Država Srbija i druge zemlje jugoistočne Evrope danas se nalaze pred krajnje delikatnom odlukom kako se politički, pa i vojno, postaviti u odnosu na rat u Ukrajini, koji prijeti da se prelije i na susjedne države i postane sukob globalnih razmjera. O ovoj temi razgovaramo s Milanom Blagojevićem, mladim istraživačem sa Instituta društvenih nauka u Beogradu, koji je znanstveno fokusiran na pitanja suvremenih međunarodnih političkih odnosa.

Srpski državni vrh opredijelio se povodom rata u Ukrajini za vojnu, ali ne i za političku neutralnost: Srbija ne želi uvesti sankcije Rusiji ili isporučivati vojnu opremu Ukrajini, ali je dva puta u UN-u osudila rusku intervenciju u Ukrajini. Kako ocjenjujete takvu kompleksnu poziciju Srbije u odnosu na rat u Ukrajini?

Rekao bih da je trenutna pozicija Srbije jedina moguća u datim okolnostima. U kompleksnim uslovima pozicija Srbije mora da bude kompleksna i ona se javlja kao neka vrsta najmanje lošeg rešenja. Srbija je glasala u UN-u povodom rata u Ukrajini, prvi put 2. marta osudivši rusku agresiju na Ukrajinu i drugi put 7. aprila, kada je glasala za suspenziju Rusije iz Saveta UN-a za ljudska prava. Taj potez Srbije nije bio loš zato što, sa jedne strane, ispunjava očekivanja Zapada koja su implicitno ili eksplicitno postavljena Srbiji, a sa druge strane taj potez nije toliko radikalan da našteti odnosima Srbije i Rusije. Moje mišljenje je da je ruska strana mogla da predvidi ovakav stav Srbije, rešila je da ga toleriše, jer razume poziciju Srbije i zato ne želi da na nju vrši dodatni pritisak. Što se tiče slanja oružja Ukrajini, na primer, jedna Bugarska koja je članica NATO saveza zbog blizine sukoba ne želi da šalje to oružje Ukrajini, već će dostavljati samo humanitarnu pomoć. To oružje ne želi da šalje ni Mađarska, kao članica NATO saveza, a Turska, takođe članica istog saveza, od početka sukoba je skeptična prema sankcijama Rusiji. Treba se podsetiti da je Srbija još 2014. godine izrazila podršku teritorijalnom integritetu Ukrajine, a to je učinila i kada je dan nakon početka rata Savet za nacionalnu bezbednost Srbije zaključio da Srbija podržava celovitost Ukrajine. Srbija, takođe, zakonski sankcioniše sve građane Srbije koji idu da se bore na stranim ratištima što, koliko mi je poznato, nije slučaj u mnogim drugim državama, i to je generalno gledano jedan zadovoljavajući pravac koji nikoga previše ne provocira. Pozitivan gest bio bi da recimo Srbija pošalje humanitarnu pomoć ili prihvati izbeglice iz Ukrajine, kao što je to bio slučaj sa izbeglicama sa Bliskog istoka. Kada se sve sabere, odgovor Srbije je ispravno umeren.

Trampa “nešto za ništa”

Srbija ima tradicionalne prijateljske veze s Rusijom i konkretne ekonomske aranžmane, naročito vezane uz naftu i plin. S druge strane, EU priprema tzv. rezoluciju o Srbiji u kojoj će tražiti da Srbija uvede sankcije Rusiji. Kakav je i koliki manevarski prostor Srbije u ovakvoj situaciji?

Mislim da nije pogrešno ili preterano izjaviti da neka država nešto čini ili ne čini iz razloga svog nacionalnog interesa. Dobar primer je već spomenuta Turska, kada je pre mesec dana njihov predsednik Erdogan jasno rekao da Turska ne može da uvede sankcije Rusiji jer uvozi polovinu gasa iz Rusije i u trenutku kada zajedno sa Rusijom gradi u Turskoj nuklearnu elektranu. “Ja ne mogu da dopustim da se moj narod smrzava kada dođe zima”, izjavio je tom prilikom Erdogan. Slična situacije je i u Srbiji i verujem da to znaju i predstavnici EU-a. Kada ta rezolucija u julu bude izglasana, pritisaka na Srbiju da uvede sankcije će svakako biti, ali što se tiče manevarskog prostora Srbije, on ovisi od intenziteta tog pritiska. Po mojem mišljenju, dugoročno gledano, nije u interesu EU-a da previše antagonizuje Srbiju, zato što će je na taj način brže i lakše gurnuti u naručje Rusima, kamo Srbija, možda, ne bi samoinicijativno požurila. Ono što je takođe sada prisutno jeste da EU trenutno ne zna šta će da radi sa ovim regionom, jer osim verbalne podrške ne postoji stvarna spremnost da se države zapadnog Balkana prime u članstvo EU-a, a sa druge strane ne postoji ni spremnost da se one prepuste trećoj strani, kao što su Rusija ili Turska. U takvoj situaciji postavlja se pitanje čime će se vršiti pritisak EU-a na Srbiju i kako. Srpska strana bi morala da isprovocira EU nekim radikalnijim potezom da bi joj EU uveo sankcije, što Srbija u ovom trenutku ne čini.

