Ovo je  nekad  bila  česta    klauzula u  ugovorima, A znači:  neka   bude daleko svaka  zla namjera, lukavstvo itd.) Ja  nemam  nikakve   zle,    ili   ne  daj Bože lukave  namjere,  ja  nisam političar,  a  čak   i  da  ih   imam – a  nemam,  ništa   ne   bi  značile,  niti  bi  situaciju  u kojoj   se   svi   mi  u  BiH  nalazimo,  mogle na  bilo   koji  način, ili    bilo  kako  promijeniti.

Reći ću  u nekoliko tačaka  zašto mi je baš o v o  palo na pamet dok sam mislila šta ću  komentarisati ove nedelje . Ima  više stvari, od  ružnih – do baš  razočaravajućih, što je kod nas u BiH  redovna pojava. Naravno, sve   zavisi  s  koje strane okrenete ono što se zove stvarnost u BiH.

Čovjek  jedva  stiže da pogleda  značajnije emisije na TV, naročito  one bošnjačke koje  bez   trunke  zadrške  vrijedjaju  i  blate sav srpski narod, pogotovo u ove, za Bošnjake svete dane dolazećeg Ramazana i postaje  bjelodano    jasno  da  nema  predaha, nema  ni primisli o tome da bar neko vrijeme utihne glas  mržnje i samo jedne istine. Bošnjačke.

Slušam i  radio  BN ( imaju zaista sjajne, pametne i visprene  novinare i  posebno  dobre radio emisije, dok dnevnik  TV BN, ako  ga gledate, a ja  gledam redovno – sluti  na najgori  mogići  scenario propasti  za Republiku Srpsku, precizno birajući  sve greške i propuste pozicije.  Nekad pomislim (mada ja nisam neko bez iskustva znanja i stava)  da mi je bolje da ne gledam u oči našu propast, jer neću moći zaspati bez tableta, a  pritom  sam  sasvim sigurna da  ni  opozicijsko „maslo nije za Ramazana„ što bi rekli  moji  bivši  prijatelji  iz Sarajeva, sa kojima sam maltene odrasla.

Ovaj put  prednost  dajem  dubokoumnom, dobronamjernom, novinaru,blogeru   šta je već, Bursaću, za koga  pobliže  ne znam ništa posebno, mada  prezime Bursać meni  puno znači  (moja pokojna majka je ratovala sa Marjom Bursać). Nisam sigurna   ni  da  je ovaj  Bursać  baš onaj  Bursać  iz  Drvara, a sumnjam da je predumanio, jer Srbin onako  pisati  o Srbima teško da može. Neka ne zamjeri mada i može, ako hoće,  ali  sam  sebe  posipa  peplom, misleći da će Bošnjaci tako da ga zavole, a oni baš vole kad se sam pljuneš, da te oni ne bi pljuvali. Možda je   jako  suočen sa  prijeko  potrebnom  katarzom koju Srbi treba da dožive, na koju ga  možda  navodi čuveni  opozicionar svoje  opozicije Mektić, dok  katarzu  Bošnjaka  ni  ne  spominje. Što će njima  katarza, kad ih  u ratu u BiH praktično  nije ni bilo  osim u tunelu ispod aeorodroma.  Borci Armije  BiH, kako  sebe zovu  su se na bojištima  oko Sarajeva,  i šire, samo slikali i  uporno branili  od četnika.

Da je to  baš tako  uvjeri  me  i  bizarna  kritika, tj.  više  nesuvislo nabacanih  pasusa, nimalo sličnih dobrom novinarstvu, koji  su  upućeni gradonačelniku Ćosiću u Istočnom Sarajevu ( u koje  sve više  dolaze gradjani    Sarajeva , valjda   da bi  uživali u  slikama  Draže  Mihailovića i  djenerala  Mladića  koje im se prividjaju,  dok se  spuštaju  niz  jahorinske padine, uz  koje pivo pride,  ili što je još aktuelnije dok primaju od omraženog  Vučića  darovane  vakcine. Bursaćevi pamfelti  ne   bi bili  objavljeni  nigdje – osim ako on (Bursać )   nije, a  sva  je prilika da   već  odavno  jeste   postao  promotor fidei  tj.  djavolov advokat, a to se danas objašnjeva time da neko svim sredstvima traži argumente protiv nečega ili nekoga. Protiv čega,  ili  protiv koga ?!  Jasno je.

