Kada je pre više od 20 godina proglašen kraj istorije, u sklopu iste akcije ideologije su, kao takve, otpravljene u istoriju. U post-svetu navodno je ostao samo zdrav razum i nauka, ništa što bi se moglo nazvati, do juče pežorativnim, nazivom ideologije. Nevolja je u tome što je ovaj zahvat bio tipični ideološki zahvat: svaka ideologija pokušava da završi istoriju sa sobom, a da svoje stavove proglasi za potpuno racionalne, naučne, moralne ili šta god.

Posledica ovog zahvata je i to da se formalno znanje o samoj ideologiji izgubilo. O ideologijama – marksizmu i fašizmu – pričalo se sadržinski, a najviše do čega se došlo u formalnoj analizi je da su one jedno te isto. Tako smo došli u sadašnje stanje ideološkog slepila. Ja sam pokušao da intervenišem makar u domaće stanje pre 5 godina knjigom „Postideologije“, ali ona nije mogla da probije ideološki mrak. U toj knjizi se govorilo o osnovnoj ideologiji današnjice – (neo)liberalizmu – pod oznakom „dosledni liberalizam“, ali se nije podrobno razlikovao realni i idealni oblik ideologije, mada se u onoj „doslednosti“ krila jača posvećenost ideološkom idealu.

Danas se ispostavlja da je ova razlika korisna za unošenje nešto svetlosti u sadašnju fazu rasprave o neoliberalizmu, koja se polako pomalja u javnosti, mada je još uvek u rudimentarnom stanju, što se vidi iz još uvek aktuelnih izraza „neoliberalizam – ma šta to značilo“. Nego da pređemo na stvar: ko su realni a ko idealni ideolozi?

„Idealni“ ideolozi su osobe koje su jače posvećene idealu ideologije. Logički ga bolje poznaju, zbog toga što otkrivanje ideološke istine smatraju i svojim individualnim postignućem. Misle da ideologiju treba dosledno primeniti i spremni su da to urade. Za njih je sama ideologija identična sa ideološkim idealom. U slučaju neoliberalizma, to je ideal potpune privatizacije, privatizacije svega osim retkih i problematičnih „prirodnih monopola“. Oni su skloni da kažu kako neoliberalizma „nikad nije bilo“ ili kako u Srbiji „nema ni n od neoliberalizma“, zbog toga što ideal potpune privatizacije još nije ostvaren – još uvek ima previše države. Zbog istih razloga odbijaju svaku odgovornost, vlastitu i vlastite ideologije, za sadašnje stanje: ona još nije realizovana, pa ne može biti ni odgovorna za krizu. Opet, zbog istog stava ovako shvaćena ideologija ne može biti iskustveno dovedena u pitanje i teško se uopšte, u okvirima samih ideologa, može kritikovati. Njena se realizacija iščekuje i prati izrazima da su „reforme“ u pravcu ideala „nužne“, „neminovne“ itd. Ne treba mnogo da se zaključi da je idealni ideolog kod nas Radulović i njegovi saradnici, više teorijski nastrojeni ekonomisti. Od stranaka, LDP i Nova stranka imaju eksplicitniji neoliberalni program i pokazuju volju da jače i brže ostvaruju ideal. I pored ove sličnosti, Radulović, LDP i NS nisu ni pokušali da na ovim izborima brane  svoju doslednost zajedno, ali o tome ćemo kasnije.

O idealnim ideolozima sada još samo ovo: kada idealni ideolozi tvrde da neoliberalizam ne postoji zato što nije realizovan ideal privatizacije, ukinute sve subvencije itd, to je kao da neki komunista tvrdi da komunizam nikada nije postojao u realnosti jer nikada nije bio realizovan ideal potpune solidarnosti „svakome prema potrebama, od svakog prema mogućnostima“. Međutim, svi znamo da je realni komunizam, odnosno, „realni socijalizam“ postojao. Tako i danas u Srbiji postoji i neoliberalizam u realnosti i realni neoliberalizam kao ideologija i naravno realni ideolozi.

