Obično znam kako ću nazvati koji blog.

Ali, noćas, dok lagano prolaze sati, i ponoć već je blizu, ja u trenerci, umotana u jiskovu deku  gledam nekud u daljinu. I čekam. Još uvijek pod utiskom zemljotresa a srce me boli zbog činjenice da nisam bila u kući (niti iko od odraslih)  kad je treslo, a moja dva mala unuka  jesu  – ja  evo, krajnje iskreno, kažem,  da me baš briga ko je ugrabio koje mjesto, ko koga gdje postavlja, ko šta za uslugu  uhljebljenja  traži itd. ko traži pare a ko .... Dobro i seks  je za ljude. 

Baš me briga što Govedaricu ne puštaju da ide sam kod Dodika. Valjda prvo  moraju  da  ga obrade i pripreme članovi Predsjedništa da nešto ne zabrlja. Nije on  Pandurevićka pa da ide ako treba i na barikade !

Baš me briga.  Strah me je!

Čini mi se da i  Predsjednik  tamo u dalekoj Kini kao da brine za nas ovdje!  Lice mu je   nekako zemljasto  blijedo,  on je  vidno  bez energije (od koje često pršti) bez obzira  što ga  tamo dečekuju   cvijećem svih boja. Šta li se dešava?

A, možda, zapravo,  i ne znam šta je on  tamo saznao?   Ko zna?  Šta su mu rekli o   potresima, jer kod njih je to česta pojava? Šta je on o nama rekao? Šta su oni  rekli šta će s nama. Mislim, da li će izgradnja kakave slobodne zone po kineskim pravilima učvrstiti ovo trusno tlo? Široko iskopavanje i bušenje zemlje za ove molove u centru (a izgleda da će ih biti i u okolini) neće  izaći  na dobro što bi rekla moja pokojna majka!  Ko zna možda jesmo povezani i više nego što možemo vjerovato tlom (ali ne i  izgledima za dobru budućnost)  i sa Italijom i sa Albanijom. Nije nam se desilo da budemo povezani s  Norveškom, Danskom ili  recimo sa ..  Ne znam ni  sama s kim bi  bilo dobro povezati se.  Na stranu što se pitam ko će u  ovim silnim molovima  kupovati kad  ni u ovim što ih ima - bude po koji kupac.  I to onaj sa dubokim džepom.

Mi  ovdje  brojimo  vrijeme od  vijesti do vijesti  gdje je udarilo. I   postaje sasvim  jasno da je sve drugo  osim   s t r a h a    za  život,  prije svega  naše djece  i unuka  –   čista  zajebancija.

Moja  mala unuka koja je bila u školi  u momentu zemljotresa  uspjela  je da  nas  nasmije  pričom  kako  se njena  učiteljica spremala  da ih  jedno po jedno  izbaci  kroz prozor (oni  su u prizemlju,  ali dosta  udaljeni od centralnih  vrata)  kad je drmanje prestalo. 

Kraju šala.

Dok budna gledam u mrak, sjećam  se te šezdesetdevete (godina za mene važna,  tada sam se udala i nisam živjela  u Banja Luci) i kao da gledam vojnike    Banjalučkog  korpusa s lopatama u rukama,  gledam vojničke „dajcove“ kako   odvoze krhotine  srušenih zgrada, postavljene šatore,  gledam vojničke  kuhinje,  gledam   solidarnost cijele zemlje  s ljudima napaćenog  grada.

I  mislim, kako bi, ne daj  Bože,  bilo sada? Ne smijem  ni misliti!

Noć  odmiče. Ja se skupljam na trosjedu , manja  sam od makova zrna.

A  ruke su mi sklopljene u molitivi, zakriljujem ovaj   grad  i sve ljude u njemu dobrim mislima i  molim se  Gospodu  da nas pogleda  i poštedi.

Drugo i nije moguće.