Veoma često čujem propagandni slogan- Rusija nam nikad nije pomogla. Ovaj ostatak nekadašnjeg propagandnog aparata nam se i danas servira sa istom strašću.  U ovom tekstu možete sami da zaključite šta je pozadina ovog slogana i same propagande. Moj cilj je da dematujem osnovnu laž gore pomenutu- a to je da nam Rusija nikad nije pomogla. U daljem tekstu sam naveo određene događaje koji su bili presudni za naš narod i naš opstanak. Ono što je iz svemira vidljivo jeste uloga Rusije u tim događajima.

Bukureštanski mir 1812.godine

Mirovnim sporazumom potpisanim 18. maja 1812.godine u Bukureštu, poznat kao Ugovor iz Bukurešta, okončan je rusko-turski rat, započet  1806.godine. Sporazum je potpisao ruski komadant Mihail Kutuzov, a car Aleksandar Prvi ga je ratifikovao dan prije nego što je počela Napoleonova invazija na Rusiju

Uslovima sporazuma dozvoljeno je da Rusija anektira istočnu polovinu kneževine Moldavije, Besarabiju kao i da  Rusija Turskoj ustupi  okupiranu  Vlašku i ostatak Moldavije. Rusija je dobila pravo trgovine na Dunavu. U Zakavkazju, Turci su se odrekli svojih ambicija nad zapadnom Gruzijom.

Poseban dio sporazuma se odnosio na Srbiju jer je ovim sporazumom okončan Prvi srpski ustanak i definisani uslovi mira pod garancijom Rusije. Po osmoj tački toga mira, Rusi su obezbjedili amnestiju i autonomiju za Srbe koji su se bunili protiv Turaka, a turski garnizoni su dobili kontrolu nad srpskim tvrđavama,  te je definisano da se Turci vrate u Beograd i ponovo upravljaju Srbijom.

Implementacija sporazuma je bila teška jer ustanici nisu prihvatili sve uslove. Brojni sporovi su opstruisali provođenje tačke 8. Bukureštanskog mira te su kao odgovor na postojeće stanje  turske trupe naredne godine napale Srbiju sa svojom kompletnom udarnom snagom sastavljenom od tri vojske koje su zajedno brojale četvrt miliona vojnika. Otpor je slomljen 7. oktobra 1813.godine kada Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala prije izbijanja ustanka 1804.godine.

Nagovještaj kraja teškog stanja u kojem su se našli poraženi Srbi dolazi sa ruskim pobjedama nad Napoleonovim armijama. Tako ohrabren ruskim uspjesima prota Mateja Nenadović šalje molbu ruskom caru Aleksandru da se Srbija pripoji Rusiji ili da dobije položaj kakve su imale Moldavija i Vlaška pod ruskim protektoratom. Odnosi između Porte i Srba su se još više zaoštrili. Uprkos obavezama koji su za Turke proizilazile iz osme tačke Bukureškog mira, turska uprava u Srbiji je dalje nastavila sa dahijskim načinom vladavine, nasiljem, nacionalnim ugnjetavanjem i ekonomskom eksploatacijom.

Upravo zbog takve situacije izbilo je nekoliko buna, da bi u jesen 1814. godine, u okolini Čačka spontano izbila prvo Hadži Prodanova buna, a nakon njene propasti, na  Cveti 12. aprila (23. aprila po gregorijanskom kalendaru) 1815. u Takovu  buknuo Drugi srpski ustanak.

Jedrenski mir 1829.godine

Oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imale onaj intezitet i one razmjere kao u Prvom ustanku. Dosta je uticala i situacija na ruskom frontu i Napoleonov poraz; postojala je mogućnost ruske intervencije na osnovu osme tačke Bukureškog ugovora, pa je Porta započela pregovore sa Srbima.

Pregovori su vodili zaključivanju usmenog dogovora između Marašli Ali-paše i Miloša 25. oktobra 1815.

Poboljšanje geopolitičke pozicije Srbije nastupa ruskom intervencijom na strani Grčke tokom pomorske bitke kod Navarina (današnji Pilos) kada združene snage uspjevaju da unište Tursku sredozemnu flotu i utiču na ishod rata za nezavisnost Grčke.  Sultan  Mahmud II, zatvara  Dardanele za ruske brodove i opoziva  Akermanov dogovor o slobodnoj plovidbi, čime i formalno počinje rusko-turski rat. Ruske trupe ulaze u Vlašku i bez većeg otpora zauzimaju gradove Brailu i Bukurešt. U junu 1828., glavne ruske snage, pod vodstvom cara Nikolaja I., prešle su Dunav i ušle u Dobrudžu.  U julu  Rusi pokreću veliku ofanzivu preko Stare Planine na Trakiju i Tursku. Za redom padaju utvrđenja na putu za Carigrad- Šumen, Burgas i Jedrene. Ruske trupe na 68 km od Carigrada zaustavlja ponuda za mir od strane sultana Mahmuta II.

Jedrenski  ugovor o miru su  potpisali predstavnici Rusije i Osmanskog carstva , sa Ruske strane Aleksej Orlov i Fjodor Palen, a sa Turske Mehmed Sadik i beg Abdul Kadir.  Ugovor je  potpisan 2. Septembra 1829. i njime je okončan Rusko-turski rat (1828—1829). Ugovor je imao 16 tačaka.

