Mladi kazališni redatelj Patrik Lazić, rodom iz Pule i djelomično porijeklom iz Kruševca, bio je prije par godina jedan od najboljih studenata generacije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Talentiran, pametan i buntovan, pročuo se još kao tinejdžer, kada je njegova predstava “Iskorak” u pulskoj gimnaziji bila zabranjena. Danas iza sebe ima već nekoliko uspješnih režija, a njegova najnovija predstava “Kamen”, nastala u koprodukciji Zagrebačkog kazališta mladih i Beogradskog dramskog pozorišta, zaista je uzbudljivo i dramatično uprizorenje kako historijskih tako i aktualnih traumatskih čvorova koji se tiču i današnje Evrope, ali i nas na Balkanu.

Koja je bila vaša ideja u vezi postavljanja komada “Kamen” na pozornicu?

Meni je tu bilo najuzbudljivije videti kako se mali čovek snalazi u abnormalnim vremenima. To je komad o 20. veku i o njegovom dramatičnom i ključnom razdoblju u Nemačkoj, od 1935. do 1993. godine. To je komad o posledicama onoga šta su ljudi u tim vremenima činili i sa kojima će dalje morati nastaviti da žive. Osećao sam da je ta tema istinita i bliska trenutku u kojem mi sada živimo. Jeste da je to pitanje Nemačke i odgovornosti tih ljudi u tom vremenu, ali od početka sam osećao da se ta predstava duboko tiče i nas ovde.

Što bi to značilo?

Sva naša društva koja su iskusila rat i nasilje imaju u ovom komadu sa čime da se poistovete. Ono što mi je, takođe, bilo uzbudljivo jeste pitanje treće generacije, odnosno mladih koji žele da saznaju istinu šta se zapravo događalo pre njihovog rođenja, odnosno kako su se u ratu ponašali njihovi očevi ili dedovi. U predstavi postoje baka, majka i ćerka i ta ćerka kreće da kopa po toj rupi porodične prošlosti, da sazna šta je sve u toj rupi zakopano. Ona na kraju završi sa tim porodičnim “kamenom” u ruci, kao teškim simbolom potrage za istinom.

Incidenti sa muralima

Kolika je vrijednost istine u današnjem vremenu?

Istina je danas važna zato što nas se neprestano uverava da je ono što se dogodilo ili sve sivo i relativno ili da se mora rehabilitovati neka druga istina. U predstavi postoji nekoliko “istina” o prošlim vremenima i isto toliko laži i zato nam je bilo važno da kažemo da je prava istina važna, da se opet ne bi stvarao novi krug sivila, laži i konfuzija u glavi mlade generacije. Zato sam krenuo iz fokusa te najmlađe generacije, naročito jer su problemi baš ove generacije amnezija i zaborav prošlosti. Kultura sećanja je sve kraća i kraća.

Predstava govori o Nijemcima, a zapravo se tiče Hrvata i Srba. Kako ste to uspjeli?

Nismo hteli ni jednim elementom da se u predstavi pokaže da je to slika o nama, osim preko tog metajezika i činjenice što pola glumaca govori ekavicom, a pola ijekavicom. Hteo sam da izbegnem i kliše kada je u pitanju koprodukcija između Zagreba i Beograda, kao i to da se nemačka situacija preslika tako da se u jeziku raspoznaju “naši” dobri i loši momci. I jedni i drugi junaci, oni koji govore ekavicom i oni koji govore ijekavicom, suočeni su sa istim problemom – odgovornošću sa onim šta se dogodilo.

Premijera predstave “Kamen” u Zagrebačkom kazalištu mladih, foto: Tomislav Miletić/PIXSELL

Kako se danas mlada generacija nosi s podvizima i grijesima starijih?

U svojoj generaciji vidim dva načina kako mladi gledaju na prošlost. Jedno je njihova desna pozicija i to vidimo prema uličnim muralima, generala Praljka u Zagrebu i generala Mladića u Beogradu, oko kojih, i jednog i drugog, drže stražu mladi. Oni pred tim muralima vrlo žustro ulaze u raspravu sa svojim neistomišljenicima i uvereni su u to što govore. Drugi način odnosa prema prošlosti je beg mladih iz takvog okruženja: “Ne možemo više sa time da se nosimo i odlazimo, iz ovog grada iz ove sredine, u inostranstvo.” Negde u sredini su oni koji smatraju da ih se to ne tiče jer se “nisu tada još rodili i nemaju veze sa tim”, ali taj “kamen” i dalje ostaje i nema ko da ga ponese.

