Bard srpskog glumišta Tihomir Tika Stanić u svojoj 40 godina dugoj karijeri odigrao je najzačajnije ličnosti iz srpske istorije i književnosti: od Dositeja Obradovića, Save Mrkalja, Sterije, Crnjanskog, Stevana Sremca, Andrića, Borislava Pekića, kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića,…

Poslednjih godina osvojio je široku publiku čitavim spektrom različitih televizijskih uloga. Ipak, ono što ga i dalje najviše preokupira jeste dug prema velikanima istorije i kulture. Zato je na različite načine posvećen manje poznatim pričama o velikim ljudima. Od Diane Budisavljević, Save Mrkalja, Tesle, Andrića…

Između intenzivnih snimanja, obaveza na Akademiji umetnosti, predstava u Ateljeu 212, Madlenianumu, Zvezdara tetru, priprema za novu sezonu pozorišta Teatrijum u Kapetan Mišinom zdanju i brojnih drugih obaveza… izdvojiо је vremena za razgovor. Zanimalo nas je šta je to što ga privlači velikanima nacionalne kulture i istorije, među kojima se po pravilu provlače i brojni Srbi iz Hrvatske. Ili bar oni koji su sudbinski vezani za njih.

U saradnji sa zagrebačkom Prosvjetom pripremate predstavu o Savi Mrkalju. Premijera se očekuje početkom iduće godine. Zašto baš Sava Mrkalj?

STANIĆ: Kao mlad glumac dobio sam ulogu Save Mrkalja u seriji “Vuk Karadžić” i trebalo je da serija paralelno prati i Mrkaljevu sudbinu. Tad sam i ja prvi put čuo za njega. Snimili smo prvih šest epizoda, a onda je došla jedna pauza od godinu dana. Kad je nastavljeno snimanje, pozvali su me da igram Jovana Steriju Popovića. Meni je bilo čudno, rekao sam da već igram Mrkalja. Rekli su mi – ne postoji taj. Sećam se da je organizator onako tražio: Mrkalj, Mrkalj, Mrkalj, pa onda Sava, Sava, Sava… I kaže – nema te uloge. I tako je on ukinut. Valjda da ne bi kvario slavu Vuku Karadžiću. I to sam upamtio kao još jednu od nepravdi. Zanimljiva je njegova sudbina, ima još sudbina koje mene inspirišu, Petar Kočić koji je stradao, završio u duševnoj bolnici. Godinama sam se bavio i Dianom Budisavljević.

Među prvima ste počeli da se bavite Dianom Budisavljević. Deset godina ste pripremali film o njoj.

STANIĆ:  Među prvima sam pričao o njoj, ali intervju glumca čita glumac i glumčeva mama. Malo ljudi čita intervjue glumaca. Onda su Novosti pokrenule jedan feljton o Diani Budisavljević i tu se šire čulo o njoj. Ja još uvek nisam realizovao tu ideju, ali sam bio deo drugih projekata koji su se bavili tom temom, negde manje, negde u značajnijoj meri. Isto tako me zanimaju ljudi koje istorija zaboravi ili ne valorizuje na pravi način, njihove doprinose. Imam takav odnos i prema Diani Budisavljević. To vreme provedeno u bavljenju i razmišljanju na tu temu i sagledavanju nekih novih činjenica i otkrivanju konteksta u kome su živeli i pokušaj da se prodre u motive tih ljudi i razumeju ti motivi, to bude dovoljno da obogati život. Nije to izgubljeno vreme. Zavisi šta vam je motiv u ovom poslu. Ako je motiv zarada, ima poslova na kojima se može lakše i brže zaraditi. A ako je motiv da se otvore neke bitne teme ili za koje ja smatram da su bitne, onda sam ja vrlo uspešan i producent, ne samo glumac.

Već nekoliko godina radite na pripremama za seriju “Nobelovac“, o životu Ive Andrića. Kako to napreduje?

STANIĆ:  Ima bezbroj tračeva o Andriću i ponekad izgleda da je bio najomraženiji, najoklevetaniji čovek u sredinama u kojima je živeo. Zato što je bio toliko iznad same sredine. I recimo postoji bezbroj anegdota koje pričaju o njemu kao o sebičnom čoveku, čoveku koji je imao zmiju u džepu, tako kažu. A taj čovek je poklonio ceo iznos Nobelove nagrade za unapređenje bibliotekarstva u BiH. Nepristojno je tako klevetati ljude. Videćemo u toj seriji šta ćemo izbeći, a šta će nam se od tih predrasuda o Andriću provući, šta ćemo naći kao istinu. Andrić kaže u “Razgovoru sa Gojom” da naši napori često liče na one predmete koje urođenici nađu posle brodoloma i ne znaju im svrhu. Što sam stariji, sve sam bliži ovim mislima. Ali to ne znači da ćemo odustati. To je neka unutrašnja potreba ili možda posledica pogrešnog vaspitanja ili činjenice da sam rođen u školi, da mi je otac bio učitelj, da mi je i mama imala to nešto, radila je u prodavnici, bila je poznata po tome što je svima davala robu na veresiju, pa kad dođe inspekcija – mi idemo po selu i skupljamo u zajam pare da ona prikaže da to ima u pazaru. Moja deca su ista, starija ćerka je u solidarnoj kuhinji, ima tu potrebu. To je potreba. Imaju to i drugi ljudi, mnogi se ne hvale time ovako kao ja.

Ali nema baš mnogo ljudi to, živimo u svetu gde je materijalno imperativ.

STANIĆ:  Zato što su ti u zabludi, ti kojima je materijalno imperativ, u velikoj zabludi. Malo toga materijalno može da vam da, malo neku udobniju stolicu u avionu, u vozu, ne može tu mnogo materijalno pomoći. Ljubav ne može da se kupi, može samo privid ljubavi.