Prema ugovoru  Otomansko carstvo moralo je Rusiji dati deltu Dunava, a Rusija je vratila  dio obale Crnog mora od delte reke Kuban. Grčka je dobila nezavisnost, ali je bila dužna plaćati danak sultanu dok je Rusiji dozvoljeno da zauzme Moldaviju i Vlašku, kojima je data autonomija ali su formalno ostale pod sultanovim suverenitetom). Uz to je Osmansko Carstvo moralo platiti veliku ratnu odštetu.

Ovim ugovorom, Rusija je izdejstvovala  autonomiju za Srbiju  i Srbiji je dozvoljeno joj  da anektira šest nahija koje su tokom Prvog srpskog ustanka osvojili srpski ustanici.

Početak velikog rata

Kao odgovor na sarajevski atentat na prestolonaslednika K und K monarhije, Vidovdana 1914.godine, nastala je „julska kriza“ t.j. diplomatsko manevrisanje između Austro-Ugarske , Njemačke , Rusije, Francuske i Velike Britanije.  Kriza je nastala Austro-ugarskim ultimatumom  Srbiji, odnosno serijom od deset neprihvatljivih zahtjeva Srbiji sve sa ciljem da se izprovocira rat sa Srbijom.  Kada je Srbija pristala da samo osam od deset zahtjeva , Austro-Ugarska je objavila rat 28. jula 1914.godine
Rusija, ne želeći da dozvoli da Srbija bude pregažena, već 29.jula naređuje djelimičnu mobilizaciju. Njemačka kao odgovor naređuje opštu mobilizaciju 30. jula , što čini i Rusija  pokretanjem potpune mobilizaciju istog dana.  Njemačka šalje  ultimatum Rusiji da  demobiliše svoje trupe u roku od 12 sati ili će se suočiti sa ratom .  Rusija nudi pregovore  o uslovima za demobilizaciju, koje Njemačka odbija objavljujući rat Rusiji 1.avgusta1914.godine.

Njemački ratni plan  oslanjao se na brzu invaziju Francuske u cilju eliminacije pretnje na Zapadu prije pohoda na Rusiju. Tako Njemačka napada Luksemburg 2. avgusta , a 3. avgusta objavljuje rat Francuskoj . Dana 4. avgusta , nakon što Belgija odbija slobodan prolaz njemačkim trupama Njemačka objaviljuje  rat Belgiji. Velika Britanija, kao garant belgijske neutralnosti, objavljuje  rat Njemačkoj 4. avgusta 1914

Početkom avgusta 1915, posle napada Njemačke na Rusiju, čitan je ukaz cara Nikolaja II Romanova, u kome je, između ostalog, stajalo: “Držeći se svojih istorijskih tradicija i jednaki verom i krvlju sa slovenskim narodima, Rusija nije nikad bila ravnodušna prema njihovoj sudbini. Naročitom snagom solidarnosti probudila su se osećanja ruskog naroda prema Slovenima poslednjih dana, kad je Austro – Ugarska postavila Srbiji zahteve koji se ne mogu primiti od strane nijedne nezavisne države“.

Lađa francuska

Kada su srpski vojnici nakon albanske golgote stigli na obalu Jadrana čekalo ih je ogromno razočarenje: saveznici nisu poslali brodove koji je trebalo da vojsku prebace na oporavak u Grčku. Vojska, gladna i iscrpljena, bila je u očajnom položaju. Prestolonaslednik Aleksandar piše pismo caru Nikolaju i moli ga za intervenciju kod saveznika. Car mu je odgovorio: “Sa osjećanjem bola, ja sam do skora pratio odstupanje hrabre srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru …. Pobjeda nad neprijateljem i Vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srpskom Narodu utjeha za sve što ste preživjeli.“

Naravno, car je odmah intervenisao kod saveznika, tražeći pomoć za evakuaciju Srba sa albanske obale. Ruska Vlada je 19. decembra 1915. izjavila da će u pitanje dovesti savez sa Engleskom, Francuskom i Italijom ako se Srbima hitno ne pomogne. Petar Opačić piše: “U međuvremenu u Parizu i Londonu primljen je demarš cara Nikole Drugog u kome je zahtevano „da treba hitno spasiti junačku srpsku vojsku, koja će, u to ne sumnjam, kasnije predstvaljati veliku pomoć u ostvarivanju opšteg cilja“.

Posle ultimativnog zahteva upućenog predsedniku Poenkareu i kralju Džordžu Šestom, francuska Vlada je inicirala slanje note vlada triju sila vladi u Rimu da se bezuslovno mora solidarisati u pružanju pomoći Srbima.

Shvatajući svu ozbiljnost ruskog zahtjeva, francuska Vlada je preuzela na sebe, a to je bila želja i srpske vlade, glavnu ulogu u spasavanju srpske vojske, te je odlučila, ne konsultujući Italijane i Engleze, da zaposedne Krf, i da se na tom ostrvu, koje je udaljeno svega 60 milja od albanske obale, koncentriše sva srpska vojska radi reorganizacije i oporavka“.

Događaje iz novije istorije nisam u ovom tekstu uzimao u obzir. Nekom drugom prilikom.U svemu ranije napisanom svakome koj je iskren jasno je da su nam Rusi pomogli i da su nas zadužili. Neki će reći – baš su se pretrgli. Ja bih rekao neka se i drugi toliko pretgnu pa da ih uvažimo. Neki će reći to nije dovoljno. Ja bih rekao zahvalnost je vrlina.

Izvori:Encyclopaedia Britannica; Dr Predrag Pejčić: Poslednji ruski car / Romanovi i Srbi; Petar Opačić:Srbija između Antante i Centralnih sila 1915-1917; Wikipedia.