Zašto se taj “kamen” mora ponijeti ili koji je rezime historije: mrziti, oprostiti, zaboraviti?

Taj se kamen mora poneti, tiče se svih nas, jer postoje toliki repovi iz prošlosti koji su ostali neraspetljani. Ti “mali” incidenti sa muralima, koji se kopiraju u jednoj i u drugoj državi, govore o tome da se sa prošlošću još nismo izborili. Otpor zaboravu ili nekoj lošoj reviziji istorije među mladima ipak postoji i zato sam u predstavi ostavio upravo predstavnici te treće generacije da odluči kako će da se suoči sa tim kamenom. Što se tiče greha prošlosti, mislim da treba oprostiti, ali treba imati svest da se ne treba zaboraviti. O oproštaju smo u našoj predstavi razmišljali i kao o žrtvi, kada Jevrejka u poslednjoj sceni zaista nudi iskreno prijateljstvo svom dželatu. Želeli smo da poručimo publici da zapamti, na toj klackalici između dobra i zla, i njenu žrtvu i njen oproštaj dželatu.

Predstava je nastala kao koprodukcija Zagrebačkog kazališta mladih i Beogradskog dramskog pozorišta. Kako je bilo raditi na tako teškoj temi s glumcima koji nose vlastito teško kamenje iz postjugoslavenskih ratova?

Slika koja će mi trajno ostati u sećanju jeste trenutak na prvoj probi, kada su se nakon dugog vremena ugledale i zagrlile Mirjana Karanović i Doris Šarić Kukuljica. Bio je to uzbuđujući trenutak i istinski zagrljaj. Na probama smo puno razgovarali o iskustvima svakoga od nas vezanim za prošla vremena i svako je imao neka svoja lična sećanja. I na premijeri u Beogradu se dogodilo isto. Prišla nam je jedna žena, zahvalila nam se i rekla: “Ja sam iz Sarajeva i ovo je moja priča. Bežala sam sa jednim koferom i prodala sam svoju kuću u bescenje.” U predstavi nije bilo potrebe ubacivati bilo šta iz naših razgovara na probama, jer ona priča upravo tu priču sa kojom se svako može identificirati.

Rođeni ste u Puli, a već godinama živite u Beogradu. Gdje je vaša kuća?

Moram reći da sam jednako tužan kada moram da odem iz oba grada i podjednako srećan kada se u njih vraćam. I jedan i drugi grad su moj dom. Ja sam dete iz mešane porodice: moje poreklo je i pulsko i kruševačko i od detinjstva sam bio na relaciji Hrvatska – Srbija. Studirao sam u Beogradu, što je bio logičan izbor, a opet, Istra je sama po sebi vrlo živopisna sredina. Možda sam, kada je Istra u pitanju, pomalo i lokalpatriot.

Današnji odnosi između Hrvatske i Srbije, bar kako to izgleda u javnom prostoru, nisu onako loši kao što su bili, ali ni onako dobri kao što bi možda mogli biti…

Kada sam počeo da živim u Srbiji, počeo sam da shvatam da medijska slika koja se često pravi o odnosima između ove dve sredine nema nikakve veze sa stvarnim životom i odnosima među ljudima. Živim u Beogradu već šest-sedam godina i nikada, ali baš nikada nisam imao neprijatnosti zato što dolazim iz Pule ili iz Hrvatske. To može biti povezano sa krugovima u kojima se krećem, ali mislim da je puno problema isfabrikovano na mestima gde ih zapravo nema. Pa i ova koprodukcija između ZKM-a i BDP-a govori da je povezivanje među različitim sredinama moguće i da ono funkcioniše. Ono što meni nije nimalo smešno je, na primer, taj 5. avgust svake godine, koji u Hrvatskoj slave kao veliku pobedu, a u Srbiji tuguju i sa kojim se trguje radi političkih interesa.

Nedavno ste rekli kako je Pula izgubila identitet radničkog grada. Što to znači?

Tužna je slika Pule bez brodogradilišta Uljanik. Njegova proizvodnja se sada nekako pokušava oživeti, ali Uljanik koji smo poznavali više ne postoji. To je dovelo do dramatične promene socijalne strukture stanovništva u Puli. Veliki broj ljudi se odselio na rad u strana brodogradilišta, pa tako i moj otac već godinama radi u jednom brodogradilištu u Italiji. Promenila se energija grada i živost centra se izgubila. U Puli se događa isto ono što se desilo i u drugim primorskim mestima, koja se su se svela na tri meseca turizma, a zapravo su sama u sebi mrtva.

Što je sve predstavljao identitet Pule?

