Фронтал је добио новог блогера. Генерални секретар Партије демократског прогреса, Игор Црнадак у свом првом посту говори о годишњици (не)формирања Савјета министара БиХ.

Данас је тачно годину дана од како су бирачи у Републици Српској и Босни и Херцеговини изашли на изборе и дали свој глас странкама и појединцима да их поведу у бољу будућност. Данас је и тачно годину дана од како странке које су добиле највеће повјерење на тим изборима не успијевају да нађу минимум додирних тачака и заједничког језика да би саставили нови Савјет министара БиХ.

Наравно, овај „јубилеј“ је идеална прилика да се нешто каже о томе шта ово значи за имиџ БиХ, те како „технички мандат“ изгледа из угла Републике Српске.

Прво, чињеница да је БиХ годину дана послије избора без власти у заједничким органима је јасна порука Европи да не жури са нама и да ми нисмо још ни близу стања из којег би могли бити разматрани као озбиљни играчи и будући чланови ЕУ породице. Предивно звуче објашњења да је и Белгија без власти послије избора и то још дуже него ми, али на жалост ова прича нема везе са памећу. Разлог је једноставан, у овој земљи је највећа стопа незапослености у Европи и преко 500 000 радно способних људи нема посао. Белгија, за разлику од нас, може себи приуштити да једно вријеме, због политичких натезања, рјешавање проблема буде у застоју. Прије свега, јер њихови проблеми не угрожавају егзистенцију и будућност распамећеног, презадуженог и осиромашеног народа, као код нас. Поред тога што годину дана послије избора изгледамо крајње неозбиљно, свако правдање типа „а шта је са Белгијом?“ које дође од било кога из БиХ закопава нас још дубље и дефинитивно прави од нас слику „банана државе“ у срцу Европе.

Из угла Републике Српске, ова ситуација и понашање српских представника у претходних годину дана се може различито тумачити, зависно од тога шта је интерес РС - да има новог савјета министара или да га нема. Ако је интерес да га има, онда је направљена грешка јер смо због непремостивих разлика у односима два концепта у Федерацији БиХ допустили да интерес РС буде у другом плану. Ако је интерес РС да имамо нови Савјета министара, онда је необјашњиво петљање српске стране у питање које партије и појединци ће бити у заједничке органе из Федерације БиХ и у оцјењивање њихове националне легитимности.

Ако је за Републику Српску интерес да се дође што прије до нове БиХ-власти било би логично да бранимо своје – неупитност двоентитетског уређења и ентитетског гласања у Парламенту БиХ, четири министра из РС, принцип ротације на најважнијим позицијама и да чекамо ко ће се појавити са друге стране да саопшти да има довољно руку да се направи Савјет министара у складу са Уставом, законима и интересима Републике Српске.

Ако је интерес РС да, из неког разлога, што дуже немамо Савјет министара, онда је ова цијела ствар вођена савршено, јер уколико се овако настави, инсистирањем на томе да и ХДЗови и СДП буду у истом Савјету министара највјероватније нас чека пуних осам година мандата Николе Шпирића и његових министара. Форсирање приче о томе да морају сви представници народа имати „50% плус један глас“ да би били легитимни, да се хрватске позиције не могу давати никоме осим ХДЗ-у (једном и другом) и да се без тога не може формирати Савјет министара је идеалан пут да агонију формирања Савјета министара заиста одржавамо у животу до 2014. Ако је то интерес Републике Српске, ствари иду добро и само тако треба наставити.

Међутим, у Републици Српској ми имамо други проблем – не знамо шта су нам интереси, циљеви и приоритети, нити имамо власт која о томе води рачуна. Да је тако најдиректније нам показује нови пакет задужења који је власт у РС ставила на врат ове и следећих генерација. Око 650 милиона задужења потрошачког карактера, поново без креативне и продуктивне позадине која гарантује њихово враћање, јасан је доказ да руководство Републике Српске не гледа даље од следеће кривине и сутрашњег дана. По принципу, шта ме брига за послије, ја свакако нећу бити ту.

Или, зар није доказ потпуне неконзистентности и недостатка става однос Републике Српске према новоизабраним властима у Федерацији БиХ. Закључак Народне скупштине је јасан: власти у Федерацији БиХ су неуставне и незаконито формиране и са њима нема сарадње. У седмицама након тога видјели смо предсједника РС Милорада Додика за истим столом са предсједником Федерације БиХ Будимиром, састанак министра у Влади РС Петра Ђокића са својим колегом из Владе Федерације БиХ и заједнички рад министра Тегелтије у Управном одбору УИО са својим федералним колегом. Најмање што се може рећи је - неозбиљно. И како сада очекивати од таквих власти да одреде правац дјеловања или да нам кажу шта је интерес РС? Уз то, велико је питање да ли је код формирања Савјета министара интерес Републике Српске на истој страни као и интерес СНСД-а, који контролише садашњи, „технички“, састав.

Због тога је питање Савјета министара, као и многе друге ствари у Републици Српској и БиХ, већ пуних годину дана обично натезање по принципу „ко ће кога“. Зато тонемо све дубље и зато се кризи у БиХ, која нема пуно везе са тзв. свјетском кризом, не види крај.