I odem ja tako u apoteku, kažem babi da ću se malo zadržati taman dok njih dvije popiju kavu. Odem i ja na kavu sa tim svojim drugom. Nismo se vidjeli ima sigurno godinu dana ali to su ona druženja koja bez obzira na zadnje viđenje nastave gdje su stala. Pretresli smo mi pola razreda iz osnovne škole, skoro sve razrede srednje (jer smo išli u istu srednju), ispitali se za zdravlje i ljubav…u svakom slučaju duga i berićetna kava. Pogledam na sat, već dva sata mi tu meljemo. Mislim se ja da je red da se vratim kod babe, da je Škiljava svoju kavu popila i da su probistrile što su imale.

Ha, mislila se ja ali pogrešno! Dođem nazad kod babe kad Škiljava još sjedi i to u identičnoj pozi. Isto me onako i skenira samo sad sa manje uzbuđenja. Dam ja babi kesicu sa ljekovima i poče ona: “E ove su kad mi se noge ohlade”, u žargonu poznate kao veselice,”ove su da bolje mislim”, Ginko biloba, “eeee, ove vitamine pijem za srce”, magnezijum…i nastavi ona tako kutijicu po kutijicu da vadi i objašnjava. Shvatim ja da od svih tih, što ona veli, tableturina, više od pola su vitamini. Baba k’o dijete u razvoju. Za to vrijeme, Škiljava gleda TV koji je pojačan kao da se u najmanju ruku, gledaoci nalaze u hodniku iza zatvorenih vrata. Dreči ona spikerka o nekom zlu u državi, a baba cvrkuće o svojim ljekovima. Svako svoj posao radi. Ja onako sjedim, gledam u jednu, pa u drugu, pa pogledam i TV, ne znam šta bi. Ne vrijedi mi pričati jer bih se morala derati, a ne mogu reći da utišaju jer je Škiljava gost. Završi baba sa revidiranjem kesice iznenađenja (i račun je ona snimila, pitala me u koju sam ja to apoteku išla jer je račun manju nego inače…) pa sjede i ona da gleda TV.

Sjedimo nas tri tako, ja ćutim, a baba svako malo ubaci: “Lažuuu!Kako imaju obraza! Sve lažu!”, Škiljava se onda okrene, pogleda babu, klimne glavom, pa opet nastavi gledati TV.Trajalo je to dobrih pola sata…

Kad je emisija završila, Škiljava se lagano protegnu pa veli:”Odo’ i ja malo svojoj kući.”, a baba k’o prava domaćica kaže:”Sjedi.”. “Neću vala, odo.” i ode ona…

Kako Škiljava izađa, baba utiša TV i poče postavljati ručak sve uz brondanje: “*ebo je pas! Dođe mi ovako svaki drugi dan pa ne zna otići! Znaš kad je došla danas? U pola 12. Ja već ogladnila al’ neću da je pitam ‘oće li jesti. Neću da je navađam. Dosta joj kava i keks. Ima ona i sina i snaju i unuke ali dođe opet kod mene pa sjedi ovako. Juče sam nakast otišla kod Mlađe na kavu kad je rekla da će doći, a znaš mene, ne idem po tuđim kućama.” Broji baba, ne zaustavlja. Počela je jesti ali i dalje priča:”Šta će mi ona? Ajd da dođe jednom u 10 dana, al’ svaki drugi dan. Na glavu mi se popela. Stara sam ja. Ne mogu ja svakog trpiti.”, pa se zabavi oko nekog lista kupusa i onda nastavi, “a znaš šta je bilo neki dan? Došla ti ona kod mene, a navratila i ona izbjeglica, znaš ona, jadna, što nije dobra. Ja šta ću, počastim i sve, i odoše one. Otišla ja svojim poslom, kad eto ti ove ide sa Todom”, a Tode je inače komšija, druga kuća od nas, ” ide Tode gura bicikl i ide ova bika kraj njega…” i ispriča meni baba lijevčansku verziju la Usurpadore. Todinog sina žena napustila. Nešto se, veli baba, nisu slagali, “budale, nakon 15 godina braka i dvoje djece”, i ona njega ostavi. I, veli baba,” Tode čuo da je ova bika pričala nešto o njegovom sinu i kad je vidio da je ona prošla ulicom on brže-bolje za njom.” Vratio je Tode Škiljavu kod babe da se istjera na vidjelo ko je o kome šta pričao. Baba kaže:”Ih! Ko da je meni do Tode i njegovog sina. Ja “a” nisam rekla.” Jedva se to riješilo. I kaže ona:”Ide Tode juče na biciklu i pozdravlja k’o da ništa nije bilo. A onu ću biku, izbjeglicu, otjerati idući put kad dođe! Još se ja čudim što će ona pitati za Todinog sina…”

Eto tako, kod babe uzbudljivije nego kod mene.