciju.

Iako bismo, barem na osnovu izjava Benjamine Karić, mogli lako da pomislimo da prezire Srbe i sve što ima predznak srpsko (zagrljaji s Draškom Stanivukovićem zaista su olakšavajuća okolnost) treba biti realan i sagledati stvari iz nekog drugog ugla:

Od 1945. godine do danas, niko nije toliko, barem medijski, učinio da se podvig pripadnika četničkog pokreta tako daleko čuje. Svakodnevno istoričari i publicisti objavljuju tekstove, napominjući da je Draža Mihailović, zbog ove operacije, a i doprinosa u borbi protiv nacista, odlikovan od generala De Gola, Sjedinjenih Američkih Država...

Naizgled, možda bi ovaj njen „ispad” mogao da deluje kao greška, danak neiskustvu, ali kada to posmatramo iz ugla porodice Karić, stvari su potpuno drugačije.

Naime, za poznavaoce prilika u selu Hajvazi u Istočnoj Bosni, Karići su u Drugom svetskom ratu bili ugledna četnička porodica. Edhem Karić, četnik u odredu Brane Boškovića, deda je Benjamininog muža, a još njegova četiri bliska člana porodice, bili su pripadnici pokreta Draže Mihailovića. Edhemov bliski rođak Ato Karić, zbog pripadnosti pokretu, preživeo je i atentat 1970. godine, u znak odmazde, jer je jednog muslimana koji je sprovodio Srbe u Jasenovac, predao četnicima. I danas, nakon mnogo decenija od rata, Karići i Boškovići se „rođakaju”.

Zlobnici bi rekli da je Benjaminin ispad slučajno izazvao medije, dok bi medijski poznavaoci možda posumnjali da je gradonačelnica gledala viši interes, odnosno opšte dobro, i svesno se žrtvovala zarad otkrivanja istine o hrabrim borcima koji su spasavali američke pilote. Moguće je, doduše, da iako postoji bes, opravdan je, a nastao je jer se u „Herojima Halijarda” nigde ne pominju imena četnika Edhema i Ate. Deluje kao da su samo Srbi bili pripadnici četničkog pokreta, a takvu reviziju istorije, protiv koje je i Benjamina govorila, ne smemo da dopustimo. Veliki broj muslimana, poput njenih Karića iz Hajvazi, širili su plamen četništva u Drugom svetskom ratu.

Uostalom, njeno zalaganje za podizanje spomenika kralju Tvrtku Kotromaniću, krunisanom u Mileševi, na grobu Svetog Save, govori da Benjamina, bez obzira na zapaljive izjave protiv Srba, u praksi poštuje, ceni, veliča srpsku istoriju i kulturu.

Zlobnike ovo možda podseća na onu čuvenu izjavu uvređenog muškarca, koji na pitanje psihoterapeuta šta je problem u vašoj vezi, odgovara „Mrzim je zato što je volim.”

Piše: Profesor Pavle Govedarica (pisma čitalaca)

Izvor: politika.rs