Сутра се наставља процес избора новог Савјета министара, гласањем у Представичком дому о потврђивању предсједавајућег. Овај текст пишем као обичан грађанин, не улазећи у дневно - политичке окршаје, без упирања прстом у било кога, без критике упућене на преговараче, са само једним циљем – да покушам појаснити колика се штета Републици Српској прави са евентуалним провођењем недавно потписаног сарајевског споразума о формирању Савјета министара БиХ.

У јавности се појављивало много коментара везаних за овај споразум, од којих је најчешћи онај да је министарство иностраних послова морало припасти Србима. И сам мислим тако, јер Хрвати не могу то мјесто добити због тога што имају позицију предсједавајућег Савјета министара, док Бошњаци не би требало да рачунају на шефа дипломатије након што су имали ту позицију у претходном мандату.

Ипак, рецимо да је замјена министарских позиција нешто што није трагично, посебно у земљи са овако компликованим процедурама за формирање власти, као што је код нас случај. Оно што јесте трагично је одрицање или, ако хоћете, поклањање једног министарског мјеста које, по Уставу БиХ, припада Републици Српској.

Република Српска, по Уставу БиХ, има право на четири министра у Савјету министара БиХ. У Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, тијелу које бира Савјет министара БиХ, налазе се 42 посланика, од којих се 14 бира у Републици Српској. Република Српска је увијек, до сада, давала четири министра из реда странака које имају посланике изабране у Републици Српској. Овај пут, сарајевским споразумом предвиђено је да три министра из РС буду одређена од стране 14 посланика из Републике Српске, а оног четвртог се, иако звучи невјероватно, одричемо. Четврти министар из Републике Српске ће, по свему судећи, бити Садик Ахметовић из Сребренице, члан СДА, странке која нема ниједног посланика из РС у Представничком дому. И странке која је прије два дана саопштила да је ‚‚Република Српска настала на прогону, масовним ратним злочинима и геноциду над несрпским становништвом“.

Управо овдје се налази најопаснија замка. Политичари и медији из Федерације БиХ су такви какви су, видјели смо најбоље током прославе двадесетог рођендана наше светиње, Републике Српске. И са њима таквим морамо сарађивати у складу са овдашњим уставима и законима. Али, не морамо им давати оно што нама припада. Могло се на преговарачком столу наћи много других ствари, да би се постигао компромис, али се није смјело довести у питање оно што нам припада и по Уставу БиХ и по избоним резултатима. Могло је рјешење бити да у нови Савјет министара улази један Бошњак или Хрват или остали из Републике Српске, ако је то дио неког ширег договора и да тог министра предложи СНСД или СДС. Али, није се смјело десити да тог министра бирају странке које немају посланике изабране у РС.

По свему судећи, Вјекослав Беванда ће сутра бити потврђен за предсједавајућег Савјета министара, највјероватније са свим гласовима из РС. Показује се, на тај начин, да већина заиста жели да се Савјет министара што прије формира и почне да ради. Остаје, након тога, још доста времена, око 5 - 6 седмица, да се грешке из сарајевског споразума исправе и да састав Савјета министара ипак буде слика онога шта пише у Уставу БиХ и резултата са последњих избора.

Прихватањем и имплементирањем рјешења из сарајевског споразума Република Српска се одриче крупне ствари. Можда би нешто горе било само одустајање од дијела територије или од ентитетског гласања, али ни ово није далеко.