Кажу да ново увијек побјеђује. Логично. Старо је само по себи принуђено да се брани, односно, синтеза увијек више личи антитези него тези. Али, шта онда када ново не постоји, или још горе, када је ново старо!?

Вјерујте, стварно немам неку намјеру да филозофирам. Али напросто, чини ми се да у овом грму лежи зец - код нас нико не ствара нову вриједност.

Кажу да живимо у времену невидљиве револуције. У времену у којем су промјене толико брзе да оног тренутка када нешто научимо, већ треба да се питамо - а који ће ми то мој!? Односно, да ли смо са тек стеченим знањем компаративни на тржишту!?

А гдје смо ми у тој причи?

Одговор је крајње једноставан. Нигдје.

Код нас је стварање нове вриједности гријех. Антитеза је у супротности са нашим обичајним правом. Уколико се не слажете, ви овдје не размишљате критички, ви не критикујете јер желите боље...ви сте само један најобичнији бунџија и анархиста. Дакле, ви сте коров друштва и само стварате проблеме.

Стварно, колико пута сте чули ону “не паметуј, него ради шта сам ти рекао”!? Од родитеља, од професора, од послодавца...

Ако су родитељи посљедњи који су вам ово рекли, боље за вас. Али, да ли је боље за друштво!? Није.

Подмладци политичких партија у тзв. земљама развијене демократије су апсолутна антитеза актуелној политичкој генерацији. Они се буне, они су незадовољни, они желе живјети у другачијем друштву, они другачије комуницирају, они користе нове медије, они су покретач прогреса... они су нова вриједност!

А каква је ситуација на политичкој сцени Републике Српске!? Да ли је нпр. Сташа Кошарац нова вриједност у односу на Милорада Додика, или нпр. Вукота Говедарица у односу на Младена Босића?

Да ли се наши омладинци буне, да ли су они незадовољни, да ли се они залажу за другачије друштво, да ли они другачије комуницирају, да ли они користе нове медије, да ли су они покретач прогреса...да ли су они уопште другачији!?

А требали би бити.

Али, њима је у одређеној фази неко престао говорити “не паметуј, него ради шта сам ти рекао”. Они су брзо научили ту лекцију и још брже почели да претпостављају шта би то требало да ураде. Без паметовања, наравно. И добро су прошли. Нажалост, нису се изборили.

Свака нова генерација на нашој политичкој сцени (али и свакој другој) је идентична старој генерацији. Једина разлика је у томе што је нова.

И то је наш проблем. Код нас теза хоће да буде антитеза. Нешто као “стиже нова година, а остаје стара” или “нови дан, стара нафака”...

И да, наравно, припадници старе генерације стварају такав амбијент у којем нови могу бити само стари. Они дају простор само онима са којима ће бити сигурни да ништа неће промијенити. Да ће играти по њиховим правилима. Да ће чак и личити на њих...а не на себе.

Стара генерација ово сматра својом побједом. Са правом, наравно. Друго је питање што то представља пораз за друштво, чије би побједе требале бити њихов посао.