Pripadnici Stanice javne bezbjednosti Gradiška pretukli su banjalučkog advokata Milana Maleševića. Batine su pale u toku racije, nakon što je Malešević tražio da ga policajac persira, a potom da mu kaže ime i da mu pokaže broj značke. Službeno lice se nadurilo, poteglo pendrek, a kako vuci nikada ne kolju sami, u pomoć su pristigle i ostale pandurske pesnice. Advokat je grizao beton, dobio je čizmu na glavu, razbijena mu je arkada i zatvoren je u samicu sa libijskom temperaturom. 

Načelnik SJB Gradiška Bojan Škorić rekao je da su policajci bili u raciji i da je Malešević nasrnuo na uniformu i da je, nakon toga, „uz upotrebu sile“, lišen slobode ( mada se Malešević kune da je uhapšen). Škorić je dodao da je jedna uniforma lakše povrijeđena, ali nije saopštio inicijale koji su u toj noći nosili pendrek, niti je ma'nuo papirom na kojem stoji o kakvim se povredama zapravo radi.

Na koncu se javio i direktor Policije RS Gojko Vasić i dodao da je Malešević ometao policijsku raciju i da se tako nešto ne toleriše ni na zapadu. U raciji, veli Vasić, građani moraju da ćute i da izvršavaju naređenja. Onaj ko to ne shvata, nastavlja Sokrat sa pendrekom, pravi probleme i sebi i policiji, uz apendiks da je policija morala tako reagovati.

Prvo: ovo nije prvi put da racija u Gradišci završava batinanjem plebsa. U septembru 2010. godine pripadnici Jedinice za podršku Centra javne bezbjednosti Banja Luka upali su u diskoteku „Black and white“ i pretukli nekoliko gostiju. Nikola Stepanović je dobio više udaraca, zakucan je na beton, a onda bez riječi objašnjenja pušten kući. Goran Stojanović je rekao da je policija istukla više mladića i djevojaka, a Nikola Soldatić je dodao da je policijski pretres bio „neviđena tortura“.Kolege se prisjećaju da ih je policija svojevremeno izuvala i izvodila napolje, pa potom legitimisala. Da li im vjerujem? Naravno. Ne zato što imam nešto protiv policije i pandura, već zato što mi je jasno da su, kako reče pjesnik, „umnoj patnji nestasali“, a taj je manjak vazda bio kompenzovan nadmenom demonstracijom sile.

Drugo: policija se, očigledno, malko zanijela. Batinala je nekoga koga nije trebala da batina i sada će morati da kusa sopstvene pomije miješane nemirnim pendrekom. Prostom čovjeku naprosto bude toplo oko srca, pa taman ATV na Trgu pekao jaja, kada se panduri prebace i opale nekoga ko je „u nastavku procesa“ uporan k'o slavonski komarac u decembru. Malešević je najavio tužbu za tužbom, a nemušti odgovori načelnika sa Save odjeknuli su tipičnom pandurskom neuvjerljivošću koju je, eto zla, pokušao da spasi prvi policajac Republike Srpske.

Treće: čudo neviđeno u cijelom tom pendrečenju jeste rezon Gojka Vasića koji svaki udarac kundakom opravdava višim policijskim smislom. Za Goju su, dakle, građani u kafani, pa čak i oni koji ne prave nikakav problem, samo koža koju treba pečatati i ništa više. Ako treba. A vazda treba. Zlu ne trebalo. Građani, dakle, moraju da ćute? Čak i kada ih neko vrijeđa? Kada ih neko nipodaštava? Kada ih neko ismijava? Građani, dakle, moraju da izvršavaju naređenja? Čak i kada im neko kaže da se izuju? Kada ih batinaju ni zbog čega? Lijepo se Vasić dosjetio zapada, zaista, ali je zaboravio da napomene i sljedeće: na zapadu, ma na kom istoku Vasiću bio zapad, policija pendreči narod kada narod ne sluša i to je vjerovatno tačno. Ali je tačno i to da ista ta policija ne pljačka svoj narod po auto-putevima niti dila oduzetu drogu klincima oko škola.