Ne pada mi na pamet da Bursaća nešto  vrijedjam, da ga osudjujem, dapače, Bursać  samo  slijedi  svoj  put i   svoj izbor na trnovitom putu  traženja identiteta  na koji  izbor ima apsolutno pravo. Ja ću samo na kraju ovoga  osvrta  na tu  osobu, koju  ne cijenim, ali je  pominjem, kao i  druge sa kojima  se ne slažem, a to je  moje pravo,  navesti  dvije –  tri rečenice,  koje nisu  moje, ali ih prihvatam kao svoje, a one glase: . „Zločine protiv čovječnosti izvršili su Srbi. Zločine koji koriste čovječnosti počinjeni su protiv Srba. To je sva razlika „( Milo Lompar,  „ Ideologizirana krivica“  . str. 94 )

Neobično je i što  Tužilaštvo BiH neočekivanom   brzinom formira predmet u vezi pravoslavnog  pomena ruskim dobrovoljcima u proteklom ratu. Čovjek, koji ima bar  trunku pameti i sjećanja, da ne govorimo o principima,  koji bi trebalo da su isti za sve narode ove nesrećne zemlje, ne može da vjeruje da neko, pa makar i vrhovno  tužilačko tijelo  u BiH  vidi  u ruskim dobrovoljcima opasnost  za  BiH i njen  bošnjački narod. Ruski dobrovoljsci jesu došli da pomognu bratskom srpskom narodu, ali ne čineći  užasne zločine nad Bošnjacima, nego se vojnički i muški supostaviti  neprijatelju. Medjutim, užilaštvo ne vidi, nije vidjelo, niti  hoće da vidi,  slavljeničke, gromoglasne urlike  i povike, (znano koje i čije), prilikom  ritualnih odsijecanja  glava srpskim zarobljenicima na Ozrenu  od strane „dobronamjernih„  i   „nježnih“  mudžahedina, koji  su došli  dragovoljno da pomognu  svome bratskom narodu. 

O kakvoj multientničkoj  ravnoteži, ili barem elementarnom  poštovanju  prava  svih  naroda u  ovoj nakaradnoj zemlji  da prema svojoj vjeri i običajima zapali svijeće  svojim palim  borcima, uključujući  i  bratski ruski narod -   se  ovdje  radi?!  Pri tome nikada  niko nije  od Srba   ugrozio molitvu   (fatihau) na način kako to rade Sarajlije, recimo, ispred  Vječne vatre – mada se u tom plamenu pobjede nad  fažizmom ne  nalaze  samo oslobodioci Muslimani, nego   i proleterske  partizanske  jedinice u kojima je bio i poneki Srbin !!

Možda je  ipak  trebalo da krenem od mog omiljenog opozicionog  lika, ŠAHISTE,   Bosića, koji u  svakoj prilici i  na svakom mjestu, naročito u omiljenom Sarajevu, sa stolice, ili sa govornice, svejedno,  g o v o r i o  kao što   je  inače  u v i j e k    govorio, pogotovo nekada kaoprvi čovjek SDS – a  ljudima  koji su mu bezrezervno vjerovali - a  pogriješili su - svoje MISLI  tako  umiljato, slatko i  neiskreno, nekako grški  filosof  Zaratustra, ( neka mi ne zamjere poznavaoci  ovoga persijskoga filosofa, ja detalje nisam proučavala ), dakle kao pravi  šahista  odmjereno, sofisticirano, pomalo zajapureno – a  sadržaj  bi  pojednostavljeno  kad je u pitanju Zaratustra  trebalo  da bude:  dobre misli, dobre riječi i dobra  djela,  ali  za šahistu Bosića  i njegove  protežirane kadrove. Kasnije to Oksford (Rječnik)  objašnjava  na način da je u osnovi  Zaratustrine  filosofije  bila  Etika obožavanja mudrosti. I mora  se  reći   da je šahista  mudar  do te mjere da mu se to teško može osporiti.

