Uroš Krčadinac je digitalni umetnik, programer i edukator koji se bavi novim načinima opažanja i osećanja zajedničkog sveta ljudi, mreža i podataka. Obuhvatajući digitalnu umetnost, računarske nauke, pisanje, mapiranje i animaciju, njegovi transdisciplinarni projekti sadrže računarske programe za automatsko generisanje vizuala i književnog teksta, infografički putopisni roman o Balkanu i Africi, nekoliko interaktivnih i animiranih vizuelizacija podataka i umetničkih interfejsa. Njegovi radovi prikazani su na festivalima i konferencijama u Evropi, Kini i Severnoj Americi, a njegova akademska istraživanja objavljena su u brojnim naučnim časopisima. Svoje umetničke radove izlagao je na univerzitetima, u muzejima i galerijama širom sveta. Dobitnik je brojnih nagrada. Kao edukator i javni predavač, osmislio je i održao preko 100 javnih predavanja, tribina i radionica. Doktorirao je informatiku na Univerzitetu u Beogradu. Radi kao docent digitalne umetnosti i računarstva na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. O fraktalnom jeziku, zastavama, identitetima, o digitalnoj kulturi, umetnosti, navikama, osećajnosti, slobodi, stvarnosti…

Dok se i dalje svakodnevno vode polemike o ispravnosti srpskog, hrvatskog, bosanskog… jezika, dijalekata, akcenta… Vi govorite o novom jeziku. Pa tako kažete da na algoritamsku umetnost, vizuelizaciju podataka, generativnu književnost – gledate kao na nove jezike koji o nekim aspektima našeg života možda mogu da kažu više nego tradicionalni mediji. Možete li nam malo približiti ovaj Vaš pogled?

Evo jednog primera. U pesmi „Mora“ Abdulah Sidran kaže: O tome pjevam, majko. Kako sam, majko, imao glas, i jezik svoj imao, a sad ni glasa ni jezika nemam. Kad sam tu pesmu dao Guglovim algoritmima za optimizaciju marketinškog teksta, oni su je pročitali kao reklamu za medicinske tretmane. U cilju optimizacije, algoritmi su predložili da se u pesmu dodaju sledeći redovi: bolesti jezika, upala jezika simptomi, geografski jezik, peckanje jezika, plikovi na jeziku, prišt na jeziku, brazde na jeziku. Meni je to zazvučalo kao nova poezija, i to odlična poezija, upravo poezija ovog globalnog neoliberalnog digitalnog sveta apsolutne prodavljivosti. Peckanje jezika! Brazde na jeziku! Zar to nije upravo ono što svi, manje ili više, osećamo povodom našeg zajedničkog jezika?

Ako im damo Vaska Popu, pročitaće ga kao reklamu za drvnoprerađivačku industriju. Crnjanski je, a da nije ni znao, radio za turističku industriju Urala i Sumatre, dok je Branko Šimić pisao govore za venčanja i rođendane. Sve ovo su nam, i to bez ikakve namere, otkrili Guglovi algoritmi za optimizaciju teksta.

Tako je nastala knjiga Optimizivana poetika (Multimedijalni institut, 2020). Igrao sam se činjenicom da su danas sve reči svih svetskih jezika postale indeksi roba i usluga. Tako ih vidi globalni digitalni kapital. I to formira nove strukturne odnose za kulturu 21. veka. Što je naročito važno za male i razjedinjene jezike poput našeg, koji se ponašaju kao matematički fraktal: udvajaju se jednom, pa još jednom, u sve manje i manje jedinice.

Potrebno je osvestiti da na naš jezik i njegovu praktičnu svakodnevnu upotrebu više utiče Gugl nego SANU, HAZU i najvažniji univerziteti u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Srbiji. Voleo bih da domaće književnosti razumeju ovu temu kao društveno relevantniju od mnogih koje deluju angažovano, a u stvari su dosadile i algoritmima i ljudima.

Fraktalni identiteti

Upravo ste završili projekat „Svesvrstani“ za koji ste napisali program koji generiše beskonačan broj zastava i različitih mikroidentiteta. Projekat između ostalog postavlja pitanje o vezi tehnologije i ideologije. Ako dozvolite, ja bih Vam vratio pitanje: Šta Vi mislite dok nam se skrolovanjem i lajkovanjem luče dopamin i serotonin, umišljamo li slobodu izbora?

