Četiri dana je trebalo brucošu sa doktorskom diplomom da pronađe svoje naučne radove, da ih katalogizuje i da potom objavi odgovor na moj tekst "Srđane, ne analiziraj, ba". Bogu je trebalo sedam dana da stvori ovo nešto jada što je stvorio, a Puhalu četiri dana da sabere radove, recenzije, titule i skupove (na) kojima je rukopoložen u kritičara prvog reda, zapravo u jalovog kritizanta kojem je dozvoljeno da se baca tastaturom po svemu i svačemu i u čiju analitičku nedodirljivost niko ne smije da sumnja. Njegovo veliko "ja" sastavilo je katalog i poturilo ga kao krunski dokaz u našoj polemici. Teško je, naravno, polemisati sa katalozima i listama radova, ali i pokušaj vrijedi. No, prije nego dođemo do kataloga, Puhalu i puhalobraniteljima valja reći još ponešto. Neće to njima značiti mnogo, ali neka ostane zapisano.

Ova polemika je počela na portalu analiziraj.ba. Inicijalni tekst, "April u Republici Srpskoj: O pokojnicima sve najljepše", objavljen je 27. aprila upravo na ovom portalu. Moj tekst "Srđane, ne analiziraj, ba" objavljen je na istom mjestu 2. maja i njega je istoga dana preuzeo portal frontal.ba. Puhalo svoj odgovor piše i objavljuje na Frontalu, iako bi bilo sasvim prirodno da ga je objavio na analiziraj.ba, jer je tamo polemika počela. Zašto Puhalo odgovor nije objavio tamo gdje je jedino logično bilo da ga objavi? Zašto je raspravu prebacio na drugi medij? Da li je do "lajkovanja" ili "šerovanja"? Znamo da doktor to ne voli, da mu nije do slave i da prezire mnoštvo klikova, ali zašto onda?

Ni u jednom dijelu teksta nisam nazvao Puhala konjem. Jasno mi je zašto ne umije da piše, ali mi nije jasno kako ne umije da čita? Rečenica u kojoj se pominje "kalinovački parip" ne odnosi se na Puhala; odnosi se samo i samo na "kalinovačkog paripa". Napisao sam doslovno ovo: "I kada Puhalo negdje pred kraj teksta konstatuje "kako je lako biti novinar u Republici Srpskoj", onda je i kalinovačkom paripu jasno da je još lakše biti medijski analitičar." Kada bi Puhalo bio u pravu, ova rečenica bi bila besmislena, jer bi značila da samom Puhalu valja biti jasno koliko je zaludan njegov posao medijskog analitičara. Da prevedem rečenicu onako kako ju je doktor interpretirao: "I kada Puhalo negdje pred kraj teksta konstatuje "kako je lako biti novinar u Republici Srpskoj", onda je i Puhalu jasno da je još lakše biti medijski analitičar." Srđan bi mislio, ali mu Puhalo ne da. Nakon što sam mu objasnio pluralia tantum morao bih da mu objasnim i metaforu. Jok, more.

Dalje: priroda polemičkog jezika takva je kakva je. Niti sam je ja stvarao, niti pokušavam da je mijenjam. Polemika je rat; čak i etimološki ona znači upravo to. Da ne bih tupio zube i ponovo držao lekciju doktoru svaštarenja i kupovnom analitičaru upućujem ga na trotomnu hrestomatiju Gojka Tešića "Zli volšebnici - polemike i pamfleti"; neka pogled sa EU integracija očeše o Vinaverove, Drainčeve ili Krležine tekstove; ako mu je to mrsko, neka se onda uhvati bar jedne-dvije-tri polemike Crnjanskog, Bulatovića ili Kiša; a ukoliko je Crnjanskog, Bulatovića i Kiša morao da skloni sa polica da bi na njih stavio knjige Latinke Perović ili Sonje Biserko, neka pročita tekst-dva-tri Aleksandra Tijanića. Dobro, znam šta će Puhalo i prva linija njegove odbrane reći i priznajem: nisam ja, dabome, Tijanić, ali nije ni Puhalo Beba Popović. So polemike je duhovita uvreda, rođeni moj; lijepo je cijepati tvoju žutu majicu natopljenu nadmenim znojem, jer to tvoja sujeta sujetstva ne trpi. Ali, s obzirom na to da ne znaš ni za jedno gramatičku pravilo, osim za prelazak Srđana u Puhala, džaba ja gudim i dodajem ovo: vokativ se uvijek odvaja zarezom... A pošto ni to ne možeš da naučiš, onda je predavanje o polemičkom žanru uistinu zaludno. Da je više nepismen Puhalo bi danas bio akademik. Što više škola završi i više knjiga objavi - to manje zna. Puhalo, doduše, priznaje da je nepismen, ali to šarmantno samooptuživanje treba da bude doktorov alibi: Eto, priznao sam, pa mi se prašta, nije bitno. Bitno je.