Identitet Pule su bili pank bend KUD Idijoti, Uljanik i služenje vojske na Muzilu. Pulska muzička scena, koja je nekada bila vrlo angažovana, sada se pretvorila u jako komercijaliziranu i narodnjačku buku, kluba Uljanik više nema, a Muzil propada. U Puli sam inače nedavno režirao predstavu “Potplaćeni! Ne plaćamo!” prema tekstu Darija Foa, u kojoj smo se direktno referirali na propast Uljanika. Propast radništva nije samo lokalni već i globalni problem, a to je tema kojom ću se baviti u idućoj predstavi. Čitav 20. vek računao je na masu ili na radnike ili kao na vojsku ili kao na kupce. Ušli smo u vek kada sve ono što je nekada bilo masovno obrazovanje, zdravstvo, kultura ili socijalni standard propada.

Rođeni u neizvesnosti

Danas se javljaju brojni civilni pokreti za obranu ljudskih prava ili životne okoline. Kojem od njih biste se vi priključili?

Moj način borbe je da se trudim da i u pozorištu i u životu održim živi kontakt sa ljudima. I ovaj naš intervju je prvi živi razgovor nakon gomile onlajn konferencija i hiljada SMS poruka i tvitova. Mislim da baš u ovoj situaciji, kada sve manje ljudi radi, a sve više ih je zatvoreno u kući, treba održati žive veze sa ljudima na ulici i sa publikom u pozorištu. Neki dan na generalnoj probi naše predstave jedna je mlada kolegica pitala da li može da preskoči tu probu i da ode da se priključi ekološkim demonstrantima koji se zalažu da se korporacija Rio Tinto ne podrži u Srbiji. Prvo smo bili u dilemi: kako možeš otići sa generalne probe, a onda smo se zapitali o čemu mi to životnom pričamo na pozornici ako zbog generalne probe nećemo dopustiti nekome da ode na ulicu i da se bori za ono u šta stvarno veruje. Danas više nema masovne energije, ali je ima u pojedincima, koji su uvek pravili promene i ti pojedinci mene hrabre.

Kamo vas dalje u kazalištu vodi vaš redateljski nerv?

Iako sam još na početku i u procesu estetskog traganja, taj nerv me svakako vodi društvenim temama i nekoj vrsti socijalnog aktivizma. Kao što sam malopre rekao, iduće godine baviću se zajedničkim pitanjem da li ćemo svi mi u budućnosti uopšte biti potrebni. Taj strah je veoma star i pratimo ga još od ludističkog pokreta iz 19. veka. Tada su radnici razbijali strojeve, a sada je stvar puno opasnija – takmičimo se sa tehnološkom i digitalnom pameću koja je moćnija od nas. Kako će svet izgledati za deset-petnaest godina, to je veliko pitanje i zato je važno sećanje o kojem smo malopre pričali. Ako amnezija i zaborav postanu masovna pojava, onda u budućnosti teško da se možemo odupreti ovim tehnološkim silama, jer one po definiciji žele izbrisati elementarne ljudske kategorije i sećanje na njih, kao suvišne. Konkretno, sa još dvoje mladih reditelja, Tarom Manić i Jugom Đorđevićem, u produkciji beogradske umetničke kuće Hartefakt pravićemo omnibus predstavu od tri priče koje će se fokusirati na kritička pitanja današnjeg i budućeg vremena. Predstava neće biti realizirana u klasičnom pozorišnom prostoru, a obraćaće se prvenstveno mladoj publici. Što se tiče dugoročnijih planova, teško ih je imati jer se danas živi od meseca do meseca…

Nedavno je jedan mladi dramski pisac rekao kako će današnja generacija doživotno živjeti u neizvjesnosti, jedino je problem što to nema kome saopćiti. Što vi mislite o tome?

Rođeni smo u neizvesnosti i tu neizvesnost smo prihvatili. Ta neizvesnost je teška, ali ako u nju mogu ubaciti i malo optimizma, ona se otvara i prema polju slobode. U našoj predstavi “Kamen”, kada jednu junakinju izbace iz kuće i kada ostane potpuno sama, ona ne sažalijeva samu sebe, nego stisne zube i veruje da je neki novi početak pred njom. Ako govorimo o ovim našim državama, onda odlazak iz njih može biti i politička poruka. Ako ćemo se stalno baviti 1990-ima i nacionalnim podelama, možda je odlazak najbolje rešenje. Mi kao generacija spremni smo da se ne predamo, nego da tražimo nove puteve kako god loše ovaj svet izgledao.

Piše: Bojan Munjin

Izvor: p-portal.net