Draga Republiko Srpska,

Juče sam bio u Sarajevu na „Povorci ponosa“, mislim bio sam ja i na anti LGBT protestu, ali o tome neću pisati jer za to „masno“ plaćamo ekspreta za bezbjednost Galijaševića, koji to zna mnogo bolje od mene.

Elem, po običaju kada god idem u Sarajevo, ja se patriotski namirim u Republici Srpskoj. Kupim srpski benzin, kupim srpsko pecivo i vodu, srpske žvake i sl., ali i odem u srpski WC. Kada me jami taj patriotski zanos da ne želim ostaviti „ni zrna žita“ u Federaciji BiH. Ali o tome sam ti onomad pisao u blogu o Balaševiću.

Ovaj put u Sarajevo nisam išao preko Doboja. Kao što znaš Bošnjaci su Hrvatima „uvalili“ da saniraju onaj odron od tunela Vranduk, što podrazumijeva duga čekanja u bošnjačkom dijelu Federacije BiH. Mi dobro znamo koliko dugotrajni boravak u Federaciji BiH pogubno utiče na identitet svakog pravog Srbina. Išao sam na Kotor Varoš, Kneževo pa preko Vlašića, Travnika do Sarajeva. Naravno u Republici Srpskoj sam poštovao sva srpska saobraćajna ograničenja, a kroz Federaciju BiH sam gonio koliko mogu, pazeći da me ne uhvate i naplate kaznu, jer ne želim na takav način da im punim budžet.

Kada sam došao u Sarajevo našao sam parking koji se ne plaća i na taj način je budžet Federacije BiH ostao uskraćen za najmanje 10 KM+ PDV.

Draga Republiko Srpska, ja sam na Povorku ponosa išao da bi podržavajući LGBTIQ, razorio etnički i kulturni identitet Bošnjaka. Ako to nije patriotizam, šta je?

Imao sam ogromnu tremu na početku, jer se predsjednik Dodik, a ni njegov ekspert za vođenje specijalnog rata Ćeranić, nisu izjašnjavali o „Povorci ponosa“, a bez toga nisam znao šta je dobro za Republiku Srpsku, a šta ne.

Zbog toga sam improvizovao na licu mjesta koristeći metodu Stanislavski, uživio sam se u ulogu Nikole Špirića, ponašao kao on, a sve u cilju odbrane interesa Republike Srpske.

Bilo je sasvim očekivano i straha, ali pomislih „pa nisu svi pederi Kačavenda“ i krenuh na skup.

Na ulazu me nisu mnogo pretresali, a samim tim ni pipali, što je bilo neočekivano na jednoj ovakvoj manifestaciji. Bio sam spreman na sve, samo da se Srbi ne bi osjećali majorizovani na ovoj sarajevskoj manifestaciji.

Naroda ko u priči, to sve nešto šareno, veselo, nasmijano, razdragano. To se druži, pozdravlja, priča. Govori se na srpskom, hrvatskom i jeziku bošnjačkog naroda ili kako oni vole da ga zovu bosanski, mada se moglo čuti i italijanski, njemački, engleski, što meni govori da je sve ovo maslo Evropske unije. Mašu onim zastavama duginih boja, provociraju.

Čini mi se da je u povorci bilo mnogo onih što sebe opisuju kao građane i Bosanace, ko bi reko da su toliki pederi?

Ja se za početak smjestio na začelje kolone, sve kontam tu mi je pozadina najsigurnija, ali onda sam ugledao američkog i engleskog ambasadora ispred sebe. Pomislih, Srđane Srbine, nećeš valjda dozvoliti da oni budu ispred tebe. Stavih ruke na guzicu, pa ispred njih.

Onda krenu šetnja, ja gledam u policiju sa strane, jer rekoh ako ove pedere pogledam u oči, gotovo je. Postaću i ja peder. Bilo je i finih cura, ali kako da znam je li lezbejka ili Bošnjakinja? Šetam ja tako i sve gledam ili negdje u daljinu ili na stranu gdje je policija, ali neki Bošnjak iz obezbjeđenja hoće da priča sa mnom. I tako mi hodamo jedan pored drugog, ja držim ostojanje na sve četiri strane, ali vidim da ni ovome Bošnjaku iz obezbjeđenja nije baš prijatno sa tolikim građanima i pederima. Fali nam konstitutivnost. Sve on meni nešto izokola objašnjava, ko da se pravda, kako on ovo ne podržava, ali mu trebaju pare.

Ja njemu kažem fino „Jarane da su Srbi 92 ušli u Sarajevo, ovoga ne bi bilo. Trebali ste tada razmišljati o tome.“ Čovjek mene gleda i sve klima glavom. Vidim tugu u njegovim očima, dok ja zamišljam naše tenkove na Čaršiji.

Nastavim ja sa šetnjom, vidim niko me ne dira, pa se malo i ja ohrabrim. Gledam okolo kad vidim čovjek nosi dijete. Pravo dijete. Tu mu je i majka, ona gura kolica.

Razmišljam ja, „hvala ti Bože, što je Republika Srpska uređena država, ovo naši centri za socijalni rad nikad ne bi dozvolili. Zbog ovoga se dijete oduzima roditeljima dok kažeš gej i nanovo krsti“

Jedan muškarac i žena šetaju i drže se za ruke, te ja ispred njih. Pitam ja njih „šta ćete vi ovdje, vi ste normalni“, a oni kažu da su ovdje zbog ljudskih prava. Poslije ja skontam da je ona Hrvatica, a on Bošnjak, jesu heteroseksualni, ali nisu normalni tj. etnički čisti.   

Na kraju sam vidio i neke koji su na Povorku došli sa kučićima, ko biva da se bore za ljudska prava, a poslije će ko zna šta tražiti.

Prođe tako sat vremena i mi dođosmo do zgrade zajedničkih organa BiH. Gledam ja u onu zgradu, a u grudima neka težina. Ne vidim Srbe. Znam ja da je nedjelja, znam ja da su tu SDS-ovci, PDP-ovci, ali nema legitimnih predstavnika srpskog naroda u njoj. Nema Tegeltije.

Održaše oni govor, tu na platou i koliko sam shvatio ovi LGBTIQ tvrde da su ugroženi, otprilike kao Srbi u Drvaru. Nema posla, diskriminacija u zdravstvu, ne mogu postati direktori, ali ko im je kriv kad nemaju Dodika.

Onda Damir Imamović poče pjesmu „Snijeg pade na behar na voće“, narod pjeva, ali ja ne. Ne znam ja koliko moje pjevanje sevdalinki u Sarajevu može da destabilizuje Republiku Srpsku. Ćutim ja i glasa ne ispuštam. Potom krenu i „Bela ćao“ i onda sam skontao da ovi pederi žele da budu antifašisti kao Srbi, ali ne ide to tako.

Sve u svemu ja sam svoju dužnost obavio i nadam se da te nisam iznevjerio Republiko Srpska, a ti ako me se sjetiš 9. Januara sjetiš.

Tvoj,

Srđan!

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (09.09.2019.)