1. „Najtiše riječi donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka upravljaju svijetom“ nekada je rekao Niče, ali ja, sasvim skromno, zaista, ne pretendujući  da tumačim Ničea, jer  to niti sam učila, niti imam, što bi rekli današnji političari  taj  „kapacitet“,  vidim  da to nije baš tako, jer stalnu   galamu i svađe gledam na političkoj sceni  Republike Srpske, u zemlji u kojoj  je demokratija  još uvijek samo zamišljena „linija razdvajanja“  (kao nekad u ratu)  između onoga što stvari  nisu i onoga što bi tek (i ako bi  ikada) mogle   biti .

2. Na ovo razmišljanje navede me tihi i nenametljivi lik prof. Đorđa  Vukovića u Marinovoj emisiji „Jedan na  jedan“,  mladog intelektualca pisca, pjesnika -a  iznad svega čovjeka distanciranog od trenutne politike, a potpuno upućenog u stvari koje se nama dešavaju, veoma obrazovanog, sa dometima daleko  izvan provincijskog  dvorišta – neukaljanog bilo kakvom aferom  i   stoga čovjeka  koji bi mogao,   kada bi htio,  a  bojim se da neće, i to mi je iskreno žao - postati   jedan  od  članova  još uvijek  nedefinisanog    kruga  naših  mladih   intelektualaca, koji ne duvaju u zajedničku tikvu  kolumnista   „pod  ugovorom„ , koji  je  Srbin  i  pravoslavac, ali   mu to  nije perjanica, nego, za razliku,  od onih  koji  su likovi  sa  „budućnošću“  u  RS, ima validnu profesorsku diplomu i znanje, koje  visoko  prevazilazi  zadati  nivo  „niskog  starta, a visokih ciljeva“  novih doktora  nauka,  kakvim  se  diče oni, koji na TV- u blebeću  prežvakane   misli  drugih, mucaju o stvarima o kojima nemaju pojma, sapliću sami sebe neistinama, lupaju i citiraju stvari koje su prepisali jednom rječju  o n i  koje prizemna veoma politika cijeni, koje  ta  politika  regrutuje – baš  zato što su strašno   g l a s n i. U ono  što   iz petnih žila viču mnogi od njih  unose  žar  uvjerenja  u  ideje  -  a  pri tome  tu vatru, taj zanos uvjerenja, prodaju drugim strankama čim se ukaže prilika za neko bolje plaćeno mjesto.

3. Vraćajući se na temu stvaranja kruga mladih i  novih likova na političkoj sceni Srpske i šire – ne mogu da ne pomenem, makar poređenja radi,  mladog profesora iz Hercegovine, doktora nauka u Zagrebu, Ninu Raspudića – koji ma kako kontroverzna ličnost bio – ima rijetku harizmu, snagu i dar   oratora bez premca, hrabrost nacionalnog uvjerenja, odlučnost da brani stavove Hrvata ma gdje bili – bez obzira ko mu je na suprotnoj strani. On nije preglasan, nije napadan, on ne viče.  On samo zna  š t a   hoće  i šta  je zadati cilj politike koju zastupa. Pri tome, volio ga neko, ili ne, on plijeni znanjem, kulturom ponašanja,  načinom kako bez greške iznosi svoje misli  kako vješto izlaže  ono na šta navodi  protivničku stranu da, ako ništa drugo, ostane bez riječi i argumenata – jednom rječju ima sve ono što bi trebalo da ima neko ko jednako tako uvjereno  brani  srpske  ideje   i  stavove  van  RS, pa makar bio i u  - Beogradu.

4. Stani(Vuković) nije slučajno izabrana kovanica. Nije zato što mladalačka  energija Stanivukovića, taj zanos dečka na dobroj poziciji, za koga sam i ja nekada rekla da bi mogao biti zametak novog osvježavajućeg vjetra u Republici Srpskoj  jeste  energija  djeteta iz PDP-a,  stranke koja će ga, bude li poletio više nego što su zadate koordinate kontrolora leta – bez milosti   spustiti na zemlju bez padobrana, ako bude prebalo. Za sada on se drži, razdragan je i samouvjereno (naravno ne zbog stranke) restartira  učmalu sredinu,  skuplja  masu, mada nedovoljnu da nešto mijenja.

5. To bi se, možda, moglo nazvati početkom nečega. Čega ?

6. E, to je sasvim drugo pitanje.