Posebno mesto u vašoj karijeri zauzimaju istaknute istorijske ličnosti. Ne samo da ste ih igrali, već ste se posvetili i tome da mnogi budu bolje predstavljeni javnosti. Je l’ to Vaša prosvetiteljska uloga?

STANIĆ:  Rođen sam u školi. To mi je rođenjem podmetnuto, nije to moja namera.

Izvodite Andrićeve tekstove već 20 godina. Gde ste ih sve govorili?

STANIĆ:  Ne znam gde nisam. Govorim i u kafanama i na priredbama, u školama. Reč “glumac” na engleskom i italijanskom znači – onaj koji deluje, a reditelj Roberto Čuli tvrdi da je glumac u centru svega, ne samo pozorišta. Mislim da je naš poziv uzvišen. Iako Andrić kaže da je to najteži i najbedniji od svih poziva. Mogu često i da posvedočim koliko je u pravu, ali bez obzira na to i bez obzira na to što sam nekoliko puta hteo i da odustanem, jednostavno nisam mogao jer to jeste poziv. To nije profesija, već baš poziv. Sad sam dosta popularan i prilaze mi ljudi na ulici da se slikaju, neki se obraduju. I bila je jednom moja ćerka sa mnom, pa mi kaže – to jeste jedini smisao tvoje profesije, da usrećiš i na trenutke doneseš malo radosti ljudima. Ako to možeš, kud ćeš više od života.

Četiri je decenije kako ste se tom pozivu odazvali. Kada uporedite vreme svojih početaka i današnje vreme, šta se najviše promenilo?

STANIĆ:  Ostarili smo. Sve to nekako sad kreće ubrzano, čovek tačno i oseća taj neminovni kraj, koji je tu. Ništa se nije drugo promenilo, niti će se promeniti. Tehnološki, organizaciono možda jeste. Jedan stari socijalistički model organizovanja pozorišta je istrošen. Mi koji smo uživali u tome sad žalimo za tim vremenom kao što žalimo i za svojom mladošću. Menjaće se, naravno, žanrovi, forme, ali ta potreba nekih ljudi da igraju i drugih ljudi da ih gledaju i ta interakcija između njih, to odgonetanje tajne života i smrti – to će ostati zauvek isto. Ja ne verujem da se svet menja nagore. Vrlo često u političkim kampanjama koriste onu Disovu pesmu „Naši dani“. Ima tamo svega što prepoznajemo u ovom vremenu. A pesma je napisana pre skoro sto godina. I kad pogledate Šekspirove sonete, antičku dramu… oduvek se prepoznaje taj nesklad u životu i to kako je vrlina ponižena. Očigledno je tako od postanka sveta. I očigledno da vrlina nekako preživljava. I svet zato opstaje.

I zahvaljujući svim onim ljudima koje smo spominjali na početku, od Mrkalja, Tesle, Diane,… Nikad se neću složiti s ljudima koji žale za prošlim vremenima kao objektivnom kategorijom. Ja čak javno delujem opoziciono, ali ljudi su kratkog pamćenja i kad nalaze mane nekoj vlasti pa je porede sa nekim prethodnim, zaborave šta se sve dešavalo u tim prethodnim vlastima. Zaborave da je u tom vremenu divnog socijalizma i druga Tita o kome nostalgično pričaju postojao ne samo Goli otok kao jedna mračna epizoda, nego ja pamtim miliciju u selu koja je prebijala ljude iz hira, pamtim kako su ljudi hapšeni zato što ih komšija prijavi da su opsovali vlast. U vreme samoupravnog socijalizma koji pamtimo kao humano društvo, gde smo se opredelili za Pokret nesvrstanih, ja kao dete pamtim nasilje tog sistema, a kasnije smo upamtili i ’48. i teror pobednika posle rata. To je očigledno matrica koja se ponavlja i neće iščeznuti. Ali mi se čini generalno da svet iz godine u godinu živi bolje, nekako u to verujem.

Čest ste gost u Zagrebu?

STANIĆ:  Još otkad sam bio dete. Mi smo živeli 90 kilometara vazdušno od Zagreba i kad sam kao klinac svirao u jednoj grupi koja se zvala “Lutalice sa Une”, išli smo u Zagreb da kupujemo instrumente. Imali smo TV Zagreb, jeste da smo stalno okretali antenu ka Beogradu i gledali program čak i sa snegom. Beograd je ipak nekako centar sveta, meni lično. I ostvarenje svih želja. To je nekako, čini mi se, genetski. Kad sam u Banjaluci bio umetnički direktor u pozorištu, i ponosan sam na taj period i sve što sam tamo uradio, ali sam ipak čuo od ljudi – da išta može u Beogradu, ne bi on sedeo ovde. Tako mi to doživljavamo: onaj ko nešto može i vredi – taj je u Beogradu.

Ima li onih koji su gledali na Vas s podozrenjem jer ste došljak? Beograđani umeju da budu oholi…

STANIĆ:  Ne, to nisu Beograđani, to su frustrirani ljudi i oni su u manjini. Beograd je baš zato veliki evropski grad, jer onog dana kad stignete u grad – vi ste Beograđanin. Postoji otvorenost bez obzira na neke političke promene, činjenicu da je mnogo neobrazovanih ljudi zauzelo pozicije, a neobrazovanje sa sobom nosi neku vrstu primitivizma, strah od nepoznatog. Ali taj duh Beograda ipak mislim da je nepobediv. Moram reći da potpuno drugačije i Zagreb doživljavam od kad u njega dolazim iz Beograda, a ne iz svog sela.

Autor/Foto: Olivera Radović

Izvor: p-portal.net