Nego da se pozabavimo impresivnim katalogom kojim je Puhalo autoritativno mahnuo. Uistinu zadivljujuća lista. Prosto se čovjek pita kako je Puhalo sve to napisao i odbranio, a ostao hrom u mislima. I eto, tu, međ' Puhalovom javom i međ' recenzentskim snom, upravo tu krije se i moj krunski dokaz za sve što sam govorio i pisao: Gdje su ti, mili, radovi, knjige i publikacije o medijima? Na osnovu čega si ti medijski analitičar? Ukoliko doktor ne poronađe nove radove, biće mrka NVO kapa, jer na ovoj listi nema nijednog - nijednog! - rada o medijima. A ovamo - medijski analitičar! Šio mi ga Đuro ili Tesno mi ga skroji, nane! Što se brojnosti radova i recenzija tiče siguran sam da ih i Ćeranić ima toliko. O ovome ende.

Puhalo je u jednome u pravu: pisao sam u Pressu. U dva navrata. Prvi put su to bila dva polemička teksta o godišnjoj nagradi Udruženja književnika RS. Drugi put to je bila serija zapisa "Mrlje na šanku", koja je nastajala i koja je pisana za kafanskim stolom ili u druženju sa piscima. I prvi i drugi put tekstovi su objavljeni na stranici "Art". I prvi i drugi put tekstovi su bili postavljeni tako kako su bili postavljeni. Gdje hoćeš da turim tu Dodika? Pisao sam kada sam šta htio, a ne kada bi mi Puhalo određivao. Dva klika te dijele od mojih tekstova o Dodiku, ako već moram da se takmičim s tobom "na kilu"; potrudi se malo, Srđane, nemoj biti površan. A jesi, jer i dalje ne znaš ništa o trebinjskoj mafiji, niti o Mirku Stojiću.

A sada i konačno o famoznom pismu koje je toliko tišti: Prvo si mi kao ožalošćena snajka tulio o tome kako imaš pismo koje dokazuje sve što si napisao, pa si mi ga poslao i tražio da ti se javno izvinim. Dragi moj doktore, pa tebi nikako ne dihtuje između ušiju! Zar sam ja trebao da napišem odgovor Srđana Puhala Goranu Dakiću nakon moje reakcije? Imao si, kažeš, pismo. Zašto ga nisi objavio? Zašto ga šalješ meni? Hajde da razumijem zašto ga nisi objavio prvi put, ali zašto ga nisi objavio u drugom tekstu? I zašto mene pozivaš da to učinim? Ti imaš taj tekst, on je tvoj i ti ga objavi. Ne znam šta te sprječava. Ali ma šta uradio i ma koliko već danas ili sutra tvitao valjalo bi da znaš da pismo nije autentično. Da, doktore, provjerio sam. Možda metodom iskusnog analitičara možeš da dokažeš suprotno. Moje će potom biti da pribavim svjedoke. Pa čiji tas pretegne...

Da li je još nešto ostalo da se kaže? Umalo da zaboravim, a siguran sam da doktor to ne bi volio: pozivanje na NVO sektor, Srđane, nije bukvalno. Metafora, doktore, metafora. Ti projektuješ onu svijest koja piše o svim zločinima, ali uvijek naglašava da je srpskih zločina bilo više i da su oni bili monstruozniji. Svi su krivi, ali Srbi su najkrivlji. U svima ima krivice, ali Srbi su kolonija krivice. Čitaj Lompara, tamo ti sve piše. Valjda ćirilica neće biti problem...

Puhalo, oko moje neumiveno, nisam ja nikakav borac za istinu, pravdu i dignitet novinarske profesije (o hrabrosti i nepotkupljivosti neka sude drugi). Niti sam portparol bilo kojeg udruženja. Moraš da shvatiš da mi se nije dopalo što si napisao to što si napisao i da sam reagovao na tvoj tekst. Nemoj mi tu romantičarski mahati kojekakvim parolama koje su napravljene od istog materijala kao i tvoje pisanije. Borac za istinu? Čiju istinu, Puhalo? Moju ili tvoju? U psihologiji postoji i nešto što se zove Daning-Krugerov efekat: to je kognitivni poremećaj usljed kojeg osobe sa manjkom vještina i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom vjerujući da su njihove vještine mnogo veće nego što zaprao jesu. Mani se ti parolaških istina i pogledaj u oči Daningu i Krugeru; vidjećeš kako im se sjaktiš u zjenicama kao enciklopedijski primjer teorije.

Snažni demokratski glas Srđana Puhala rekao je da je naša prepiska završena. Divno demokratsko načelo: Prepiska, to sam ja! Pogođen u sujetno srce koje je ispunjeno nevjericom Puhalo donosi katalog naučnih radova, priznaje da je nepismen, tvrdi da mu je žao otpuštenih novinara, malo gudi o svojoj političkoj korektnosti i onda obznanjuje da je polemika gotova. Zašto, doktore? Čega ste se to prepali? Kukajući godinama nad Dodikovim totalitarizmom Puhalo ga sada uvodi u polemičko polje i određuje kada će polemika biti gotova, a kada neće.

Ako su prošli put zvona zvonila za vječnu pamjat Puhalove analitike, sada zvone za četrdesetnicu. Ukoliko nastavimo, bojim se da Puhalu niko neće doći na godišnjicu.

Naslov je, naravno, Džonijev...