Koliko povjerenja se može imati u racionalne odluke političara i koliko tzv. psihološki faktor igra ulogu u ovako pregrijanoj atmosferi rata u Ukrajini, koji prijeti da postane globalni sukob?

Pa ja bih u svemu ovome što se događa ipak dao šansu nekoj racionalnosti odlučivanja. Ne mislim da je moguće da zbog neke neracionalne odluke, incidenta ili psihološkog faktora ovaj sukob u Ukrajini eskalira i da se evropsko javno mnijenje zagreje i da se rat proširi na puno širi prostor. U knjizi Alvina Toflera iz 70-ih godina “Šok budućnosti” on kaže da kada je čovek suočen sa previše informacija, to ga dovodi do paralize odlučivanja, tako da kada ste danas bombardovani informacijama i kada ne znate šta su lažne, a šta istinite vesti, teško da neko na mestima odlučivanja u takvoj situaciji može da napravi nešto radikalno i proširi sukob na druga područja. Mislim da je ovaj rat lokalizovan na prostoru Ukrajine i da su akteri dovoljno racionalni i svesni do kuda mogu da idu. Zapad naglašava da tamo neće slati svoju vojsku, te se čini da im dovoljno zadovoljenje predstavlja status moralnih pobednika koji dobijaju kao pružaoci pomoći Ukrajini.

    "Mislim da je ovaj rat lokalizovan na prostoru Ukrajine i da su akteri dovoljno racionalni i svesni do kuda mogu da idu"

Ranijih godina Srbija je računala na podršku Rusije (i Kine) kada je pred međunarodnim forumima u pitanju rješavanje situacije na Kosovu. Što će biti s takvim savezništvom u atmosferi pritisaka Evrope i Amerike na Srbiju?

Rekao bih da bi u ovom trenutku odricanje takvog savezništva sa Rusijom i Kinom bilo neracionalno. Zašto? U političkoj trgovini vi morate da date nešto za nešto. U ovom slučaju, kada je podrška Evrope i Amerike po pitanju statusa Kosova u okviru Srbije prilično slabašna, onda bi iz pozicije službenog Beograda to bila trampa “nešto za ništa” i u tom slučaju odluka o odustajanje od podrške Rusije i Kine po pitanju Kosova bila bi prilično neracionalna. Čak i ako ne gledate blagonaklono na savezništvo sa Rusima i Kinezima, morali bi da priznate logiku racionalnosti koja stoji iza oslanjanja na njih. Ako bi postojala neka konkretna ponuda Evrope i Amerike u vezi Kosova koja bi, kako bih rekao, zagolicala maštu Srbiji, onda bi se o takvoj ponudi moglo razgovarati, ali koliko ja znam takva ponuda za sada ne postoji. Pogotovo kada se radi o mogućnosti nekog budućeg članstva Srbije u EU-u koja do sada ničim nije zagarantovana.

Da li je bolja neutralnost Srbije ili njeno svrstavanje na stranu EU-a, NATO-a i Amerike kada su u pitanju prilike u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu?

Sećam se teksta profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Filipa Ejdusa iz 2007. godine pod naslovom “Jeftinije je ući u NATO”, u kojem on govori o racionalnim i financijskim razlozima ulaska Srbije u ovaj savez. U današnjoj situaciji, kada je većina građana Srbije protiv ulaska u NATO, jedna racionalna vlada bi morala da uzme u obzir stav svojih građana, naročito u pitanju koje bi verovatno uključivalo referendumsko izjašnjavanje, promenu zakona i ustava, na temu neutralnosti Srbije. Sa druge strane, s obzirom na to da je Amerika pozdravila odluku Saveta za nacionalnu bebednost Srbije da osudi agresiju Rusije na Ukrajinu u prvim danima rata, mislim da su dobri odnosi sa NATO-om i Amerikom nužni, jer velike sile lako mogu da se umešaju i zakomplikuju stvari na Balkanu. Tu mislim na veoma osetljivu situaciju u Bosni i Hercegovini, na veze, ekonomske, kulturne i političke, koje prirodno Srbija ima sa Republikom Srpskom i na stanje na Kosovu, na kojem se Aljbin Kurti do sada pokazao kao ne previše stabilan igrač koji, po potrebi, može da napravi određene probleme. Zato mislim da je minimum dobrih odnosa sa Evropom i NATO savezom nužno potreban. Previše eksplicitno svrstavanje Srbije na jednu stranu moglo bi da izazove reakciju koja bi mogla da zakomplikuje položaj Srba u BiH, na Kosovu i u Crnoj Gori, a to bi onda otežalo i položaj Srbije u svemu tome. Videli smo da je Velika Britanija nedavno poslala protivtenkovske rakete Kosovu, što jeste neka vrsta poruke da može da se napravi problem “ako bude potrebno”.