Samo koji  korak u prošlost, pa bismo  se mogli sjetiti onih koje je obmanuo  zajedno sa  visokim Vikingom(on zna koji je)  a  koji, kao veliki Srbin, danas sjedi u Sarajevu, mahom  takodje nevidljiv,  a  stigao  iz Hercegovine  zaista  kao potpuni anonimus)  kao što je  bio  naivni  pok. dr. Nikolić Predrag  i mnogi drugi  za koje  se  nije   založio, a jeste  za  one  koji su  mu  bili  veoma „bliski“  Sjetimo se gdje. Pandurević, koje sada nema u njegovoj blizini)  i  za one koji su mu  bili servirani „sa strane“. Mnoge ljude oko sebe  je  obmanjivao i obećavao im štošta, a  iza  ledja  pleo mreže  protežiranja ljudi koji  su već tada radili za poziciju, što  će se odmah nakon izbora  te  2010 godine i pokazati. Ostavio je na „ledini“  mnoge  iskrene i  odane  mu članove, koji su mu bezrezervno  vjerovali koji su založili lični i stručni kredibilitet da ga postave  na mjesto  predsjednika  stranke a odbacili čovjeka kojem je on obećao da će kad mu se vrate otete dužnosti -moći odmah da bude predsjednik  stranke, ne uvažavajući glasove  odanih članova SDS-a   koji su i tada imali šta o njemu da kažu.  Sebi je nakon „grande finale„  neuspjeha   stranke koju je  vodio, prigrabio dobro plaćeno, a ne  previše zahtjevno  mjesto, gdje,  kao  što   to  je slučaj  sada, može biti   „spavač„  sve  dok  i kada  zatreba. Naravno,  ima  mnogo toga  što  nisam rekla-   jer  ja  sam  neko  ko  ima  neokaljano   lično  ime,   što stranku nije zanimalo, posebno „nježnog„  Ognjena Tadića,  tog  fariseja  svih mogućih   političkih stranaka  u Republici,  i konačnog  gubitnika  bilo  kakvog respekta  medju ozbiljnim  političarima -    ali   nisam  ni poslije strašnog postupka prema meni  -otišla u drugu stranku –mada sam  po znanju, obrazovanju  i pameti  mogla, –  ali  ne  i po dvoličnosti  i  nedosljednosti, te  odsutvu morala   –tako da je priča o politici za mene postala tiempi passati.

Zato nije nikakvo   čudo   da li  je,  ili  nije glasao Šahista,  ili bio susdržan  - kod glasanja u Domu naroda Parlamentarne  skupštine  BiH  za  Zakon o zabrani negiranje genocida u Srebrenici, praktično  „svilenog gajtana„ za Republiku Srpsku, važno  je da  nije  glasao PROTIV.

Razlog, koji je  pravdajući se, naveo je  fanstastičan izgovor, dostojan njegovog ranga  iskusnog šahiste, rezidenta  SDS-a , bivšeg  diplomate, čovjeka  koji nikada  nije  jasno i glasno izrekao svoj stav  oko bilo čega (nakon što je SDS- rapidno gubila  na  čelu s  njim ) oko bitnih stvari. To je onaj stav:  Ti si u pravu, ali i on je u pravu... Ko je ustvarno u   pravu  –on ne kaže..

I još nešto. Nije  moguće da je  Bosić bio  sam odlučio  da ne glasa ili da bude uzdržan što je  isto -   dakle,  bez    podrške  Šarovića i drugih, uradio  to što je uradio. Bilo bi  to nevjerovatno. Prije će biti da je to stav  SDS -a – a  ako je to tako – onda ovaj narod ne može imati  vjere u opoziciju sa SDS –om na čelu (valjda !!!) ni u priče o tome   da  će se boriti  za  Republiku Srpsku –kakve  li ironije –koju  je stvarao  o n a j  SDS !  - Bez  obzira   što se  teško živi, što milion stvari ne valja, što smo ljuti, što smo bolesni, ugroženi kovidom siromašni, što su borci i invalidi bijesni na vlast, poljoprivrednici organizuju proteste, što su penzioneri siromašni i jadni, što su,  medjutim,   o n i   drugi enormno   bogati, što ...  Hiljadu stvari ima loših.  Ali  ima  samo  jedna  važna i  bitna, koja, valjda nije upitna. A to je Republika Srpska –za koju su krv prolijevali oni koji su znali  zašto su ustali. Oni  nisu ni  agresori, ni  fašisti, ni  četnici   kako  ih nazivaju naši  dobri  susjedi. Oni su časni srpski borci.

