Шта `оћете ? Је л` не видите како сам ЈА напунио буџет ? – реченица је са којом су се браниле све наше досадашње и досадне власти.

На шта би наш простодушни народ свом дежурном (про)светитељу одмах ускликнуо са љубављу... јербо није мала ствар имати пун буџет... кад има у буџету, биће свима...

Нема везе што наш народ нема благе везе шта је буџет и да исти служи углавном за лагано крцкање од стране чиновништва... а посебно ако се исто регрутује из партије, те из реда осталих - свастика, пашенога, сестрића и преостале, многобројне родбине, кумова  и пријатеља.

А сви наши буџети су, све до прије неког времена, пуњени првенствено из царина, пореза, акциза, друмарина, мостарина, лежарина и ко би га више знао чега све не, а што се плаћало на увоз стране робе.

Е, ал` онда се нама прохтијело у Европу...

Па ми лијепо укинусмо све те намете сиротој Европи и подарисмо јој  да уноси шта хоће и колико хоће, а све за џабалук и на лијепе очи и још љепше приче наших „експерата“...

Немој, бре, да будемо џандрљиви и себични Балканци...дај да и ми бар неке од својих фамилија укључимо у „европску породицу народа“- зборише наши мудраци - који нам приде подарише и индиректно опорезивање са прикљученијем ПДВ-а, а своју дјецу за примјер послаше на директно изучавање европских стандарда.

А стара дама Европа је, остваривши своје примарне циљеве, одједном постала незаинтересована да нас пригрли и уведе нас, онако са каљачама, у своје салоне и будоаре.

И шта се послије тога збива ?

Буџет нам нешто мало кљокну без свих оних прихода којих се одрекосмо зарад виших циљева...па се наше мудре власти одмах присјетише читавог арсенала додатних пореза на гаће, поткошуље,унтерцигере и бијеле сокнице.

Но, убрзо смо остали и без гаћа...

А у таквој ситуацији зна се – ајде Јано кућу да продамо... да продамо, само да играмо...

Ајде што продадосмо, али је проблем и што све добијене паре изиграсмо на „почеке“ и „чочеке“, на концерне и концерте, на консалтинге и рафтинге, на монтаже и плантаже, на лампионе,шампионе, авионе, компањоне...

А могло је другачије.

Има у теоријама и нешто што се назива „државни капитализам“... нешто што подразумијева и оснивање, рецимо, државних плантажа, чијим запосленимa би неко од бројних економских представништава РС у иностранству могло дојавити гдје јабука добро иде...

Има у теоријама и нешто што каже да су на Западу најмоћније финансијске куће оне које се баве осигурањима, и да нам нико није бранио да нешто слично покушамо и у „мојој кући“, односно да додјелу, али и наплату развојних кредита врши некакав обједињени фонд здравственог и пензионог осигурања, умјесто фамозне ИРБ,  која у посљедње вријеме прераста у институцију буквално затвореног типа...

Има у теоријама и нешто што се зове „домаћа производња“, али то у нашој пракси скоро па и  не  постоји.

Има, додуше, рафинерија у Броду, која сваким додатним литром увећава статистичку стопу производње и извоза у односу на 2005. годину... али се мени све нешто чини да она и није, онако баш право наша, већ више неко руско перје, којим волимо да се китимо иако преферирамо америчку торту...

Понекад чак помислим да је власт требала свакоме  од нас наложити по мјесец дана обавезног рада у овој рафинерији, како би и подаци о запошљавању били далеко бољи.

Зато ме увијек изнервира онај изанђали усклик „Купујмо домаће !“...

Јер једини, потпуно домаћи производ код нас, јесу предизборна обећања власти,  трапаво упакована и дизајнирана на јавним и приватним сервисима који нас истрајно увјеравају да су код нас  могући и  „чардак ни на небу ни на земљи“,  и дрвени шпорет, и свињац од мисирача...

И да опозиција нема никавог програма, никакве идеје, никаква рјешења ни било шта ефикасно против постојећег благо-стања, против којег може само да муче и риче, заједно са осталим благом божјим и народним...