Klimakterična druga mladost biznis magova i superstarova iz doba vječne balkanske tranzicije je rijedak fenomen; zaslužuje da ga za nekih 10-ak godina ekipa psihijatara dobro analizira i razmontira na proste činioce. Dok se taj proces ne završi, danas ćemo vam prenijeti neka naša zapažanja o homo tranzicionikusu; novoj kategoriji homo sapiensa i moralnoj vertikali koja manjinski vlada ovim prostorima,

Homo tranzicionikus u poslu

Za neke od njih se tranzicija nikad nije završila; svoje biznise i dalje zasnivaju na poznavanju lokalnih prilika i loto kombinacija (podrazumijeva se sedmična “sedmica”, naravno). Glavna komparativna prednost ovih pečuraka tranzicione kiše je ta što ne prezaju ni od čega da dođu do moći. Snaga njihove moći je obrnuto proporcionalna snazi važeće ekonomske logike koja je, gle čuda, već opisana u nekim tamo knjigama.

Ipak, koliko god se trudili da ne čitaju, ne ulažući u sebe i razvoj biznisa, nekima se baš i nije posrećilo u poslovnom životu. Firma im je u blokadi, kasne sa platama, banke im ne daju kredite, dobavljači im ne isporučuju robu, država ih odra od poreza, moraju da plate i neke usluge. Nije im lako, sigurno. Svi ih cimaju, pitaju oće li platit’ što. Naučili su da igraju poker čime su poslovno blefiranje; kad imaju loše karte, guraju all-in kako bi impresionirali ostatak ekipe sa poslovnog stola. Prođe jednom, dva puta; kako igraju protiv matematički dokazane teorije vjerovatnoće, neće im baš svaki put proći blef. Iako oni misle suprotno; jer su, naravno, vazda znali da nije sve ka’ što piše u te knjige.

Ti poslovni pokeraši se nikad nisu zamislili i zapitali da li su oni krivci za stanje u kome im se firma nalazi. Njima je svako treći kriv, samo ne oni. Poslovni moral im daje za pravo da optuže svakog za svoje lične neuspjehe. Omiljeni izgovor im je da ih je neko zajeba’ (da oprostite na izrazu). Kafana im je zamijenila radno okruženje jer nemau kancelariju; gazda ima najnoviji pametni telefon koji mu služi za pozivanje dva broja (za ostale ima sekretaricu). Smara ga što baš mora sve da plati; zna da je najpametniji i da drži ljude na telefon da mu završe posa’. Na poslovnim sastancima je nervozan, mršti se dok priča; ruke drži u trouglu, pametuje brkajući padeže i infinitive. Ne sluša nikoga, viče uprazno ka’ navijen. Najbolje se snalazio kada je porez plaćao prema neformalnom Zakonu o odokativnom porezu. Konkurenciju prezire, radnike na plaća, bavi se visokom politikom. Maše crnogorskom zastavom, a ne plaća porez. Otvara firme, zadužuje ih, ne plaća nikome ništa, zatvara firme. Čarobnjak.

Homo tranzicionikus privatno

Homo tranzicionikus ima nekoliko ljubavnica; nepca su mu postala dovoljno osjetljiva da pijucka samo strana vina (gajba Nikšičkog je pluskvamperfekat iz rane mladosti kada ga nije bilo briga za manikir), zato i ima privatnog somelijera. Obožava da se kocka, voli da putuje samo do Budve i Beograda, familiju zove samo kad mora da smiri strasti između zavađenih polova. Visi na Fejsbuk kad je u kancelarij, zavidi uspješnim ljudima na unutrašnjem miru, sreći, kreativnosti. Za njega te kategorije ne postoje iz jednog prostog razloga – ne mogu se kupiti novcem. A ni parama. Čak ni debitnom karticom. Onda mu i ne trebaju, čoče.

Njegova omiljena knjiga je bestseler Marijane Mateus, prijemčivog naslova “Amouage”. Posebno mu je drag sljedeći pasus: “Izranjam iz tvog privatnog aviona osvežena, namirisana, volumizirana. Na sebi imam beli šorts, paučinastu šarenu tuniku, sandale sa vrtoglavim potpeticama; govoreći jezikom supermakreta – totalno sam jestiva i isto toliko hot. Svojim izgledom jednostavno pripadam tom divnom morskom mestu. Ponovo sam u filmu uživo i trudim se da sto bolje odigram ulogu koja mi je dodeljena.” Marijana, Marijana, volumiziraj nas vrtoglavo u avionu parkiranom pored ogromnog supermarketa na pjenu od mora; budi naša vruća jestiva breskvica i pripadaj nam svima nonšalantno.

Iskreno pišući, panika nas hvata; polako shvatamo da je homo tranzicionikus u stvari – umjetnik, stvaralac, pregaoc, intelektualac, ljubavnik, emotivac, džentlmen, državnik, tautolog, apologeta! Kakva greška u konstrukciji, sve do poslednjeg pasusa; hvala Marijana što nam otvori oči… Trep, trep.