Kako im i samo ime kaže, realni ideolozi ideologiji pristupaju realistično. Oni je najčešće poznaju iz druge ruke, a prihvatili su je zbog toga što je to zahtev vremena. Pristaju na osnovne postavke ideologije, ali su manje spremni da se posvete njihovoj brzoj realizaciji. Za ovo odlaganje najčešće koriste izgovore „brige za ljude“. Kod nas su eksplicitni realni neoliberali Vučić i Dačić koji imaju upravo ova opravdanja: „Reforme ne smeju da jedu ljude“ „Ne smemo gaziti preko ljudi“. Ali, to ne znači da oni nisu neoliberali: najavljuju „bolne i teške reforme“,  u koje će ući „svom snagom“, iste one reforme koje bi doslednije i brže realizovali idealni neoliberali. Isto važi i za ostale naše stranke. Idealni neoliberali najčešće nemaju razumevanja za realne neoliberale, zovu ih „kočničarima reformi“, ali to je prestrog stav. Iako se ideal ne realizuje odmah i dosledno, on se ipak realizuje. Kao što je socijalizam podržavio sredstva za proizvodnju u skladu sa svojom ideologijom, tako je i neoliberalizam privatizovao fabrike u skladu sa svojom. Dakle, realni neoliberalizam je svako delovanje u skladu sa osnovnom matricom država -, privatni kapital +. Iako još nismo realizovali ideal i na vlasti imamo realne a ne idealne neoliberale, oni ipak najavljuju „uvođenje tržišta u obrazovanje“, promene Zakona o radu, privatizaciju medija itd. Svaki put kada čujete „moramo da sprovedemo reforme“, „reforme su neminovne“, „svom snagom u reforme“ realni neoliberalizam je tu, ma kako se idealnim neoliberalima činilo da ga nigde nema.

I ne samo to, i kada realni neoliberal tipa Dinkića najavljuje subvencije u svim oblastima, on krši samo pravila idealnog neoliberalizma, dok je sasvim u skladu sa realnim. Subvencije su ovde pokloni javnog novca privatnim firmama, što ne može biti više u skladu sa neoliberalnom šemom (uz nešto minimalnih poklona i za građane, realno je i da se mora čuvati neki socijalni mir).

Ako na ovaj način razdvojimo realne od idealnih neoliberala, vidimo da su sukobi i bure na našoj političkoj sceni, ma koliko izgledali žestoko, zapravo sukobi u okviru iste ideologije, istog sistema. Zbog toga bukvalno sve političke stranke najavljuju donošenje Zakona o radu, bez ulaženja u detalje, uz nijansiranje na ovom ili onom mestu. U tom pogledu, Radulović je zaista „najidealniji“ političar jer je on stao iza ideje koja je određena.

Međutim, kao što smo videli, realni ideolozi nisu dobro dočekali ovaj pristup. U skladu sa opštim političkim principima u Srbiji, oni više vole neodređenost, nego određenost. Apstraktno gledano, u tom pogledu je Radulović osveženje. Problem je u tome što je sama ideja za koju se on zalaže problematična, s tim da smo mi još miljama daleko od toga da o tome raspravljamo, mada je dobro da je ta ideja, i zbog delovanja Radulovića, danas bar malo određenija.

Umesto rasprave, kod nas je odnos realnih i idealnih ideologa određen nekim  opštim političkim apriorijem koji bi se najkraće mogao opisati ovako: Svaki realni ideolog treba svog idealnog manjeg partnera (s tim da ne sme biti predosledan poput Radulovića). Odnosno, svaki pragmatičan (u uobičajenom smislu), realističan političar treba nekoga da mu obezbeđuje moralni alibi, nešto aure doslednosti. Doduše, i svaki idealni političar treba svoga realnog jer jedino ovaj drugi ima popularnost, infrastrukturu i mogućnost da realizuje ideologiju. U ovom odnosu su bili Vučić i Radulović, a još uvek su Đilas i Živković, Čedomir Jovanović i Žarko Korać itd.

Sve naše svađe su, dakle, svađe u porodici.

(tekst preuzeli sa www.dvogled.rs uz odobrenje autora)