Nepristojno je govoriti o sopstvenim neprilikama. One su uglavnom posljedica naših izbora, a tek ponekad ili gotovo nikada zvrčka slučaja komedijanta. I stoga je svaka jeremijada nad vlastitim nevoljama licemjerje, jer izbor uvijek podrazumijeva i rizik i svako ko bira mora biti toga svjestan. Ako se već i mora, onda je najpoštenije govoriti o onome što se desilo kada to ostane u dalekom prošlom vremenu. Ali, ponekad ono što se desilo samo je dio precizno razrađene strategije i ne predstavlja jedinstven slučaj o kojem treba ćutati shodno Andrićevoj maksimi.

Kasno sam saznao da je redakcija portala saff.ba udbaški uporno pratila profil Vuka Bačanovića, čekajući pecaroški strpljivo priliku da smečuje. Vuk je napisao ono što je napisao, safovci su uradili ono za šta su plaćeni (ali ne i ono u šta vjeruju) i desilo se to što se desilo. Kako sam i sam svojevremeno imao bliski susret sa portalom smještenim podno visočke piramide znam da je sve počelo kao neslana šala agresivnih portaldžija, a završilo sankcijama, forumskim temama, bizarnim komentarima, vulgarnim uvredama i primitivnim prijetnjama. Niti Vuk zna mene, niti ja znam Vuka, ali iskustva su nam dva brata rođena.
Prije nego pređem na priloge, a u njima se govori o dva dnevnika, valja mi da još jednom pomenem Andrića koji je, mudar kakav je bio, rekao da Bosna počinje tamo gdje prestaje logika, a samo bog i pripadajući mu đavoli znaju šta bi „naš“ klasik rekao šta počinje tamo gdje se poštuju safovski naslovi i izvori. Ali, tako je kako je i vrijedi samo napomenuti, tek toliko da ne ostane zaboravljeno, da su mediji kojima su sveti svi zadaci osim onog jednog i jedinog samo odjek jeftinih strasti i providnih dnevnopolitičkih interesa.

U ovim danima hajke povremeno su glas dizali i oni koji smatraju da društvene mreže i nisu u potpunosti javni prostor, doduše u potaji, kako im to već i priliči, uz apendiks da novinari i njima slični izazivaju veću pažnju plebsa,a samim tim i njihova riječ ima veći značaj. Nema sumnje da su to govorili i anonimno pisali upravo oni koji su svojevremeno bili protiv Zakona o javnom redu i miru RS; oni koji su poderali sinuse frkćući na mogućnost da im neko ugrozi facebook ili twitter privatnost; oni koji su građanski tako hrabro potpisivali peticije i na seminarima ukazivali na totalitarnu opasnost koja nam prijeti uvođenjem restriktivnih zakona.

Safovska metodologija je poznata: žrtva je Srbin koji radi za federalne medije. Najprije konstatuju da je novinar Srbin i to je već zločin prvoga reda. U drugostepenom postupku dokazuje se da novinar Srbin radi posao koji bi bolje i preciznije radio novinar nesrbin. Potom se pred anonimnu porotu skupljenu s botovskog koca i konopca prostru krunski dokazi u vidu facebook statusa ili 140 twitter karaktera i omča je zategnuta, a na horizontu nema Istvuda da opali kada se stolica pod novinarom izmakne. Ono što je svima ličilo na neukusnu šalu s početka na kraju završi linčom. I saff sit i botovi na broju. A u svijesti ostaje saznanje da internet vaistinu u BiH nije javni prostor. Jer da jeste zar bi neko nastradao zbog facebook statusa? A pošto neko jeste sankcionisan zbog onoga što je napisao na timeline, onda je bezbeli jasno da je dokono piskaranje ili promišljeno pisanje na društvenim mrežama pod budnim okom korisnih idiota koji rade samo dvije stvari za platu – drukaju i mrze.

Prilog prvi: u Dnevniku RTRS-a objavljen je prilog o najboljem studentu Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci Bojanu Kresojeviću. Talentovani mladić je diplomirao sa prosjekom ocjena 9,97 (bilo bi lijepo saznati ime onoga koji mu je upisao tu jedinu devetku), a odbrana diplomskog je, kažu reporteri, bila izuzetna. Nakon što su profesori saopštili ocjenu posao je Kresojeviću, pred rodbinom, prijateljima i kamerom RTRS-a, najprije ponudio direktor Fonda zdravstvenog osiguranja RS, a potom i docent Srđan Amidžić, stručnjak za monetarnu, fiskalnu i teorijsku ekonomiju. I Tomaš i Amidžić su visoki funkcioneri SNSD-a. Što bi rekao moj drug Žarko Marković: Swatko!
Prilog drugi: Iste večeri lider SDS-a Mladen Bosić dobio je najmanje 15 minuta u dnevniku BN televizije. To je, čini mi se, 15 puta više nego što zaslužuje, pa taman u svakom prilogu imao druge naočari.