Nisam gledao Srpski film. Kažu da je iz umjetničkih razloga pun bizarnih scena nasilja, a ja više nemam želudac za to. Iz istog razloga ne bih gledao ni Uzemljiznatevećčega.

To je kao i sa crnom hronikom. Na portalima je to najčitaniji sadržaj. Narod voli, izgleda. Ali ja više ne mogu da to čitam. Kada poredite broj stranica u novinama posvećenih crnoj hronici i kulturi ili umjetnosti (filmu, ako hoćete) dobićete katastrofalan rezultat. Ali za to je vjerovatno kriva ona prva novinarska lekcija – nije vijest da je pas ujeo čovjeka, već čovjek psa. Bizarno, zar ne?

Ne znam koju lekciju je većina novinara proskočila, ali ovo što je u srpskim medijima napravljeno oko anti/pro-srpskih filmova u proteklih nekoliko mjeseci je za javno spaljivanje PRES kartice ili diplome diplomiranog žurnaliste.

Šta znači  „antisrpski“?

Bio bih jako bezobrazan kada bih se upustio u definisanje termina  „antisrpski film“ (ali i da teoretišem o filmu), ali sam shvatio da je dovoljno da pronađete  „uticajnog“ predstavnika određenog srpskog udruženja, pa da on kaže svoje mišljenje. Kada on, nakon gledanja (ili ne) određenog filma, kaže da je film srpski, onda se javno mnjenje može pozitivno informisati. U suprotnom, dobijemo tekstove poput  „Anđo marš“, ali i  „nedostatak interesovanja za prikazivanjem filma u Republici Srpskoj“.

Ali, nije Anđa jedina loše prošla među  „srpskom“  „filmskom“ kritikom. To je samo najnoviji slučaj. U nedostatku srpskih filmova,  „kritičari“ su imali pune ruke posla, jer to što se ne snimaju srpski filmovi, ne znači kraj kinematografije. Od  „Lepih sela“  „Turnejom“ preko  „Montevidea“ do  „Parade“ su neki od filmova sa negativnom ocjenom.

I dok se javno mnjenje na sve tri strane filuje stavovima i porukama filmova o ratu u BiH manje ili više uspješnih autora, na sjeveru Evrope, stabilnim Skandinavskim zemljama, skupili su se ozbiljni svjetski autori i snimali dokumnetarne filmove o ovim prostorima koji su emitovani na tamošnjim Javnim servisima.

Ogromne reakcije su izazvala dva filma:  „Srebrenica – izdani grad“ i  „Tragovi iz Sarajeva“. U tim mirnim zemljama organizovani su protesti podrške slobodi medija (većinom Srbi tražili emitovanje filma) , što je naravno s druge, strane bošnjačke dijaspore, izazvalo zahtjeve za cenzurom.

Mediji iz Republike Srpske su izdašno informisali o inicijativi na fejsbuku „Istina za sve“ koja je pokrenuta s ciljem da pruži podršku slobodi govora zbog velikih pritisaka na javni servis u Švedskoj. Kao što su, nakon  „pripreme terena“, izdašno objašnjavali da je normalno da (jedini) distributer vođen finansijskom logitikom ima pravo da ne otkupi prava za određeni film i ne emituje ga na teritoriji RS.

Iz tih  „medijskih“ razloga u pojedinim gradovima Republike Srpske publika je prošle godine ostala uskraćena za prikazivanje najgledanijeg filma u Banjaluci.

Iz istih razloga javni emiteri u BiH vejrovatno neće nikada emitovati  „Srebrenicu – izdani grad“ i  „Tragove iz Sarajeva“.

Biće tužno ako će privilegiju gledanja filmova imati samo oni koji imaju pristup internetu, a to najviše govori o slobodi koja nije ni srpska, ni bošnjačka, ni hrvatska, već univerzalna.

U pamet se, drugovi!

(tekst objavljen na www.frontal.ba 18.02.2012.)