Ма колико проблем изгледао или се намјерно чинио компликованим, односно „сложеним“ (како то воле да кажу и ублаже они најодговорнији за његов настанак), рјешења су најчешће једноставна.

Ако је извор свих наших проблема неспособна, лакома, дрска, бахата и безобразна власт, онда је најједноставније, чак и нужно рјешење да се та власт смијени.

И ту се сви слажемо и ту нам чак и помаже чињеница да предстоје избори – шанса која нам се само једном у четири године пружа : да тајно, једним потезом оловке, не излажући гузице никаквим погибељима то заиста и урадимо.

Међутим, тек ту настаје проблем који овога пута правимо сами себи...Што бисмо ми једноставно, када можемо и компликовано...

Јер, још мајка није родила јунака бар зеричак достојног да га Ми заокружимо.

Јер, никако да се појави баја који би се нама свима свидио...

Који би, поред  свима допадљивог  „програма“, посједовао и телепатске моћи да у свакоме од нас, сакривених иза псеудонима и тастатуре, препозна оне праве, нове људе који све знају  и све умију, па да падне на кољена, све кумећи и молећи нас за помоћ и нудећи нам све што нам је срцу драго...

Да му објаснимо како се кампања не води само саопштењима, већ чистом, сировом и суровом акцијом, перформансима који ће да заталасају рају која ће почети да се жари и пали...

И да је на њему само та ситница да обезбједи достатну критичну масу, будући да током тог хепенинга неће моћи да рачуна на нас, који баш тога дана треба да тетки однесемо лијек.

Никако да однекуд  изрони неко кога под обавезно не познајемо, неко ко нема ниједне мане, неко о коме не постоји ниједна комшијска прича и чија мајка је чиста светица.

Неко ко би коначно направио толико жељени пичвајз, који бисмо уз „ продужену са шлагом“ и тобоже незаинтересовани посматрали  из оближње баште, а потом пожурили кући да то још једном и успорено погледамо на телевизији, а све у нади да ћемо спазити и своју фацу, која би тиме одмах добила и првоборачки статус у случају евентуалног успјеха цјелокупног пројекта.

Право да вам кажем, мени је све то дефинитивно досадило...јер такве кафеџије гледам и слушам још од оних првих митинга деведесетих, па преко „демократских промјена“ и митинга невладиних организација до данашњих покушаја да се макар свијећом потраже и окупе људи дирнути „Олујом“...

И зато сам се одлучио да подршку дам онима који су вазда били актери, а не баштенски монитори  и „случајни пролазници“...

Свима онима који, је л` те,  нису чаршијски „кадрови“, али су били кадри на страшноме мјесту постојати, а не у башту на кафу утећи.

Онима који су увијек,редовно и са разлогом гласали против отимања војске, царине, полиције, и осталих „УИО вук магарца“ институција и шарених европских и бехахаха лажа...

Онима који истрајно примјећују и понављају да је цар го, да је свашта труло у држави данској и ноћној, да Суперхик није Робин Худ, да нисмо у 2010-ој већ Орвеловој 1984-ој години, да код нас и не постоје редовне, већ само преступ(ничк)е године...

Онима које због повике на криминал на све начине покушава да понизи или барем ућутка цокула број четрдесет седам...

Овај текст је уједно и одговор свим мени познатим, мудрим, лукавим, чувогузозналачким кафеџијама које су ме ових дана салијетале са питањима откуда ја код Михајлице.

И немојте ми шта замјерит`... мислим, што сам за то одабрао Фронтал, јер и сами знате да нема гдје друго...