Поводом већ увријежених вијести о пријетњама исламистичких екстремиста, директор Федералне управе полиције, Златко Милетић, овај пут није прозвао вехабије. Обогатио је наш ријечник једним новим појмом: селефије. О чему се заправо ради?

Недавно је директор Федералне управе полиције, Златко Милетић упозорио на постојање реалне опасности од терористичких напада у БиХ. То наравно, ником иоле упућеном у политичку и безбједносну бх свакодневицу, у којој важан популацијски фактор чине и "муџахедини-вехабије", није звучало посебно занимљиво. Али када је федерални Пена упозорио да нам опасност не пријети од "вехабија", већ од "селефија", настала је прилична конфузија. Још када је на ово додао и чињеницу да је код једног од осумњичених за терористички напад на трговачки центар "ФИС" у Витезу, у којем је убијена једна а теже и лакше повријеђено још пет особа, пронађен тзв. "појас смрти", какав широм свијета носе "бомбаши-самоубице", страх да нам прва асоцијација послије неке удаљене експлозије неће бити наши вриједни неимари, постао је сасвим реалан.
Нажалост, директор Федералне полиције, оставио нас је ускраћене објашњења у чему је разлика између већ одомаћених "вехабија" и тих нових "селефија". Међу бројним ракцијама на Милетићеву изјаву, чули смо и неке према којима та разлика уопште не постоји.
Селеф на арапском језику значи претходници. Селефије су исламски конзервативци, односно фундаменталисти који себе сматрају сљедбеницима прве генерације муслимана. Овај радикални покрет настао је око учења и дјеловања арапског шејха Мухаммеда бин Абдул-Веххаба који је 1744. године склопио савез са владаром једне династије у Арабији, Мухамедом бин Саудом, како би "макар и оружјем, успоставили владавину Божије ријечи и очистили ислам од свих иновација". На овом принципу осим Саудијске Арабије, тада је настао и селефијски покрет, чији су припадници до данашњих дана остали препознатљиви осим по дословном тумачењу Ку'рана, тако и по исламу прилагођеном Макијавелијевом принципу да „циљ не бира средство". За ове покрете, чији припадници на наше просторе долазе почетком посљедњих ратних дешавања, и то на позив највишег бошњачког руководства, не постоји широко прихваћен назив. Најчешће их називају „вехабијама"(по оснивачу покрета Абдулвехабу), али пошто је једно од њихових кључних учења супротстављање култу личности, они сами тај назив не прихватају. Дакле, „вехабије" сами себе називају „селефијама".
Ако је то стварно тако, због чега онда Милетић инсистира да је ријеч о „селефијама", а не „вехабијама"!?
Као једини задовољавајући одговор, а колико год он јадно да звучао, намеће се увјерење да је Милетићева изјава дата по налогу. Посматрано из тог угла, Милетићу је неко доставио извјештај у којем су као потенцијална терористичка опасност означене „селефијске", а не „вехабијске" групе. Пошто је по том истом налогу Милетићу назначено да ове информације, под хитно мора изнијети у јавност, напросто није било времена за консултације са савјетницима, који би му могли објаснити да је ријеч о истим групама.
Доказ да смо у праву, може се пронаћи и у чињеници да је само пар дана послије до јавности доспијела садржина анализе једне западне тајне обавјештајне службе. У овој анализи ријеч је управо о „селефијским" групама. По сазнањима ове обавјештајне службе, постоји реална опасносност да уколико дође до америчко-израелског напада на Иран, ове групе узврате нападима на Еуфор и НАТО. Сценарио би био такав, да би се због стварања хаоса прво организовали самоубилачки напади чије би мете била масовна окупљања цивила, потом би услиједили организовани напади на представнике међународне заједнице у БиХ, а у коначници и прелазак „селефијских" група на подручје западне Европе.
Када све ово узмемо у обзир, јасно се види да је и ова епизода о проблему „вехабија" или „селефија" покренута изван БиХ. Оно што је у свему томе добро, јесте да су напокон и наши полицијски функционери, да ли по нечијем налогу или не одлучили примјетити да проблем постоји. А проблем итекако постоји, и то одавно. Настао је још почетком рата када је Алија Изетбеговић, као лидер најбројнијег, али слабо наоружаног народа, одлучио капије Босне отворити за још муслимана. Већином арапског, али и сумњивог поријекла. Продубио се у току рата, а ескалирао по његовом завршетку, када смо пратећи њихов ратни пут откопавали масовне гробнице у којим су се налазили посмртни остаци измасакрираних припадника ВРС. Слика ритуалних убијања и одсјецања глава, вјероватно ће завијек остати као урезана у нашој подсвијести.
Оно што је свима јасно, јесте да „селефијске" групе, како широм свијета, тако и у БиХ користе насиље зарад остваривања одређених политичких циљева. Тако да уопште није случајно ни покретање цијеле ове приче, непосредно по постизању политичког договора у Оџаку. Било какав договор са Србима, али и Хрватима, „селефијским" вођама довољан је повод за кретање у акцију. У том контексту треба посматрати и пријетње упућене Сулејману Тихићу и Мирсаду Кеби.
Остаје нам нада да терористички напад на трговачки центар „ФИС" није био само тестирање безбједносних структура пред неки већи терористички чин. Да су „селефије" способне то учинити, показали су већ небројено пута, а ево шта је најпознатији „селефијски" вођа, Осама бин Ладен изјавио послије терористичког напада на Њујорк: „ми селефије смо од Бога благословљени да уништимо Америку".
Док се год више од сто хиљада припадника „селефијског" покрета буде налазило миљама далеко од Америке, а сасвим надомак Републике Српске, наша сумња да им у овом случају Америка није циљ остаће оправдана.

Тихић или Изетбеговић:
Када је Министар безбједности при Савјету Министара БиХ, Тарик Садовић у питању, скандалима напросто нема краја. Иако је са свим полицијским сазнањима, кроз извјештаје који му се шаљу, на вријеме упознат, Милетићеву изјаву прво је окарактерисао као најобичније медијско парадирање. На то је додао и да је повезивање властите земље са тероризмом чињење мадвјеђе услуге себи самоме.
Само пар дана послије, Министар Садовић након састанка са ентитетским министрима унутрашњих послова изјављује да постоји опасност од терористичких напада, а као главну пријетњу означава, ни мање ни више, већ „селефијски" покрет.
Уколико знамо да је управо једна од договорених тачака у Оџаку била и Садовићева смјена, овај нагли реторички заокрет могли бисмо схатити и као својеврсни компромис, али и као још једну унутарстраначку (СДА) побједу Сулејмана Тихића над Бакиром Изетбеговићем.