Читајући један чланак о Манделброту сјетио сам се аустријског математичара Курта Гедела који је 1931. године доказао два револуционарна теорема, којима је, послије Зенона, задао посљедњи смртни ударац логичким системима.

Наиме, први теорем објашњава да било који логички систем који није крајње једноставан, односно који има какав-такав шири мисаони садржај, може изразити истините тврдње које се пак не могу извести из његових аксиома. Други теорем опет каже да се за аксиоме у таквом систему не може унапријед доказати да су лишени скривених противрјечности.

Према томе, поента је да ниједан скуп аксиома (логички систем) не може бити комплетан, а поготово се никад не може узети засигурно нити да је конзистентан, чак штавише: сасвим је могуће да се у некој тачки може појавити очигледна и непомирљива контрадикција.

Јакоб Броновски изводи из овога закључак да је немогуће начинити аксиоматски систем са описом свијета који би му посве одговарао, јер или би се на неким мјестима појавиле празнине које није могуће попунити дедукцијом, или би се на другим тачкама појавила два контрадикторна аксиома; а кад се појави противрјечност систем постаје способан доказати било шта, и више не прави разлику између истинитог и неистинитог.

Према томе, само аксиом који уводи противрјечност у систем може исти да учини комплетним, чинећи га тако потпуно бескорисним.

Какве су реперкусије ових теорема?

Између осталог, оне се понајвише тичу перцепције која је заробљена потребом за (логичким) системом, као угаоним каменом сваког размишљања и идеје коју човјек уобичава назвати реалном.

Гедел је досљедном примјеном правила логичког система довео тај систем до парадокса, јасно представљајући бескорисност система с једне стране (најчешћи аргумент оних који заговарају систем јесте наводна утилитарност истог), док је с друге стране бриљантно разоткрио и другу заблуду у којој се налазе присталице система, тако што је доказао да систем одликује дубок и суштински нихилизам спрам самога себе-ово је доказано, као што је већ поменуто, тиме што систем, након што уђе у неминовну контрадикцију кад покушава да надопуни своју некомплетност, престаје да разликује истинито од неистинитог, црно од бијелог, те тако обесмишљује разлог због кога је и уведен-да стане у крај нереду и амбивалентности.

Дакле, данас је потпуно јасно да је систем човјека држао у зачараном кругу незнања, одсуства критичког размишљања и креативне идеје и дјелања, као и перманентне духовне празнине коју је генерисао систему својствен нихилизам и одсуство етике. Не треба, наравно, уопште ни спомињати да је систем од човјека сакрио естетику, којој је иманентна непрестана регенерација и проналажење стално нових извора задовољења креативних потреба имагинативног дијела човјечије природе.

Истина, сам процес изградње система у почетку је имао и доста позитивних реперкусија, и то док човјек још увијек није био на когнитивном нивоу који би му омогућио да на други начин хуманизује себе и своју средину. Међутим, он више не може да помогне човјеку, јер га је овај надрастао, тако да свако инсистирање на очувању система нужно води у деградацију човјековог бивства, а која, како нам свједочи XX вијек, има и сасвим трагичне облике.