Zločina je  bilo (ali i   kazne za Srbe, za Boga miloga, koliko je dosta), tu nema sumnje,  činili su ih   neljudi  medju Srbima, a ne srpski vitezovi - ali  nije  ih činio  srpski narod, nije ih činio  narod koji je stradavao  milion puta više  nego što  je   i k a d, recimo to jasno, stradao bošnjački narod, mada  je naravno pogibija jednog nevinog  čovjeka  smrtni grijeh  i   pravedno je odmjeriti   kaznu za ubicu izvršioca. Ali pustiti jednom  narod na MIRU ! 

U  BiH  je bio gradjanski  i  što je još strašnije vjerski  rat u kome su učestvovale sve tri strane, a  rat  znači  moguću  pogibiju  u  rat involviranih  armija (a Bošnjaci  uzdižu  svoju Armiju  i  hvale ratne heroje, koji su se valjda sami protiv  sebe borili  -  sve braneći se od četnika)  -  valjda  bi to trebalo nakon ovih dvedest i više godina da je jasno..

Težak teret  nosi ovaj  izmučeni narod u BiH, kako ratnih strahota, tako i poratnih sve većih ekonomskih nedaća.  Ali, posebno neshvatljivu  neodgovornost  pokazuju Bošnjaci  za počinjene teške zločine  u BiH,  čija  (bošnjačka), za, ljudski  um, neshvatljiva   tragičnost  osjećaja  da su unaprijed   oslobodjeni svake moguće sumnje, te i  primisli da snose krivicu za bilo koji zločin, koji je počinjen nad  Srbima ili Hrvatima  s njihove strane (čemu ih godinama uče njigove vodje) - pokazuje svu autičnost, nedostatak  bilo kakve empatije za druge ljude  te potpuni otklon od bilo kakve mogućnosti pomirenja (osim  katarze i sloma cjelokupnog   srpskog naroda u BiH)  prevazilazeći tako  sve  granice normalnog ljudskog promišljanja, a  glumeći skoro pa  shizofrenu   p o t r e b u  da  se upravo s tim narodom  živi u multietničkoj  zajednici, koja prije liči na kristalizirani  komad zemlje  koji nekako uspijeva (trudom stranaca i Dejtonom, naravno) da se ne izlomi na komadiće  i tako kristalizirana liči na državu.

Koje je rješenje, i da li uopšte ima rješenja – ja  zaista ne znam. Gubim nadu da ishod može biti dobar. To  prije svega  zato  što  čuh, a  nisam vjerovala, da mlada obrazovana, prepametna, vlasnica dvije univerzitetske  diplome, nova gradonačelnica  Sarajeva, sa neobičnim i stalno prisutnim smiješkom na licu – odbija  da povuče  poteze koje benevolentno  predlaže  gradonačelnik  Ćosić, a  na  koje Bursać onako nesrazmjerno samom činu ponude -   burno, skoro pa postački antisrpski reaguje -  koji bi sve ovo što sam gore  napisala jednim  svojim europskim  gestom  prave  intelektualke  i dame  – mogao  mnogo promijeniti..  Sigurno – na bolje. Ali, Sarajevo ima  svoja pravila. Ona nije izabrana da sarajevska pravila  mijenja. Mlada Benjamina  sa  osmjehom Mona Lize .. dobro  nema  baš onako samozatajni  osmjeh -  njen  osmjeh je  za   sada  širok  i  iskren -  ali  me nekako na nju  podsjeća -   nema  namjeru da talasa. Budući  da je doktorirala  Rimsko pravo  (a latinski  jezik  onda  sigurno i zna i voli) evo jedne  rečenice za nju:

O  nullis tutum creder blanditiis .

Svaku sreću, profesorice, u  životu i politici  želi

bivša stanovnica  Sarajeva u kome sam završila  I  Klasičnu,  diplomirala na Filozofskom   fakutetu   (njemački i engleski jezik ), rodila  djecu  na  Koševu, sahranila  roditelje  i  braću na Barama - i  iz  svoga grada  – otišla, ne okrećući se, praznih ruku....

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (13.04.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal