Ovih dana je premijerno u Beogradu prikazan film “Leto kada sam naučila da letim” koji je sniman na Hvaru prema romanu Jasminke Petrović.

Film je režirao Radivoje Raša Andrić, reditelj kultnih filmova “Munje!” i “Kad porastem, biću kengur”.

Uz karakterističnu mešavinu humora, živopisnih likova i autentičnog prikaza ljudskog iskustva, Jasminka Petrović u romanu “Leto kada sam naučila da letim” (2015) pruža pogled na posledice prethodnih decenija iz perspektive današnje generacije mladih, ali istovremeno se bavi i univerzalnim temama odrastanja, prijateljstva i porodice.

Radnja romana zasniva se na susretu jedne tinejdžerke iz Beograda sa njenim vršnjacima sa Hvara i međusobnom upoznavanju dva sveta mladih koji tako malo znaju jedni o drugima.

Uporedo s tim odvija se i susret posle više od 25 godine dve bake, dve rođene sestre, od kojih je jednu život preko udaje odveo u Beograd, dok je druga ostala da živi na ostrvu.

Roman “Leto kada sam naučila da letim” dobio je mnoge prestižne nagrade, a dela Jasminke Petrović prevedena su na više od 25 jezika.

Pored ovog romana, među najpoznatijim njenim knjigama su “Ovo je najstrašniji dan u mom životu”, “Bonton”, “Seks za početnike” i “100 lica stolica”.

Koja su vam prva sećanja na Hrvatsko primorje i koliko su uticala na formiranje vaše ličnosti?

PETROVIĆ: Rođena sam 1960. godine u Beogradu. Moji letnji raspusti su izgledali ovako: dve nedelje sam provodila sa babom i dedom u Vrnjačkoj Banji, a dve nedelje negde na Jadranu. Prve korake napravila sam upravo u gradu Hvaru. U foto-albumu čuvam fotografije – iz splitske luke, sa bračkih stena i one čuvene s magarcem negde na Makarskoj rivijeri. Tokom gimnazijskih i studentskih dana moja generacija je letovala s rancem na leđima od Pirana do Ulcinja. Družili smo se sa vršnjacima, ne samo iz zemlje, već iz celog sveta. Bilo je to vreme kada su se potencirali mešoviti brakovi, kada se slušala rok muzika, kada su bioskopi bili puni i kada smo se hvalili pročitanim knjigama.

Koliko mladi ljudi u Srbiji danas poznaju najpre Hrvatsku, a zatim i njenu obalu?

PETROVIĆ:  Jednom prilikom izvesna srednjoškolka iz Vranja je vrlo uznemireno izjavila: “Treba da putujem u Niš i prestravljena sam. To je moje prvo putovanje u životu. Za mene je Niš kao Njujork.” Nažalost, ovaj primer nije usamljen. Mnogi mladi nemaju mogućnosti da putuju ni po Srbiji, a kamoli u druge zemlje, pa tako nikada nisu otišli na more. Razlozi su različiti, a rekla bih prvenstveno finansijski. E sad, kada je reč o odlasku u Hrvatsku, osim finansijskih postoje i politički razlozi, nametnuti odozgo i to po principu – podobno je, nije podobno. Mislim da se situacija postepeno menja i da mladi sve češće putuju u oba smera. Nekada je to zbog susreta sa rodbinom, zbog stručnog usavršavanja, iz ljubavnih ili poslovnih razloga, a ponekad iz čiste radoznalosti ili provoda.

Kome su u amanet ostavljene predrasude? Svima ili svakom ponaosob?

PETROVIĆ: Albert Ajnštajn je još davno rekao da je lakše razbiti atome nego predrasude. Zato mislim da se predrasudama treba baviti i na opštem i na ličnom planu. U tome mogu pomoći: obrazovni sistem, mediji, kultura, umetnost i, naravno, porodično vaspitanje. Putovanja su takođe dobar način da upoznamo druge ljude, kulture, tradicije, a samim tim i sebe same. Predrasude se ruše kada stičemo neposredno iskustvo i gradimo sopstvene stavove. Jedno je kada pišemo komentar na društvenoj mreži, neretko i pod lažnim imenom, a sasvim drugo kada se nađemo licem u lice sa živim čovekom. Život je kratak da bismo ga proveli u ljutnji ili, još gore, u mržnji.

Uprkos okolnostima, čovek se retko menja, ostaje tvrdoglav sa svojim ubeđenjima i pogledima na svet i život. Šta je potrebno da bi promenio ponašanje?

PETROVIĆ:  Po meni, ključ se nalazi u obrazovanju. Što više znamo, to nam jača samopouzdanje i kritičko mišljenje, a smanjuju se šansa da neko nama manipuliše. Škole bi bile mnogo zanimljivije i korisnije da je nastava bazirana na istraživačkom i kreativnom radu. Takođe, verujem u moć književnosti, filma, pozorišta, umetnosti. Jedan moj junak u knjizi “100 lica stolica” kaže: “Bajke ne mogu promeniti svet, ali oni koji ih čitaju mogu.” Kada menjamo svet, menjamo i sebe, a kada menjamo sebe, menjamo i svet.

Kakva iskustva nosite iz Hrvatske, pre svega sa Hvara, tokom i nakon rada na filmu?

PETROVIĆ: U Starom Gradu na Hvaru imam i rodbinu i prijatelje. Ovaj čarobni gradić poznat je, osim po raskošnim uvalama, po bogatoj istoriji i kulturi. Osnovali su ga još Grci 384. godine pre Hrista. Starogradska polja upisana su na Uneskovu listu svetske baštine, a Tvrdalj Petra Hektorovića vodi nas u 16. vek, u vreme kada je slavni renesansni pesnik živeo i stvarao. Moja omiljena mesta u Paizu, kako ga od milošti zovu njegovi stanovnici, su i Muzej Staroga Grada i Gradska knjižnica kao i mnoge kamene kuće i uličice. Film “Leto kada sam naučila da letim” sniman je na tri lokacije: u Starom Gradu, Jelsi i Dolu.

Po čemu će se film razlikovati od knjige, odnosno koje nove elemente će nam video format otkriti, obogatiti, osvetliti, prikazati?

PETROVIĆ:  Prvo izdanje ovog romana objavio je Kreativni centar 2015. godine sa ilustracijama Boba Živkovića. Nedavno se pojavilo i specijalno izdanje sa fotografijama iz filma kao i dodatkom o detaljima sa snimanja. Reditelj Raša Andrić i čitava ekipa vrlo su vešto uhvatili atmosferu i mirovnu poruku romana. Iskorišćene su i mnoge replike i situacije iz knjige, ipak film zahteva sasvim drugačija pravila od književnosti, s obzirom na to da je u pitanju drugi medij. Moja preporuka glasi: prepustite se glavnim junacima i uz njih i sami poletite, bez obzira na to da li čitate knjigu ili gledate film.

Izvor: p-portal.net