Dvoumim se čemu da poklonim pažnju: 

a) našim mučenicima u Sarajevu , koji ne znaju šta jedu, tj. znaju ali im smeta kako se jela zovu,

ili

b) našem novomučeniku Ognjenu, čija složena politička situacija prijeti da postane unutrašnji nacionalni problem. Kad sve saberem, mislim da g o r e ipak postoji izbor, jer ovi naši mogu da ne jedu, tj. da štrajkuju glađu (Majkićka bi mogla i da smrša) sve dok se ovi gore ne smiluju i počnu praviti podvarak sa svinjskom koljenicom.

Problem sa Ognjenom je ozbiljniji, jer on nema šansu za popravni.

Meni, međutim, ni na pamet ne pada da Ognjenovo predugačko oproštajno pismo analiziram, mada sam ga u cjelosti pročitala. Zašto? Zato što je to pismo “postfestumska” mućkalica tajnih dogovora, petljavina, podlog kadriranja, plaćenih fotelja, povrća i mesa (ljudskog) skuvanih na tihoj vatri stranačkih igara bez granica u kojima je učestvovao. Sada kada tone i kapetan i brod, Ognjen jelo (pismo) nudi dojučerašnjim saradnicima baš kao švedski sto, pa neka uzme ko šta hoće. A, stranka ćuti! Ćuti zato što Ognjena u stranci već dugo vremena niko i ne shvata ozbiljno. On je zaboravljen. Šta je ovim istupom ovaj njen dugogodišnji prvak SDS-a stvarno htio? Da li je ovo zadnje slovo “ljubve“ Bosiću, koga je do juče slijepo slušao – ili sada, kad je shvatio da se u stranci dešava puč (on puč vidi u pobjedi Govedarice, vjerovatno) odjednom probuđen, tu ogromnu ljubav odriče. Pa onda opet potvrđuje. I tako redom.

Ja mislim da je pravi lom nastao tek onda kad je shvatio da on ne može biti ni kandidat za vođu SDS-a. Jednostavno, stranka ga neće. Iz žalopojke koju je dao u javnost iščitava se da se kod nas politička pozicija shvata veoma posesivno, a gubitak te pozicije skoro fatalistički duboko i bolno, budući da se od iste živi veoma, veoma dobro. Stoga, pismo samo po sebi nema ni značaj, ni težinu kad su upitanju stvarni problemi u stranci. Puno je zastarjelih pod tepih guranih problema, naročito u Banjaluci, za koju je Ognjen i bio zadužen. Međutim, glavnu riječ nije vodio Ognjen, nego čuveni doc. dr. Ćuzulan, taj samozatajni “Suslov” Stranke, čija se riječ slušala bez pogovora i komentara.

Svi stari, provjereni kadrovi, bili su šutnuti u stranu, da bi novi mogli da napreduju prema Sarajevu. Znali su ovi novi da stari nisu bili roba za prodaju. Tako je i Bosić (zvani Šahista) za ovog, na početku neupadljivog (osim izrazite visine) i naizgled skromnog , a kasnije ka cilju (Sarajevo) vrlo usmjerenog Hercegovca, bio mala maca, pa su u simbiozi sva trojica, zajedno sa Ognjenom bili sjajan trojac sa kormilarom. Ne postavlja se, dakle, pitanje kome j e s t e Ognjen bio odan do samog kraja. Važno je da je nj e g a taj tajanstveni neznanac (ili dva nezanaca) sada izdao.

Suština je u tome, da je probleme, koje sada objelodanjuje, Ognjen je mogao detektovati davno prije, ali tada njegov konto u banci ne bio onakav kakav je sada. U tom kontekstu vratiću se kratko na ono od čega je sve i počelo, na onaj čuveni duel da Dodikom u kojem je Ognjen doživio debakl, pokazujući, da li svojom, ili voljom onoga (ili onih) iz sjene, da nije dorastao da se sudari sa svojim prikrivanim nedostatkom samokontrole. Trebalo je da igra po zadatom, očigledno namjerno izabranom, scenariju. Zašto sada krije onoga ko ga je zaje..o, nije mi jasno. Osim ako ne misli da je to ulaznica za nastavak njegove političke priče.

Na kraju, bilo bi uputno da Ognjen sredi svoje stanje, prikrije bijes koji ga izjeda, da pokupi krpice – i konačno o svemu zaćuti. Valjda zna još nešto da radi osim da priča prazne priče i čuva tajne, pa neka se tome posveti onda kada se iz Sarajeva vrati.