Dođem ja neki dan kod svoje babe. Samo da naglasim da je nikad nisam zvala “baka” već oduvijek baba. Ne bi joj ni stajalo to “baka”jer ona prava baba – priča previše, sve je zanima, odlično kuva ali ne zamara ljude oko sebe sa tim, samostalna (vidjećete kasnije šta mislim pod tim), prgava, ponekad i svadljiva, pije tablete za živce (kaže, ohlade joj se noge pa mora) ali pored svega toga prava je mudrijašica.

Od kako je đed (đed je isto oduvijek bio đed, nikad “deda”, “deka”, djed”…Bože sačuvaj) umro, baba je sama pa se baš obraduje kad dođem. Pokucam ja, jer je baba stalno zaključana od kako je sama jer ima raznih lopovluka na ovom svijetu, vidjela na Dnevniku. Eto ti nje, otvara. Izljubile se mi, obradovala se ona, čak se malo i “popravila”.

Na moju radost vidim da nije sama. U dnevnoj sobi sjedi druga baba, kava se puši, keks je tu, ma sve puca od teferiča.

Ta druga baba je bila isto interesantna. Onako sitna, nagluva, utonula u trosjed, škiljila u mene odmjeravajući sve, a kako ne čuje dobro malo galami kad priča.

Nacilja ona mene onim uškiljenim okom pa poče:”Vide Daje, vide Daje!” , galameći k’o da sam u najmanju ruku u hodnik izašla i zatvorila vrata, “došla svojoj babi!”, a ova moja dodaje:”Došla moja Daja!” Mantrale su one tako moj dolazak jer ako ne ponove nešto bar dva puta k’o da nisu ni rekle. Kad su potvrdile da sam došla, bila sam interesantna još malo jer mojoj babi zazvonio mobilni. Da, da, mobilni.

Dok je još đed bio živ, shvatio je prednosti mobilne telefonije, pa recimo on ode na pecanje a baba ostane kod kuće i onda on nju nazove da je čuje. Zanemarujući đedovu fascinaciju modernom tehnologijom moglo bi se reći da je bio romantičan na neki svoj, đedovski način. Uglavnom, pošto su oboje shvatili da dopuna od 5 KM traje skoro mjesec dana, a da za fiksni telefon moraju plaćati pretplatu zvali ne zvali, odlučili su da ” ne daju lopovima ni marke” pa je tako fiksni telefon odjavljen. Tako ti je mojoj babi ostao mobilni kao jedini način komunikacije…i zazvoni on i zvonio je malo duže dok je baba uciljala dugme koje treba pritisnuti.

“Ko je to?”, javi se ona. “A tiiiii si, Anđoooo!”, poče i moja baba da galami ko da je Anđa u dvorištu. Nastavi se onda dovikivati malo o zdravlju, malo o tome kako je zvala Anđu a ona se, eto, nikako ne javlja. Onda je počela priča o aktuelnostima: “Nasadila sam i ja svoju” (kvočku je l’), ” i imam tri pjetlića”…”bogam kod mene nose” i shvatim ja da to uopšte nije bezvezna priča jer baba priča o svojoj ekonomiji. Ništa to nije bilo više smarajuće od onih priča u kancelariji ” pa da skinulo mi 100 maraka zbog par dana bolovanja” ili “nije još bio topli”…Anđa izgleda neto razvezla o svojoj ekonomiji, socijalnom statusu, čemu već, pa je uslijedio niz “da, da…da, daa, da”. Dok je njena škiljava drugarica i dalje nepomično sjedila sa rukama u krilu pomalo se naginjući u stranu ne bili pročitala babi sa usana o čemu ona to toliko priča. Ha, al’ nije moja baba od juče, kad je vidjela kako je ova cilja, okrenu joj baba leđa! Što bi mi, kao mladi, rekli, baba je iskulira! Baba je nakon podužeg dadakanja, zaključila: “Anđo, čuješ, zakolji ti njega. Kad pjevac krene na gazdaricu, teba ga odma’ zaklati. *eb’ ti to!” Onda je pao dogovor o druženju, tj. baba je pozvala Anđu u goste, jer neće ona da smeta po tuđim kućama i lijepo se pozdraviše.

Onda se baba okrenu Škiljavoj, pa reče:”Anđa.” Škiljava će na to:”E!” I onda su razvezle o tome koga Anđa ima, kome će ostati kuća kad umre, pa su se dotakle i neke snaje Anđine koja se razvela i ostala sama sa dvoje djece i kreditom, pa kako su joj dobre te curice jer ona radi noćnu, jer šta će jadna, mora krediti vratiti…i razveze se priča bez kraja i konca. Ja već ljubomorna što mi je Škiljava ukrala babu, pa k’o dobra unuka priupitam treba li otići šta kupiti. Baba odmah isuka nekoliko poklopčića sa kutija od ljekova da časkim trknem do apoteke. Taman, odoh ja srknnuti kavu sa drugom iz osnovne dok ove dvije ispredu svoje, a možda Škiljava i ode.

Na izlasku iz kuće, veli meni baba:”Sine, kupi mi i banana, one imaju ono za kosti.”

Izlazim ja tako iz kuće, a na zidu verande još uvijek stoji đedova smrtovnica. Na slici on, malo iz mlađih dana, možda je imao 50ak godina, a umro je u 77. nasmijan, gleda u stranu, a frizura u stilu Elvisa, malo uzdignuta naprijed a sa strane zalizana. Đed šmeker.

Idem ja tako i kao da mi je neko odjednom sve fino objasnio. Baba je nakon đedove smrti puna želje za životom. Uvijek sam mislila da je ono fraza “e još da mi je…” pa sad šta god, bilo vidjeti da završiš fakultet, udaš se, rodiš itd. jer kao, šta to baba ima od života. Bolesna, stara, nema društva, jedino što Dnevnik pogleda.

E, kako sam ja zelena.

Dabogda i ja bila pametna k’o moja baba.

p.s. Ima i nastavak kad sam se vratila iz apoteke…ali ne da mi se više kuckati.

preuzeto sa: karadara.net