Nisam mislila da o ovome pišem, ali onaj neki đavo u meni, što bi rekao moj otac, ne da mi da prećitim, pa ću javno progovoriti o onome za šta čuvari srpstva misle da neću:

Prvo da pitam: Da li smo mi u Republici Srpskoj slobodni da prisustvujemo nekom političkom skupu kao neinvolvirani, neobavezni, ili kako već da to nazovemo, posmatrači nekog događa, koji se nije do sada desio u gradu, budući da se ovdje održavaju skupovi samo etabliranih srpskih partija? Da li ljudi treba da se boje, da se okreću oko sebe u strahu da će ih neko ko ne treba –vidjeti ? Ovo pitanje je onima koji su se, na moje zaprepaštenje zainteresovali šta sam ja t r a ž i l a u “Staklencu” one večeri kada je Nezavisni blok na čelu sa Senadom Šepićem, disidentom iz SDA -a – osnovao gradski odbor svoje partije u Banjaluci. Bili su, izgleda, u prismotri ostarjeli debeovci, ona sorta ljudi (meni nikada bliska) što iz potaje osmatra slobodne ljude, procjenjuje njihovo srpstvo i čast, odanost Republici itd itd. E, evo im odgovor:

1. Ja sam slobodna, partijski neangažovana osoba već dugi niz godina.

2. Na skup sam došla kao osoba za koju se zna da je veliki patriota, Srpkinja, ali i jugonostalgičarka (čega se ne stidim, naprotiv) ali i kao profesorica –penzionerka, bez političkih ambicija, poznata po nečem drugom u javnosti, što naravno nije ni mladost, ni ljepota –nego radoznalost, želja da budem u toku događaja, da č u j em i druge i drugačije - i, evo možda laskam sam sebi kad kažem, osoba koja je studirala dva svjetska jezika, predavala na fakultetu, bavila se politikom, osoba koja čita i sama piše – dakle neko ko se može svrstati u red inteligencije ovoga grada, a možda i malo šire..

3. I zaista desilo se nešto n o v o, nešto što je za svaku pohvalu - osnovali su ljudi Nezavisni blok, oni ljudi koji su se osmjelili da Bakiru Izetbegoviću kažu NE !

4. Čak i sama činjenica da sam čula nekog od Bošnjaka, koji nije mrzitelj Srba, koji nas svako malo ne naziva genocidnim, i ne propagira mržnju i osvetu – dakle ne Ramiza Salkića i neke druge – nego mladog čovjeka, koji dobro izgleda, pa ne mrzi zbog svoje ružnoće cijeli svijet, Bošnjaka, koji NUDI RAZGOVOR, NADU U BUDUĆNOST SVIH NARODA U BiH – bila mi je dovoljna da budem srećna zbog činjenice da se NEŠTO MOŽE PROMIJENITI - tamo gdje je to do juče izgledalo nemoguće.

5. Naravno, da niko, pa ni ja ne može znati (a to ne znam ni za neke naše političare) da li STVARNO misle ono što govore - ali činjenica da neko od Bošnjaka smije, može i želi da razgovara sa svim ljudima, da ne insistira na onome što nas dijeli, da pokušava da okupi ljude oko političke plaforme dogovora, ko javno kaže da nam ne treba novi rat, koji priziva Bakir, ko nudi ruku pomirenja - ko pokušava da nađe način da mladi ne odlaze iz ove zemlje -meni daje nadu da se platforma za razgovor s tim Bošnjacima, može naći – bez obzira koliko se preostali dio SDA- i dobro “rasklimani” Bakir trudili da sruše sve mostove, koji nas mogu povezati.

6. Na kraju, onima koji se pitaju da li ću ja u sedamdesetim godinama izadati ono što sam naučila, imajući iza leđa vrhunskog intelektualca Milana Trbojevića kao mentora, a ne brinu za mlade stručnjake koji u najboljim godinama odlaze iz ove zemlje – nego se brinu o tome kako se Radmila Trbojević usudila da prisustvuje nekom skupu koji ONI nisu odobrili morm reći da ja nisam od roda kukavica, niti preletača, niti mjenjača dresova. To je za papke, ne za mene. Ja sam borac druge vrste.

7. Ono što sam bila 1992 godine, ostala sam i sada – i to sam dokazala.

8. Ja samo nisam bila folerka, bila sam obrazovana, jaka i sasvim otvorena da uvijek imam svoj stav, pa se mojim likom nisu mogli poigravati oni, koji meni, ni tada, a ni sada, po političkom poštenju, iskrenosti i lojalnosti - nisu ni do koljena.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.