Po svom osnovnom obrazovanju ja sam softverski inženjer, pa sad to znanje koristim u umetnosti i književnosti. Tako je nastao i program o kojem govorite, okosnica projekta „Svesvrstani“. To je računarski program koji može da generiše beskonačno različitih zastava. Korisnik pritiske dugme „Generiši“ sve dok ne izađe zastava sa kojom se identifikuje. U jednom trenutku desiće se magijski čin identifikacije: korisnik će pomisliti, ova zastava je moja, baš moja, ona predstavlja mene kao pojedinca. Oko 150–200 studenata iz beogradskog Studenjaka prošlo je kroz ovu igru. Pomoću programa su napravili seriju svojih zastava koje smo izložili u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Izložba je otvorena 23. juna. Projekat je nastao tokom rezidencijalnog programa u okviru međunarodne umetničke rezidencije They: Live – student lives revealed through context-based art practices, koju podržavaju Kreativna Evropa i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Da se vratim na slobodu izbora. Biznis model današnjih društvenih mreža poput Fejzbuka ili TikToka podrazumeva automatizovanu maksimizaciju vremena koje korisnik provede unutar sistema. Zato su, primera radi, izmišljeni lajk i beskonačan skrol. Što smo duže na mrežama, više ćemo videti reklama i ostavićemo više podataka za treniranje njihovih algoritama. Neke društvene mreže namerno nam prikazuju sadržaj koji će nas istrigerovati ili nas navesti da se identifikujemo i svrstamo. Tako uzbuđeni, ući ćemo u raspravu. Provešćemo na mreži sate i sate. To je nesloboda koje se najviše plašim: ona koju smo internalizovali kao slobodu. Verujemo da smo slobodni, a zapravo smo pacovčići u digitalnom lavirintu sa polugicama i senzorima. Izložba utoliko postavlja pitanje: dok bijemo svoje Internet bitke, dok se svrstani s jedne strane rova borimo protiv zlikovaca s druge strane, da li smo svesni da besplatno rintamo za digitalni kapital?

Pomenuo sam fraktalne jezike. „Svesvrstani“ su fraktalne zastave, fraktalni identiteti. Zastave se umnožavaju do u beskraj. Ponekad mi se čini da se ono što se nama dešavalo devedesetih sada dešava globalno, i to na automatizovan način: fraktalna dezintegracija društva, metastaza simbolnog nauštrb materijalnog, traženje estetskih rešenja za strukturne probleme. Mi smo bili avangarda. Samo još da nađemo način da to svoje iskustvo pretvorimo u nešto korisno i za sebe i za svet.

Da li u moru informacija, tehnoloških, društvenih, demografskih, ekonomskih, klimatskih promena… nemamo vremena, volje, motiva, sposobnosti da procesuiramo trenutna dešavanja kako kod nas u regionu, tako i u svetu? Da li nam promiču neke druge promene ispod radara?

Slažem se. Nastojim da se neprestano vraćam na sistemsko i strukturno, da izbegavam estetske i moralne udice. Kao što nema estetskih rešenja za sistemske probleme, nema ni moralnih rešenja za sistemske probleme. A sistemi unutar kojih živimo – ekonomski, tehnološki, klimatski, bioekološki, finansijski, medijski – postali su previše složeni da bismo lako, ako i uopšte, mogli da ih sagledamo. U takvoj situaciji um se prepušta uzbudljivim narativima i moralnim histerijama, otuda i teorije zavere i celo ovo ludilo koje živimo već neko vreme. Um bi da stane ispod zastave ni ne upitavši se šta bi ta zastava uopšte trebalo da predstavlja, šta je njen društveni sadržaj. Zato je introspekcija važna, sposobnost da se zapitamo: da li je ova odluka zaista moja? Da li je ova zastava ispod koje sam stao zaista moja? Da li uopšte moram da se identifikujem sa bilo kojim narativom koji dolazi iz digitalno-medijske sfere?

