Свака трагедија или опасност, код нас (а видјели смо у вријеме почетка пандемије да није само код нас) власт, односно држава, искористи за смањење Слободе грађана, ускраћивање права и увођење нових забрана. Што је већа медијска заинтересованост за трагедију, то је извјесније да ћемо овом феномену да свједочимо.

Одмах да се разумијемо, овај текст нема циљ да расправља о узроцима трагедије у Лакташима и евентуалним правним посљедицама за аутора снимка. Ово није текст о томе.

У ери друштвених мрежа, поплаве коментара и преливања доброг дијела живота у ,,онлајн“ сферу, све је изазовније правно испратити нове друштвене промјене. Међутим, како то обично бива, држава и политичари реагују тек када појаве резултују трагедијама.

Тако смо у јавности од наших званичника и сада чули поновнорођену идеју да клевета треба да буде кривично дјело, а да треба да се донесе пропис који дефинише и санкционише лажне вијести. Када се ова најава стави у контекст трагедије, мање страшно звучи, јер ко смо ми да на теми трагедије причамо о Слободи.

А баш о томе морамо причати. Баш сада, када је Слобода најрањивија, треба је заштитити и одбранити.

Да кренемо са питањем шта је клевета? Да ли је тој теми уопште било мјесто овдје? Клевета је, укратко, изношење или проношење нечег неистинитог усљед чега углед физичког или правног лица претрпи штету. Можете ли сада јасније да схватите како се ова тема као кукавичје јаје подмеће узнемиреној јавности као рјешење трагедије, када то очигледно није?

Када би клевета била кривично дјело, то не би ни најмање утицало на превенцију оваквих трагедија, јер овдје није ријеч о клевети (далеко од тога да је све било законито, а поготово није било људски, али клевете како је горе дефинисана није било). Зато је још поразније да се тај влажни сан сваке државе провлачи као рјешење једне трагедије са којом нема везе. Ово је злоупотреба и искориштавање туђе трагедије зарад циљева политике или власти. Опет.

А са чиме онда има везе клевета? Са грађанским слободама да мислимо и изражавамо мишљење. Са слободом новинара да извјештавају и да дају своје коментаре. Са слободом истраживачких новинара да откривају теме од јавног интереса и упознају јавност са тим. Са слободом сваког од нас да јавно изнесемо своје мишљење, ма колико погрешно оно било.

Намеће се сасвим јасно питање: каква је ту разлика да ли је клевета кривично дјело или није? Не смије се лагати, не смије се нарушавати туђи углед. Слажем се. Према садашњем рјешењу, особа, медиј, уредник који су одговорни за клевету бивају обавезани да надокнаде штету у одређеним новчаним износима, како суд оцијени. Када би клевета била кривично дјело, поред тога одговорни за клевету би били кажњени или новчано или казном затвора.

Идеја да можете отићи у затвор због нечега што кажете или напишете, већ сама за себе звучи довољно језиво, сложићете се. Можда не довољно орвеловски, али свакако је на добром трагу.

Већ чујем аргументе да ако нису криви, новинари немају чега да се плаше. Та констатација у нашем правосуђу никако не стоји, када су правна сигурност и владавина права озбиљно нарушени. Но једна још подмуклија посљедица овога би лако била сљедећа: процеси који трају по пет и више година би значили да оптужени (претпоставимо новинарка или новинар) неће за све то вријеме моћи да добије увјерење да се не води кривични поступак против ње/њега. Треба ли да вас подсјећам колико често нам је у овој држави, то увјерење потребно?!

Овај банални примјер нам показује колико је ово питање сложено и колико разних посљедица пријети грађанима, ако би се ово рјешење усвојило. Запитајмо се колико добрих чланака и текстова неће бити написано због страха од процеса (аутоцензура). Запитајмо се колико ће живота бити уништено „за примјер“ свима нама, док не прихватимо како да мислимо и шта да причамо.

Са друге стране, можете ли да замислите колики би то био притисак на правосуђе? Прије свега притисак од огромне навале предмета. Тужилаштва би морала да оснују одјељења за клевету (чуј мене цензуру, клевету, клевету) која би се бавила само читањем новина, портала и кривичних пријава. Судови такође. А онда је ту и притисак власти да се процесуирају они за које власт сматра да су починили дјела. Па притисци јавности. Па притисци медија који, ако ово буде усвојено, неће бити велика брига за правосуђе и власт.

И тако једним ударцем убијамо двије муве, медије и правосуђе.

А ми грађани ћемо живјети у друштву гдје ћемо критике да шапућемо у приватним просторијама, да нас не би неко чуо. Почећемо да пазимо и шта читамо, које новине купујемо, коју телевизију гледамо, јер нико не воли да чита и гледа криминалце којима не завиди потајно.

Звучи дистопијски, надам се да претјерујем, али будимо поштени па рецимо да ли је овај сценарио реалан. Боље спријечити док је то једноставно. Слобода се брани на вријеме.

А за све оне што мисле да цензура није проблем, јер свакако немају или не знају шта да кажу, цитираћу Џонија Штулића „Слобода није узајамно миловање идиотских глава“.

Због Слободе нам није дозвољено да ћутимо!

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (02.11.2022.)