Samo što kod  nas  od  ove mudre izreke  nema ni pomena. Baš  suprotno, mi grabimo krupnim koracima  ka još većem neznanju. Tako ću početi moj komentar priloga ATV-a o znanju engleskog jezika u  našim   Organima  ovdje,   dakle u Banja luci  i gore tj  u Sarajevu.

U zemlji  koja krupnim koracima  grabi u   EU.

Mlada    novinarka ATV-a    sjajnim izgovorom    (na ovo  imam pravo  kao profesor)  pozva  nekoliko institucija da  postavi samo par jednostavnih   pitanja  na engleskom   jeziku (koje bi usput   budi rečeno,  znala i  moja  unuka,  ili   bilo  čija   unuka  ili  unuk   koji  su  završili   deveti   razed. Da  ne govorim o   prvom razredu   srednje škole, gdje   djeca već sasvim komuniciraju na  engleskom jeziku.

Postavlja  se  pitanje ,   koju  srednju školu  (o  fakultetu ovdje nema ni  govora,  jer se engleski jezik  uči kao obavezan najmanje  jednu godinu)  i   gdje   su  završile  tu svoju školu  one  guske  u   magli   koje   su  tu   veče  odgovarale   novinarki    ATV –a?!  

Dakle, na obično  pitanje  da li se može  dobiti   neko  s kim se  može razgovarati na pomenutom jeziku,  glupače  sa radnih mjesta u Vladi  RS, nije važno  ni  koji resor, ni ministarstvo je u pitanju (izuzmam našu  Predsjednicu  Vlade  koja  i ne  bi   mogla lično odgovoriti  na postavljena pitanja, jer nije  njeno da se  javlja na telefon , a ona bi to znala,  jer  žena zna engleski jezik)   a  na ta  pitanja valjda  odgovaraju    šefovi    kabineta ili miljenice  inih  likova što na konkursima biraju one (i  muške i  ženske kandidate) koji zorno, na licu mjesta  pokažu  da “ barataju”  jezikom. Ko pita da li  su  te osobe stvarno  u stanju da rade svoj posao i da možda   po potrebi   po nešto progovore i na nekom stranom jeziku. Bilo je strašno slušati šta i  kako  te   manekenke   po izgledu,   lupetaju, ne znajući da kažu makar:   Excuse me  ili   Please,  wait   a  minute …….  Ili   nešto  slično.  Makar   samo to.  

Bila  je  to blamaža  nad  blamažama.

U Sarajevu  je  neka osoba dosta dobro odgovorila da  je tražena osoba na godišnjem odmoru.

Dakle , bilo  je bolje nego  kod nas .

Mi  svi  zajedno  možemo   pričati šta  hoćemo,  predstavljati se  kako  god nam  padne na pamet – ali mi   ćemo i  dalje  birati poslušne glupane, manekenke, ulizice, partijske kadrove koji su došli, što bi rekli Englezi   from the nowhere   i  njima  slične za  službenike u Vladi ili još gore  -za ambasadore (koji nikada u životu nisu učili engleski jezik) drugi jezici su u diplomatiji manje  zastupljeni, a isti  je obavezan /niti su u više od  jedanput sjeli u avion. Da ne  govorim o  manirima,  širini obrazovanja o ….. Dobro, to i  onako nema veze. Ta mjesta  se moraju, kažu upućeni, kupiti  ili  zaslužiti (rijetki znaju  kako, ja ne znam, nisam imala tu čast), o tome  zaista   ne znam prave činjenice. Priča se da se to dešava u uskim partijskim krugovima, na tajnim  mjestima, tako da mi obični smrtnici pojma nemamo  ko nas  gdje predstavlja. A  i  ko smo mi  da bi to znali  !

Nas samo stvarnost  udari ponekad kao malj u glavu. A stvarnost je u  pravom svjetlu  prikazala  naše  kadrove  neku   veče   na  ATV-u .

Čemu  se mi  uopšte  možemo nadati ?!

Ako  ikad  kadrovi   prestanu  da se biraju  po kafanama i  intimnim druženjima u strankama , a u obzir se  budu  uzimale zaslužene  diplome, da  ne govorim o  iskustvu, odnosno  kada neko ko jezike govori  bude u komisiji  (a valjda ih  ima među mladima na biroima  koji  se za posao  bore, a ne  mogu  doći u obzir niti se  probiti  od  ovih  sa  rođačkim i drugim  vezama) koja će  birati kadrove  za  tim   koji  će  sutra   spremati   BiH  za   pridruživanje  željenom cilju  -  tada   se  neće  desiti   da   rezistentne  ćurke  iz   Vlade  kažu:  Momenat …  ili    Nemam pojma  šta  ova priča, ili  nešto slično.

U  šta,  iskreno moram reći, sumnjam.