Свако јутро једва стижем да попијем јутарњу кафу.

И док је припремам, ову инстант варијанту, у једној руци држим „брендирану“ кашику, а у другој опет „брендирану“ шољу. Те „гратисе“ на некој од промоција је жена славодобитно добила. Нема везе што је вјероватно рок трајања производа тог „бренда“ био при истеку или се неко из менаџмента сјетио вијерних потрошача, па умјесто да појефтини „уваљује поклоне“. Прије да је ово прво.

С обзиром да ја идем у куповину, максимално сам нетолерантан према „акцијама“. До јуче сам знао за омладинске, полицијске, војне, радне, али и нека „боља“ времена би се могла постидјети броја акција када би само видјела колико их данас има по разноразним малопродајним радњама. Нисам нашао Попуст или Снижење већ неколико година уназад. Па нити ово сезонско. Сада је све живо на акцији.

На излсаку из зграде примјећујем да има нешто у поштанском сандучету.

Акцијски каталог!

Испијам еспресо са једним пријатељем, у неком шопинг центру (такав ми посао) и каже ми да је купио „брендиране“ фармерке негдје у Аустрији за 25 евра. Ја му не вјерујем. Гледам фармерке и баш су добре. Добра је и марка. Каже он да вјероватно имају исте и у бутику на пар метара од нас. Улазимо, кад исте 150КМ. Љубазној радници, одјевеној у тону корпоративних боја послодавца, смо извели перформанс „гдје смо ми, а гдје Европа“ али се она само симпатично смјешкала, као да има плату 1000 евра.

Враћамо се у кафану на по једну љуту. Каже конобар има домаћу дуњевачу. Понеси двије! И донесе. Али, као да смо наручили мини нуклеарни реактор. Мале флашице од пола децилитра убачене у чашу напуњену хладном водом. Погледах крајичком ока на рачун - 5 марака једна. Али је домаћа производња! Није конобар крив. Рачун: 16КМ (4 кафе и 2 дуњеваче)

У повратку на посао, свратим на бензинску пумпу. Каже радник, онај исти којег можеш срести на било којој пумпи, само што су овом ребрендирали радно мјесто, да је гориво скупље за 3 фенинга. Пошто плаћам картицом, љубазно ме замоли да прво провучем картицу, јер му је један „утек`о“.

На неколико метара од његове, има још једна пумпа. То нам је изгледа била омиљена национална економска дисциплина. На брендираном тотему исто ово гориво што мени сипа, јефтиније за 3 фенинга. Помислих наглас како је овај заборавио да промијени цијену или покушава методом „ако прође, прође“ доћи до муштерија. Али ме овај љубазни радник разувјери и рече да та цијена јесте, али на 10 плаћених литара, код конкурента кроз „пиштољ“ прође 9,5. Напунио сам резервоар за 30КМ.

На послу смо се међусобно договорили да престанемо да трошимо додатак за топли оброк по ресторанима, пицеријама и слично. Јесте да је лијепо ићи са колегама на брзи ручак, али се увијек омакну по двије туре пића, па иако свако има свој дан за плаћање, постало је пуно и једном седмично имати ову „обавезу“.

Одлучили смо се за сендвиче или пите. Земичка, она већа и најтањи слој сира и „шунке“ су ми једном наплатили 3КМ и то у пекари са солидном потребом за сателитским навођењем. А и кромпируша на мјесту са солидним прометом, јер је то битно ако хоћете свјежу питу, кошта 2.40КМ.

Нисам некакав кувар, али мислим да се од пола килограма кромпира и килограма брашна, 2 главице лука , децилитра уља, мало соли и бибера може направити минимално 1.5 килограм пите, тј. шест ових порција од 2.40КМ. Вјероватно криза у Либији има утицаја на тржиште бурека и осталих пита.

...ево управо ме назвала госпођа и рече ми да је уторак, па да одем у седмичну набавку потребних и непотребних намирница, јер уторком имају попуст 10% на ове беспотребне артикле.

Можда и буде који гратис, јер данас је дан потрошача. А који није? (јавићу како је било)