У интервјуу за Фронтал говори о садржају Резолуције, шта је то што се у њој не спомиње, као и о покушајима прекрајања историје српског народа.

ФРОНТАЛ: Резолуција о поштовању жртава фашистичког режима и покрета која је усвојена на сједници Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ представља један ревизионистички документ. Изјавили сте да се преко теме Блајбурга покушавају прогурати неке друге ствари које су битне за разумијевање прошлости на овим просторима. Које друге ствари се покушавају прогурати и како Ви коментаришете ову Резолуцију?

ЛОЗО: Ако се пажљиво прочита текст Резолуције, видљиво је да јој недостаје основног историјског предзнања о догађајима о којима се говори, с очигледном намјером да се њихова  интерпретација  прилагоди дневно-политичким потребама, односно поимању догађаја из угла бошњачке елите у Сарајеву. У документу се, прије свега, не помиње геноцид над Србима у НДХ! Дакле, Резолуција се може сматрати не само релативизацијом и дисторзијом злочина, него и негирањем геноцида над Србима.

Узмимо примјер геноцида над Јерменима. Турски представници већ деценијама, и кад се сложе да су постојали одређени злочини, настоје да их минимализују или их називају другим терминима попут низа масакра, покоља и сично. Чине све само да не употребљавају назив геноцид који јасно, на међународном, нарочито правном и историјском нивоу, осликава шта се заиста десило. НДХ је, у системском смислу, била држава, која је споља заснована на подршци „Сила осовине“, окупацији Југославије и контексту свјетског сукоба, док је на унутрашњем плану уживала  широку подршку хрватских елита, цркве и народа. Она је имала све полуге које је користила превасходно за чишћење своје територије од  непожељних. Свјетски научни ауторитети се слажу да су Срби били примарна жртва геноцида у НДХ, у односу на жртве геноцида над Јеврејима и Ромима. Наравно, у овој Резолуцији се то не види. Чак се употребљава терминолошки реликт прошлости „такозвана“ којим се умањује систематичност злочина. Ако је држава била такозвана да ли је онда и геноцид такозвани? 

ФРОНТАЛ: Шта је заправо циљ ове Резолуције и шта је то што се у овој Резолуцији не спомиње?

ЛОЗО: За прави циљ би требало питати оне који су је састављали! Из мог угла видим је као дио настојања да се промијени слика о догађајима у Другом свјетском рату на овим просторима. Евидентно је да она садржи и елементе свођења одговорности за злочине са система НДХ на усташки режим! Шта је онда са широком подршком у друштву који је систем НДХ имао приликом чињења геноцида, учешћем, одобравањем, непримјећивањем или несупростављањем? 

Тема је занимљива и са аспекта улоге муслимана у НДХ! Чини се, да је овдје ријеч о хрватско-муслиманском размимоилажењу и о симболичком омеђавању простора БиХ у којем би данас Бошњаци били представљени као носиоци традиција антифашизма. Све је то урађено преко осуде мисе за Блајбург, коју неспорно треба осудити, али не кроз кривотворени историјски контекст који негира геноцид над Србима и замагљује пресудну улогу Срба у отпору, устанку и побједи у Другом свјетском рату.  Укратко, ни мање резолуције ни више нетачних тврдњи и скривених пројекција! Када би анализирали све њене аномалије, од којих су многе помињане у јавности ових дана, било би материјала за један обиман стручни рад!

ФРОНТАЛ: Да ли  ће усвајање Резолуције имати тешке посљедице на политичке односе у БиХ?

ЛОЗО: Као историчар, тешко могу говорити о политичким посљедицама које ће услиједити, али је важно нагласити да се питање културе и политике памћења мора задржати примарно на институционалном нивоу Републике Српске. Посебна одговрност наше генерације  по том питању је чињеница да је Република Српска настала управо како нам се не би поновио геноцид попут онога у НДХ. С временске дистанце од 75 до 100 година послије одређеног догађаја, што је кључно мјерило времена и по стручном критеријуму, само одлуком система на нивоу културне политике, значајни догађаји попут ових прелазе из појединачног, породичног памћења у колективну меморију и памћење, који чине идентитет једног народа и друштва. Из свог идентитета и саморазумијевања извлачимо поуке из прошлости, реагујемо у садашњости и планирамо будућност. 

ФРОНТАЛ: Како стати у крај прекрајању историје српског народа и шта Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица ради по том питању?

ЛОЗО: Таквим настојањима се никад дефинитвно не може стати у крај. Наше је да тежимо да истину о сопственој историји износимо на основу историјских чињеница, и уз пуно одговорности за изречено и урађено гдје год то можемо, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Упорност и спремност на дуг организован рад су основе таквих настојања. Са историјског аспекта, израда низа стручних студија, монографија и публикација, уз сакупљање и архивирање документације, само су један дио оног што Центар у том погледу ради. Једним од највећих пројеката свакако се може сматрати пројекат пописа жртава Одбрамбено-отаџбинског рата. То је први пут да су српске жртве, условно речено, институционално пописане након ратова којих је овдје, нажалост, било много. И превише…  

Центар се бави и низом других активности са правног и институционалног, медијског и других аспеката. Проширењем надлежности Центра на истраживања читавог 20. вијека трудимо се да одговорно дјелујемо и областима културе и политике памћења.

Аутор: Данка Савић