To je jedan aspekt, sposobnost sagledavanja velikih sistema i sebe u njima. Drugi je – sposobnost čuđenja. Pomenuo sam Branka Šimića. U „Pjesnicima“, Šimić kaže: Pjesnici su čuđenje u svijetu. Voleo bih da povratimo sposobnost da se čudimo. I sebi i svetu.

Nije dovoljno putovati, treba i razgovarati s ljudima

U maju ste posetili Zagreb i učestvovali na izložbi „Mapiranje“, gde ste predstavili seriju rukom crtanih mapa za putopisni roman Bantustan: atlas jednog putovanja. Zapisali ste da su klasične turističke ilustrovane karte pune šarenih ikoničkih stereotipa: Ajfel u Francuskoj, piramide u Egiptu… Vi želite da obrnete igru, pa da jezikom ilustrovane mape govorite o stvarnoj stvarnosti. Da očuvate napetost između života i dečje maštarije, ali tako da egzotično bude dijalektički mamac protiv egzotičnog. Da li imate ideju kako bi izgledala mapa te stvarne stvarnosti vaše sobe, ulice, naselja, grada, Srbije, Balkana?

Šta da vam kažem? Nemojte organizovati dve samostalne izložbe u dva meseca! Previše je naporno. Ali, tako je ispalo, ukazala se ta prilika… Zahvalan sam ekipi iz DKSG u Beogradu na pomoći i organizaciji, naročito Maidi Gruden i Andriji Stojanoviću. Ta izložba ilustrovanih mapa, Onda porasteš a mape postanu strašne, čekala je oko 7 godina da je napravimo. I sad smo je napokon dočekali, i mislim da su ljudi reagovali vrlo emotivno. I zbog toga se osećam zahvalno. To je divan osećaj: kad postaneš svestan da to što kreiraš živi među ljudima, da im znači, da je postalo deo njihovog unutarnjeg pejzaža. To je važnije nego svi profesionalni uspesi u karijernom smislu.

Izložio sam rukom crtane mape afričkih zemalja i gradova, onih koje smo Lazar Pašćanović, Marko Đedović i ja opisali u putopisnom romanu Bantustan: atlas jednog putovanja (Klub putnika, 2015). To su, međutim, istovremeno i mape celog mog sveta, mape moje ulice, grada, zemlje, regije. Baš kao što kažete. To su vrlo lične vizuelizacije podataka. Iako sam obale okeana i linije granica crtao kartografski precizno, to su u stvari mape malih mitova.

Posle mnogo putovanja koja imate iza sebe, kako gledate i doživljavate Srbiju? Kakva je, u odnosu na stereotipni prikaz u malo medija koji se njom povremeno bave?

Ljudi su svuda napravljeni od sličnog materijala. Ne treba upasti u egzotističku zamku. Problemi masajskog poglavice u Keniji slični su problemima šefa mesne zajednice u srpskoj ili hrvatskoj provinciji. Masajski poglavica brine o podeli goveda, miri zavađene, nabavlja so i preganja se sa lokalnim tajkunima koji nameravaju da pregrade reku i privatizuju vodu. To su problemi globalne (polu)periferije. A turistička industrija, nažalost, živi od egzotizma. Često i od neke vrste rasizma. Poručuje nam da tamo negde žive neki posebni ljudi koji imaju nekakav poseban mentalitet, pa onda imamo ovakve i onakve narode, ovakve i onakve zemlje… Sve je to budalaština. Zato nije dovoljno putovati, nego treba i razgovarati sa ljudima, otvoriti se, čitati puno, slušati, porinuti se u svet. A to je lakše kad stopirate, spavate kod ljudi koje upoznate na Internetu ili na licu mesta, kad putujete jeftino i anti-turistički.

Kakva je saradnja stvaralaca na relaciji Beograd–Zagreb, kakva su vaša iskustva?

Moja iskustva su odlična. Veoma, veoma pozitivna. Ali, to nije zbog institucionalnih veza niti zbog neznamkakve jugonostalgije, nego zbog jedne pozamašne količine nas ludaka koji smo spremni da gradimo svoje male mreže mimo zvaničnih okvira. To je često naporno, ali mreže koje tako nastanu veoma su kvalitetne. I veoma je važno da postoje. To nije samo pitanje druženja, umetnosti, zabave, seksa i kulturne produkcije. U slučaju bilo kakve ozbiljnije krize na svetu i na Balkanu, iskreno verujem da će nas upravo takve mreže spasiti.

