Кад ‘вако закрка бјелан, све стане. Човјек некако просто и природно почне размишљати о неким давно прошлим временима. Тако и ја. Прихватио се плусквамперфекта и тражим доба у коме се овде лијепо и добро живјело. Јесте да ме тангирају и ови нови брезобразлуци и овај нови снијег али су ми мисли некако саме бјежале далеко.

Негдје сам прочитао да су Норвежани најсрећнији и најзадовољнији народ на свијету. Кобајаги је горе код њих супер, имају те неке нафте и те неке рибе и баш им је добро. Не дају се у европску породицу народа, не знају шта ће са суфицитима. Када смо ми били као они? Јесмо ли уопште икада живјели срећни и берићетни к’о што су срећни и берићетни Норвежани данас? Бар упола толико? Бар мрву једну?

Изгледа да нисмо никад. Посна су нам брда и пасивни су нам крајеви, одвајкад. Ни Римљани нису градили путеве по Босни и по Херцеговини. Имали су ту једну цркву, негдје око Високог или је то било негдје око Лашве, са поповима који су једва чекали да се спусте у Далмацију и надишу Јадрана. Кад су дошли Стари нам Словени, нису дошли из ћеифа, него из чисте муке. На западу папа са својима, на истоку Константинопољ и Бугари, на сјеверу Хунгари а доле на југу море. Упадоше нам преци у ступицу, исту ону у којој се и дан данас налазимо.

И кад смо мало пустили коријене и направили прве државице, опет смо били мимо свијета. Кулин је Бан једини велможа који трговачким караванима није узим’о пореза и царина, него су потпуно слободно трговали по земљи и са народом му. То је само код нас морало и могло тако. Нису трговци имали вајде од трговине са нашом сиротињом па би им сваки динар пореза и царине кварио пос’о и одустајали би истог часа. Кулин без снаге, среће и памети. Док су се по Европи преписивале књиге и рађале секте, док су се главе одсјецале и благо губило због лошег преписивања књига и самовољног тумачења, ми смо опет били доњи. Нисмо имали тих писмених људи. Кад смо скренули у страну од званичних догми - папа на нас није слао војску да нас покоље, него једног или два писара да нас бар мало описмене. Срамота какви смо, нисмо вриједили ни да нас опљачкају и попале к’о људе.

Онда су нам дошли Турци и наравно били смо најзаосталији пашалук у великој Османској царевини. Од толико народа и толико земаља, ми најстражњи. Не само да смо били најгори него смо и кад су се покретале реформе, први устајали против. Крв проливали да задржимо постојеће стање, да останемо најгори.

Након Турака слиједе времена пропасти великих царевина и времена националног буђења. И ту смо заказали. Нисмо имали снаге да се пробудимо к’о сав нормалан свијет и да свргнемо душмане – душмани су од нас отишли сами. Ето видиш какви смо… отишли људи сами?! Нисмо имали памети да се организујемо у нешто што би личило на државу већ су нас Аустроугари силом прилика и невољно узели под своје.

То нам је наше историјско искуство. Другог немамо.