Pročitah prije par dana izuzetan tekst Dajane Šiprage (Cara Dara) o političkom aktiviranju, preciznije o razlici pasivnog i aktivnog učestvovanja u političkom životu i o tome da li pasivno učešće u njemu ima mnogo smisla.

U načelu slažem se sa autorkom da naše komentarisanje i upiranje prstom iako čin političkog aktivizma predstavlja samo po sebi svojevrstan poraz zbog nesposobnosti da naše kritike i prijedloge sprovedemo i da tu pomalo podsjećamo na one na koje upiremo prstom i naravno svojevrsno odbacivanje odgovornosti.

Međutim, uzimajući u obzir sve gore navedeno htio bih ukazati ne nekoliko problema koje bi trebalo da prevaziđu oni koji žele da se politički aktiviraju ili koje mi kao društvo moramo prevazići.

U današnjem društvu Bosne i Hercegovine samim tim i Republike Srpske postoji nekoliko fenomena koji predstavljaju otežavajuće okolnosti za ulazak u politički život onim osobama koje bi donijele nove ideje i bilo koju vrstu strukturalnih reformi.

Neki fenomeni se ogledaju u lažima kojima kako društvo u celini tako i pojedinci i skupine koje smatraju sebe progresivnima ili “novim snagama” kupuju sebi mirnu savjest ali i onemogućavaju suočavanje sa problemima pa samim tim i njihovo rješavanje.

Jedan od fenomena je svakako iščekivanje “novog lica” u politici koji će svojim idejama i harizmom okupiti nezadovoljne u dovoljno velikom broju kako bi postojeću političku elitu poslali u prošlost ili makar smijenili sa vlasti.

Jedini problem sa ovom idejom je što kada se malo bolje razumili u našim uslovima skoro pa neostvarljiva.

Postoji par razloga zbog kojih ja mislim da je ta ideja skoro pa neostvarljiva.

Značajan problem sa ovom idejom je to što u glavama mnogih ona počinje i završava se sa “novim licem”, zbog toga što ogroman dio društva nije spreman da prihvati nove ideje koje bi to lice moglo da donese. U stvari “novo lice” u velikom dijelu našeg društva se odnosi na ličnost koja treba da podržava ideje koje su u našem društvu prisutne decenijama a neophodno je da je novo samo zato da bi imalo vrlinu neiskvarenosti u politici i da bi zahvaljujući tome bilo više privrženo dogmama.

Na kraju krajeva ogroman dio današnjeg društva je zadovoljan postojećim idejama i ideologijama, ono čime oni nisu zadovoljni je njihova interpretacija.

Ovakvo ograničeno prihvatanje novih lica koje svi prizivaju je samo jedan od problema, drugi čak i veći problem su prilično nerealna očekivanja od novih ličnosti (stoga nove ličnosti i nazivam Hiperborejcima).

Osim zahtjeva svojevrsne nevinost, nove ličnosti susreću se znatnim brojem očekivanja koja na neki način mogu biti u suprotnosti, a neispunjavanje jednog od njih je dovoljno da nova ličnost ne dobije podršku onih koji naizgled nestrpljivo očekuju nove ličnosti.

Taj problem visokih očekivanja se istakao na posljednjim izborima u Srbiji u kojima je učestvovalo nekoliko novih listi koje su sve prošle bez značajnije podrške iako je pola Srbije isčekivalo “nove ličnosti” što je po meni prilično apsurdno.

Komičaru Igoru Brakusu se zamerala neozbiljnost i izgleda da su svi mislili da je to dovoljna mana da za njega ne glasaju iako je po svim drugim parametrima vjerovatno bio bolji kandidat od niza osoba koje su završile sa boljim rezultatom.

Između glasanja za poznate „štetočine“, glasanja za komičara i neglasanja uopšte, da glasa za Brakusa je odabralo oko 0,5% birača.

Lista RDS-SDS koja je novac dobijen od vlade za kampanju predala u humanitarne svrhe završila je kao posljednja na izborima za republički parlament. Njihov problem je valjda bio marketing...

Lista očekivanja očekivano sadrži rad u privatnom sektoru ali i da ima i iskustva u javnim poslovima, da je mlad i da je fundamentalsta, ali i da ima nove ideje i takav mlad i fundamentalista treba da bude i iskusan i spreman na kompromis i pregovore.

Nešto nisam siguran da sve te osobine može da objedini jedna osoba.

Naravno ovo su očekivanja i zahtjevi koje imaju različite društvene grupe. Međutim, kako su mnoge ove društvene grupe prilično amorfne tako se i ovi suprotni stavovi često sudaraju unutar njih.

Na kraju, moja posljednja obzervacija se odnosi na odnos prema politici i društvenom aktivizmu koji je stvoren tokom posljednjih deceniju i po. Zahvaljujući tome što su na vlasti skoro deceniju ili nesposobni ili maliciozni pojedinci i grupe, politika je stekla u najmanju ruku loše ime, i politika i bavljenje njom je demonizovano.

I sad neko očekuje da osoba koja je USPJEŠNA u svojoj profesiji i koliko toliko poštovana počne da se bavi politikom i time ukalja i uništi svoj ugled. Zaista kako je moguće očekivati da se neko uspješan bavi politikom ako će automatska reakcija biti pogubna po ugled te osobe ?!

Druga opcija za aktivno-društveno djelovanje je djelovanje kroz nevladine organizacije. Djelovanje putem NVO-a je vjerovatno moglo da bude odličan izbor za one koji žele da se aktiviraju ali žele da se bave određenim pitanjima za razliku od političkih stranaka koje nemaju tu vrstu fokusa ili jednostavno ne žele da unište svoj ugled ulaskom u politiku.

Međutim zahvaljujući jednom broju NVO-a, njihovom djelovanju i njihovoj percepciji u javnosti došli smo do toga da su i NVO postale demonizovane kao i političke partije.

I onda se zasta nameće pitanje, na koji način bi neko mogao da se aktivira a da njegov ugled ne bude uništen, da njegovo djelovanje ima značajan efekat i da ne bude odbačen od silnih iščekivalaca Mesije. Kolike su mu šanse da ne postane izdajnik ako propagira ideje koje nisu u skladu sa vladajućim i ono najvažnije...

...da li smo mi načisto sa tim šta nama predstavlja “nova ličnost” i prihvatamo li nove ideje koje one mogu donijeti?