Orvel i Haksli

Ima puno onih u Srbiji koji smatraju da bi “ovog puta historija trebala da nas zaobiđe”, da Srbija treba da čeka i ostane u zavjetrini. Da li je to moguće u ovom sukobu?

Potpuno bih se složio sa ovom tezom da “istorija treba da nas zaobiđe”, što neće biti nimalo lako, ali to je jedino što Srbiji preostaje. Mislim da je Srbija iskonzumirala jako puno istorije za jako dugo vremena i da bi istorija ovoga puta zaista mogla da nas zaobiđe. Kao što sam već rekao, skeptičan sam prema mogućnosti da će rat u Ukrajini dalje eskalirati, jer takvo komplikovanje situacije značilo bi ništa manje nego svetski rat. Naravno, nezahvalno je u ovoj situaciji tvrditi nešto pouzdano, jer zaista sa sigurnošću ne možemo da znamo kakav se to “crni labud” može pojaviti, kakva nenadana situacija može da se desi i kakav to usamljeni vuk može nešto da preduzme na svoju ruku. Ali primera radi, i “najveći cirkusant” na međunarodnoj sceni, Severna Koreja, dovoljno se racionalno ponaša u odnosima sa svojim proklamovanim neprijateljima, da ne napravi ništa što bi njima samima moglo da našteti.

Što ako se sukob ipak prelije na Balkan?

Možda precenjujem ulogu racionalnosti u političkim odnosima, ali ponovo se vraćam na Srbiju koja čitavo vreme daje do znanja da ne želi da bude shvaćena kao svrstana na bilo čiju stranu. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje kako bi se taj sukob prelio na Balkan, kojim povodom i u čijem interesu. Sigurno da mogući sukob na Balkanu ne bi bio u interesu stanovnika država u regionu. Kojim povodom? Pa sigurno ne zbog Srbije, koja nema nikakav strateški interes da bilo koga napadne, niti bi za to dobila podršku vlastite javnosti. Verujem da je to slučaj sa javnim mnijenjem i u drugim državama u regionu. Konačno, narodi na ovom prostoru imaju dovoljno bolnog iskustva iz prošlih ratova da bi sada bili spremni na neku novu ratobornost. Kada obični čovek gleda ovaj užas u Ukrajini, jasno mu je šta je prava cena sukoba. Iz te vizure gledano, novi rat na Balkanu bio bi za njegove narode financijsko i demografsko samoubistvo. Ljudski i materijalni trošak, uz postojeću depopulaciju stanovništva, bio bi takav da se od toga svi mi nikada ne bismo oporavili. Verujem da je to ovde jasno svima, i političarima i narodima.

    "Mala zemlja poput Srbije i sličnih malih država treba da uradi onoliko koliko može: da razvija vlastitu ekonomiju, da štiti svoje energente, da razvija suverenitet vlastitih materijalnih resursa i da gaji svoju vojnu neutralnost i kulturnu autentičnost"

Govori se da je rat u Ukrajini rat u kojem se stvara tzv. novi svjetski poredak. Kako se u takvom poretku mogu snaći male zemlje poput Srbije ili drugih država na Balkanu?

Mi već neko vreme jesmo u novom svetskom poretku, jer se bipolarni ili unipolarni svet pretvorio, sa uticajnim državama na svetskoj sceni, u multipolarni svet. Mračna fantazija današnjeg duha vremena jeste da živimo u nekoj vrsti kombinacije orvelijanske autokratije i “vrlog novog sveta” Oldusa Hakslija. Zato mala zemlja poput Srbije i sličnih malih država treba da uradi onoliko koliko može: da razvija vlastitu ekonomiju, da štiti svoje energente, da razvija suverenitet vlastitih materijalnih resursa i da gaji svoju vojnu neutralnost i kulturnu autentičnost u najvećoj mogućoj meri. Ukratko, neizbežna je koegzistencija malih država sa globalnim političkim, tehnološkim i financijskim tendencijama u svetu, ali definitivno je moguće boriti se, ako govorimo o Balkanu ili o bilo kojoj maloj zemlji, za vlastite vrednosti i specifičnosti. U tom smislu polažem značajnu nadu u mladu generaciju koja je, verujem, prilično politički svesna, od ekologije do zaštite humanijeg i smislenijeg načina života.

Izvor: p-portal.net