Izreka “kadrovi rešavaju sve” potiče od J. V. Staljina i tumači se kao svedočanstvo o sistemu u kome ne vladaju pravila i zakoni nego sve zavisi od volje vladara i spretnih poslušnika. Nego, da pustimo sada staljinistički sistem i vratimo se u sadašnjost – neoliberalnu ili partikularističku sadašnjost, pošto se neoliberalizam u stvari i svodi na partikularizam. Da li i u ovom novom sistemu kadrovi rešavaju sve, odnosno, da li i njegovo funkcionisanje počiva na arbitrarnim kvalitetima i arbitrarnoj volji pojedinaca? Sada nam idu i izbori na kojim se, naravno, biraju kadrovi, s tim da bi iza njih trebalo da stoji i neka politika, koju će oni navodno realizovati. Da li je ta politika bitna ili je bitno samo da izaberemo nove-stare gospodare Srbije i oslonimo se na njihove kvalitete?

Verovali ili ne, i ovaj naš sistem počiva na kadrovima i to na strukturan, a ne samo slučajan ili trivijalan način. Sigurno ste primetili kako se u političkom diskursu suprotstavljaju političari i “stručnjaci”. Stranke se reklamiraju tako što tvrde da imaju više “stručnih ljudi” ili generalno obećavaju da će umesto političara o svemu odlučivati struka i stručnjaci. Doduše, ovo doba “struke” nikako da konačno dođe. Još uvek se smatra da je sve u rukama partija i političara. Prava zagonetka sistema otkriva se kada se uzme u obzir da su jedino političari u demokratskom sistemu ovlašćeni da odlučuju i da bi stvarno prenošenje odlučivanja na stručnjake bilo narušavanje sistema, s jedne strane, ili, ukoliko to prenošenje nije stvarno, priča o njemu bi bila samo zgodan paravan za politiku. Svemu tome treba dodati da stručnjaka ima raznih sa raznim idejama i da među njima treba izabrati one koji će preuzeti ulogu “stručnjaka”. Još je zanimljivo i to da, iako sve navodno počiva na stručnjacima, ni oni ni sistem ne neguju kvalitete i ne insistiraju na kontekstu koji bi trebalo da prati svaku struku: na otvorenosti, raspravi, argumentaciji i sličnim stvarima. Drugim rečima, naši “stručnjaci”, zauzeli su autoritarno mesto u autoritarnom sistemu. Pa i to samo da bi bili paravan političarima. Sve što je od struke tu ostalo je etiketa i arbitrarna moć, kao nekada. Što se vidi i na rezultatima i stalnoj žalopojki kako “stručnjaci” ipak još nisu došli do izražaja.

Osim stručnjaka, i političari igraju značajnu ulogu u sistemu. Povodom značajne popularnosti jednog od političara, potpredsednika Vlade Vučića, počeo se pričati i o „kultu ličnosti“. Velika popularnost zasmetala je mnogima, ali je manju zabrinutost izazvala činjenica da bi i bez te velike popularnosti sve počivalo na „ličnostima“. Sve stranke su nam još uvek liderske. Kod političara se hvale lične osobine: danas je najpopularnija „energija“. Još uvek se svi žale da za ove ili one reforme ne postoji „politička volja“. U sadržaj reformi se ne ulazi, svi znamo šta „mora“ da se uradi, samo nam fale ličnosti koje će to provesti, a smeta nam ako te ličnosti nisu naši favoriti od ranije. Ne razmišlja se o tome da je i popularnost A. Vučića rezultat autoritarne kulture koja se ispoljava kroz čitav sistem, a ne samo kroz tradicionalne navike i potrebu „naroda“ za vođom.

U sistemu postoji i mesto koje se obično ne primećuje, a takođe referira na ličnosti izuzetnih moći. Najavljene promene medijskih zakona nalažu „izlazak države iz medija“, ali država neće sasvim otići: „nezavisne i stručne“ komisije odlučivaće „prema projektima“ kome ide državna pomoć (ne pitajte me odakle tolika državna pomoć u „tržišnom“ sistemu). Do ovih komisija ćemo doći ovako: najpre ćemo tražiti da se država povuče iz medija zato što su svi političari krumpirani i „nestručni“ (s njima smo izbacili i sve građane kao nekompetentne, jer su glasali za te političare). Zatim ćemo isključiti i sve partikularne subjekte na tržištu koji su dužni da slede samo svoj privatni interes. Ali tu, među njima, postoje div-junaci – nezavisni i stručni pojedinci koji mogu da očuvaju nepristrasnost i nekorumpiranost sistema. I njih doduše biraju stranke u skupštini ili udruženja, ali njima to ne smeta. Kada ih izaberu, oni se obično povlače u anonimnost, jer ih, osim stručnosti, krasi ih i skromnost i samozatajnost. Da nije njih, svi ovi drugi činioci, političari, „poslodavci“i ini, potpuno bi prilagodili sistem svojim partikularnim ciljevima.

Ima još jedna specifična osobina ličnosti koja je danas možda najtraženija: moći živeti u stalnom paradoksu, a da vam to ne smeta. Tako je naš političar uveren da su svi političari korumpirani i da brinu samo o partijskim interesima – osim njega. Stručnjaci ne veruju u objektivnost i nezavisnost, ali rade u „nezavisnim“ telima, medijska udurženja traže da se država povuče iz medija, a onda traže njenu pomoć, poslodavci traže da se „država ne meša“, a onda traže podsticaje za zapšoljavanje mladih. Uvek je potrebno moći hladno izgovarati protivrečne tvrdnje. Kaže se da premise iz kojih slede protivrečni stavovi sigurno nisu istinite. Možda je u našem sistemu ta premisa da ništa univerzalno ne postoji.

Čvor ovog apsurdnog sistema, naravno, mogu da razreše samo ličnosti „posebnog kova“. Kadrovi rešavaju sve.

(tekst preuzeli sa www.dvogled.rs uz odobrenje autora)