Mislimo da smo slobodni, a u stvari smo adikti

Na prostoru bivše Jugoslavije primećuje se da se mlade generacije bez problema druže i sarađuju preko digitala, od pop kulture, preko gejminga, do društvenih mreža i posebo Jutjub i TikTok sadržaja.

Pa da. Za nas je to jedan kulturni prostor. To je, eto, pozitivan efekat Interneta. Da ne ispadne da samo kritikujemo digitalnost. Ako napišeš knjigu ili blog u Vršcu, tvoji se čitaoci prirodno i spontano roje u Pazinu i Pazaru, Konjicu i Skoplju, Nikšiću i Banjaluci, Čačku i Čakovcu. Onda otpujuteš u ta mesta, stekneš prijatelje i saradnike, oni dođu kod tebe u goste, ta se prijateljstva i savezništva razviju, rascvetaju, i posle nekog vremena svi ti gradovi postanu tvoji.

Radeći sa mladim ljudima, verujem da imate uvid u to kako dominacija ultra-brzih sadržaja utiče i menja njihovo ponašanje i navike. Da li treba da budemo zabrinuti kad sve češće čujemo i za digitalnu demenciju i slične fenomene?

Trebalo bi pitati psihologe, videti konkretne podatke… Digitalna kultura, kao što rekoh, ima i mnoge pozitivne efekte, ali ima i negativne. Utoliko, da: treba da budemo oprezni, možda i zabrinuti, ali ne treba da odbacimo mogućnosti koje digitalna umreženost obezbeđuje. Treba da pronađemo meru.

Pored mnogo predavanja i projekata na kojim radite, otvorili ste i temu digitalne osećajnosti. Kako skromno govorite: mala stvar protiv digitalnog cinizma, dok sve više samoinicijativno postajemo objekti softvera umesto da budemo njegovi subjekti. Gde je empatija kao poslednja nada ljudskosti? Da li u digitalnom obliku može da se izbori za mesto koje je možda izgubila u analognom?

Sviđa mi se ovo: saminicijativno postajemo objekti softvera. To je upravo ona vrsta neslobode o kojoj sam govorio. Mislimo da smo slobodni, a u stvari smo adikti. Zavisnici. Slobodni smo koliko i korisnik kladionice, koji celu svoju platu baci na idiotsku zavisnost. Tu nam liberalni narativ poručuje: sam si kriv. E, to treba odbaciti. Ne treba pristati na taj odvratan stav da su prezreni na svetu sami krivi zbog toga što su siromašni, što su adikti, što su izgubljeni, što bacaju svoj život na gluposti, itd. Empatija počinje u trenutku kad prestanemo da precenjujemo pojedinačnu slobodnu volju.

Kako vidite organizaciju poslova i funkcionisanje društva u skorijoj budućnosti? Već se uveliko govori i radi na uvođenju univerzalnog osnovnog dohotka (UBI), digitalnog novca, reorganizaciji radnog vremena, radu na daljinu, automatizaciji i robotizaciji celokupnog proizvodnog procesa…

Već neko vreme intuitivno osećam da su ovo istorijske godine, koje će se izučavati u budućim istorijskim udžbenicima kao ključne. Šta to znači za nas ovde i sada? Nisam siguran… Možda da za početak prihvatimo to? Da prestanemo da se pretvaramo da je sve normalno, da uopšte postoji ono normalno udobno individualističko potrošačko društvo kakvo su naši roditelji priželjkivali. Sada je kraj tome. Starom svetu je kraj. Nije lako živeti istorijska vremena, ali je neverovatno poučno. Istovremeno i prokletstvo i privilegija. Ko ima oči i strpljenja, ko je naučio da se ne peca na uzbudljive narative i moralne ucene, upravo stiče besplatnu istorijsku lekciju neprocenjive vrednosti.

Na čemu trenutno radite, o čemu promišljate? I kako disciplinujete sebe, kako bežite od tehologije, i gde?

Iskreno, treba mi jedno veliko zen leto. Ovo je bila veoma intenzivna godina. Treba mi da samo budem. Da ne moram ni da promišljam, ni da se disciplinujem.

Izvor: p-portal.net